Википедија

Того

држава у западној Африци

Того (франц. Togo), или званично Тоголешка Република (франц. République Togolaise), држава је у западној Африци.[3] На југу излази 56 км дугом обалом на Гвинејски залив, део Атлантског океана, а граничи на западу са Ганом, на северу са Буркином Фасо и на истоку са Бенином.[4] Једна је од најнеразвијенијих земаља и простире се на југ до Гвинејског залива, где се налази њен главни град Ломе.[4] То је мала тропска земља, која покрива 56.785 square kilometres (22.000 square miles) и има популацију од приближно 8 милиона,[5] и ширину мању од 115 km (71 mi) између Гане и њеног источног суседа Бенина.[6]

Тоголешка Република
République togolaise  (француски)
Крилатица: Рад, слобода, отаџбина
(франц. Travail, Liberté, Patrie)[1]
Положај Тогоа
Главни градЛоме
Службени језикфранцуски
Владавина
ПредседникФор Насингбе
Председник ВладеКоми Селом Класу
Облик државеУнитарна једнопартијска председничка република
Историја
НезависностОд Француске
27. априла 1960.
Географија
Површина‍
 — укупно56.785 km2 (123)
 — вода (%)4.2
Становништво‍
 — 2017.[2]7.965.055 (99)
 — густина140,27 ст./km2
Економија
ВалутаЦФА франак
Остале информације
Временска зонаUTC UTC
Интернет домен‍.tg‍
Позивни број+228

Различите групе људи населиле су границе данашњег Тогоа између 11. и 16. века. Између 16. и 18. века, приобални регион је првенствено служио као европска испостава за трговину робљем, чиме је Того и околни регион добили назив „Обала робова“. Године 1884, Немачка је прогласила регион који укључује протекторат под називом Тоголанд. После Првог светског рата, власт над Тогом је пренета на Француску. Того је стекао независност од Француске 1960. године.[2][7] Године 1967, Гнасингбе Ејадема је предводио успешан војни удар, након чега је постао председник антикомунистичке, једнопартијске државе. Године 1993, Ејадема се суочио са вишестраначким изборима поремећеним неправилностима и три пута је освојио председничку функцију. У време своје смрти, Ејадема је био „лидер са најдужим стажом у модерној афричкој историји“, пошто је био председник 38 година.[8] Његов син Фор Гнасингбе је 2005. године изабран за председника.

Того је тропска, субсахарска држава[4] чија економија углавном зависи од пољопривреде.[7] Службени језик је француски,[7] али се говоре и други језици, посебно они из породице Гбе. Удео од 47,8% становништва се придржава хришћанства, што га чини најзаступљенијом религијом у земљи.[9] Того је члан Уједињених нација, Афричке уније, Организације исламске сарадње, Јужноатлантске зоне мира и сарадње, Франкофоније, Комонвелта и Економске заједнице западноафричких држава.

Географија Уреди

Главни чланак: Географија Тогоа

Того садржи три копнена екорегиона: шуме источне Гвинеје, мозаик гвинејске шуме и саване и западносуданске саване.[10] Обалу Тогоа карактеришу мочваре и мангрове. Земља је имала средњу оцену индекса интегритета шумског пејзажа 2019. од 5,88/10, што је сврстава на 92. место у свету од 172 земље.[11]

Положај Уреди

Државе са којима се Того граничи су: Буркина Фасо, Гана и Бенин. Површина државе износи 56.785 km².

Геологија и рељеф Уреди

Земља се простире у смеру север-југ у дужини од око 550 km, са ширином од 40 до 130 km. Због издуженог облика Того захвата више географских зона које се настављају из суседних земаља: на крајњем југу налази се обална низија са плитким лагунама, на северу и југу рељеф је раван или валовит (северну равницу покрива савана), док се у средишту и на крајњем северозападу терен издиже (највиша тачка Агој, 986 m)

Воде Уреди

Воде заузимају око 4,2% површине. Највеће језеро је Тоголешко језеро. Најдужа река је Моно (467 km).

Флора и фауна Уреди

Клима Уреди

 
Карта Тогоа

Историја Уреди

Главни чланак: Историја Тогоа

О историји Тога пре додира са Европљанима мало је познато. У 18. веку обалу данашњег Тога контролисала је Данска, али крајем 19. века у великом таласу европске колонизације ово подручје је заузела Немачка. Немачки Того укључивао је и источни део данашње Гане. Након Првог светског рата колонију су поделиле Уједињено Краљевство којој је припао западни део и Француска која је добила исток са већином путне инфраструктуре коју су изградили Немци.

Кад су се 1950-их афричке земље почеле припремати за деколонизацију, поставило се питање судбине подељеног Тога. Британски Того се на плебисциту 1956. изјаснио за прикључење британској Златној обали и две колоније су створиле независну Гану. У француском делу је 1960. проглашен самостални Того. Године 1963. у државном удару је свргнут и убијен први председник Сулванус Олимпио, а 1967. у новом удару је на власт дошао начелник главног стожера оружаних снага, потпуковник (касније генерал) Етијен Ејадема.

Ејадема се комбинацијом клијентелизма и репресије одржао на власти све до смрти у фебруару 2005. по чему је рекордер међу афричким вођама. Године 1974. провео је африканизацију свих личних имена у земљи, променивши сопствено у Гнасингбе. Током 1970-их стање тогоанске привреде се побољшало захваљујући приходима од фосфата, али кад су почетком 80-их цене фосфата на светском тржишту пале Того је захватила дубока економска криза. Ејадема је успео преживети талас демократизације у Африци 1990-их и победити на изборима три пута које су међународни посматрачи разнолико оценили. На месту председника наследио га је син Фауре Гнасингбе.

Становништво Уреди

Главни чланак: Демографија Тогоа
 
Демографија Тогоа

Становништво Тогоа састоји се од око 20 етничких група. Две највеће су народ Ив који живи на југу и Кабје са севера.[2] Ова два народа су у недавној тогоанског историји често била политички сукобљена (дугогодишњи председник Ејадема припадао је народу Кабје и многи су га оптуживали за фаворизовање северног дела земље). Језици Евеа и Кабјеа служе и за међусобно споразумевање мањих група. Француски је језик управе и вишег образовања.

Верски, више од половине становника припада домаћим религијама. Хришћана је нешто мање од 30%, а муслимана око 20%.

Административна подела Уреди

Привреда Уреди

Главни чланак: Привреда Тогоа
 
Амбасада Тогоа у Вашингтону

Тогоанска привреда темељи се на комерцијалној и некомерцијалној пољопривреди, рударству и трговини. Најважније извозне културе су памук, кафа и какао. Извозе се и фосфати.

БДП је за 2004. процењен на 1.600 УСД по становнику (мерено по ППП-у).

Референце Уреди

  1. ^ „Constitution of Togo”. 2002. Архивирано из оригинала 14. 02. 2012. г. Приступљено 20. 11. 2011. 
  2. ^ а б в „Togo”. CIA World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 31. 08. 2020. г. Приступљено 26. 10. 2017. 
  3. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  4. ^ а б в „Republic of Togo”. Islamic Development Bank (на језику: енглески). Приступљено 26. 1. 2021. 
  5. ^ „Togo country profile”. BBC News. 24. 2. 2020. Приступљено 27. 1. 2021. 
  6. ^ „World Population Prospects: The 2017 Revision”. ESA.UN.org (custom data acquired via website). United Nations Department of Economic and Social Affairs, Population Division. Приступљено 10. 9. 2017. 
  7. ^ а б в „Togo (Partner) – International Cultural Youth Exchange”. International cultural youth exchange. Приступљено 27. 1. 2021. 
  8. ^ "Obituary: Gnassingbe Eyadema". (5 February 2005). BBC News. Retrieved 22 May 2007.
  9. ^ „Togo”, The World Factbook (на језику: енглески), Central Intelligence Agency, 2023-01-11, Приступљено 2023-01-13 
  10. ^ Dinerstein, Eric; et al. (2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience. 67 (6): 534—545. ISSN 0006-3568. PMC 5451287  . PMID 28608869. doi:10.1093/biosci/bix014  . 
  11. ^ Grantham, H. S.; et al. (2020). „Anthropogenic modification of forests means only 40% of remaining forests have high ecosystem integrity - Supplementary Material”. Nature Communications. 11 (1): 5978. Bibcode:2020NatCo..11.5978G. ISSN 2041-1723. doi:10.1038/s41467-020-19493-3  . 

Литература Уреди

  • Bullock, A L C, Germany's Colonial Demands (Oxford University Press, 1939).
  • Gründer, Horst, Geschichte der deutschen Kolonien, 3. Aufl. (Paderborn, 1995).
  • Mwakikagile, Godfrey, Military Coups in West Africa Since The Sixties (Nova Science Publishers, Inc., 2001).
  • Packer, George, The Village of Waiting (Farrar, Straus and Giroux, 1988).
  • Piot, Charles, Nostalgia for the Future: West Africa After the Cold War (University of Chicago Press, 2010).
  • Schnee, Dr. Heinrich, German Colonization, Past and Future – the Truth about the German Colonies (George Allen & Unwin, 1926).
  • Sebald, Peter, Togo 1884 bis 1914. Eine Geschichte der deutschen "Musterkolonie" auf der Grundlage amtlicher Quellen (Berlin, 1987).
  • Seely, Jennifer, The Legacies of Transition Governments in Africa: The Cases of Benin and Togo (Palgrave Macmillan, 2009).
  • Zurstrassen, Bettina, "Ein Stück deutscher Erde schaffen". Koloniale Beamte in Togo 1884–1914 (Frankfurt/M., Campus, 2008) (Campus Forschung, 931).
  • „Togo”. The World Factbook (2023 изд.). Central Intelligence Agency. Приступљено 22. 6. 2023. 
  • „World Economic Outlook Database, October 2022”. IMF.org. International Monetary Fund. октобар 2022. Приступљено 11. 10. 2022. 
  • „Gini Index”. World Bank. Приступљено 16. 7. 2021. 
  • „Human Development Report 2021/2022” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 8. 9. 2022. Приступљено 23. 1. 2023. 

Спољашње везе Уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Того&oldid=25982218”