Документарни филм

Документарни филм,[1][2][3][4] или познатији као документарац, је филмски жанр који има за циљ да документује стварност.[5] Бил Николс је документарни филм окарактерисао у смислу „праксе снимања филмова, кинематографске традиције и начина пријема публике [који остаје] пракса без јасних граница“.[6] Bрло често ce може наћи у облику кратког документарног филма, ради којих постоје многи филмски фестивали.

Болекс "Х16" Рефлек камера са опругом и филмом од 16 mm — популарна камера за почетнике која се користи у филмским школам

Дефиниција документарног филма

уреди
 
Корице књиге Болеслава Матушевског Une nouvelle source de l'histoire (Нови извор историје) из 1898. године, прве публикације о документарној функцији кинематографије.

Пољски писац и филмски стваралац Болеслав Матушевски био је међу онима који су идентификовали начин документарног филма. Написао је два најранија текста о филму Une nouvelle source de l'histoire (Нови извор историје) и La photographie animée (Анимирана фотографија). Оба су објављена 1898. на француском. Они су међу раним писаним радовима у којима се разматра историјска и документарна вредност филма.[7] Матушевски је такође међу првим филмским ствараоцима који су предложили стварање филмске архиве за прикупљање и очување визуелних материјала.[8]

Реч „документарни филм“ је први пут коришћена за филмове ове врсте у осврту за филм "Маона" који ја писао Џон Грирсон. Појам се појавио 8. фебруара 1926. У касним 1930-им Џон Грирсон пише есеј „Први принципи документарца“ у којем објашњава зашто Маона има документарну вредност. Његова дефиниција документарног филма је „креативни третман стварности“.[9] Ово је делимично прихваћена дефиниција која је изазвала филозофско питање о томе сме ли у документарном филму бити глуме на сцени. С друге стране, Дзига Вертов се залагао за презентацију „живота онаквим какав и јесте“, то јесте снимање без намештених сцена и живота којег је камера у ствари изненадила.

Грирсонови принципи документарног филма били су да се потенцијал биоскопа за посматрање живота може искористити у новој уметничкој форми; да су „оригинални” глумац и „оригинална” сцена бољи водичи од својих пандана из фикције за тумачење савременог света; и да материјали „тако преузети из сировог” могу бити стварнији од одглумљеног чланка. У том контексту, Грирсонова дефиниција документарног филма као „креативног третмана стварности“[10] добила је одређено прихватање, с тим што је ова позиција у супротности са провокацијом совјетског филмског редитеља Џиге Вертова да представи „живот какав јесте“ (тј. живот снимљен потајно) и „живот затечен несвесно“ (живот изазван или изненађен камером).

Амерички филмски критичар Паре Лоренц дефинише документарни филм као „фактографски филм који је драматичан.“[11] Други даље наводе да се документарни филм издваја од осталих врста нефикционих филмова по томе што даје мишљење и специфичну поруку, заједно са чињеницама које износи.[12] Научница Бетси Меклејн је тврдила да је документарац намењен филмским ствараоцима да пренесу своје ставове о историјским догађајима, људима и местима које сматрају значајним.[13] Стога, предност документарних филмова лежи у увођењу нових перспектива које можда нису преовлађујуће у традиционалним медијима као што су писане публикације и школски програм.[14]

Историја

уреди

Пре 1900.

уреди

У раном филму (пре 1900) доминирала је новина приказивања догађаја. Били су то појединачни тренуци снимљени на филму: воз који улази у станицу, пристајање чамца или радници у фабрици напуштају посао. Ови кратки филмови називани су филмовима „стварности“; Термин „документарни филм“ није скован све до 1926. Многи од првих филмова, попут оних које су снимили Огист и Луј Лумијер, били су по минут или мање дуги, због технолошких ограничења (пример на Јутјубу).

У мају 1896, Болеслав Матушевски снимио је на филму неколико хируршких операција у болницама у Варшави и Санкт Петербургу. Године 1898. француски хирург Ежен-Луј Доајен позвао је Болеслава Матушевског и Клемана Мориса и предложио им да сниме његове хируршке операције. Они су у Паризу започели серију хируршких филмова негде пре јула 1898. године.[15] До 1906. године, године његовог последњег филма, Доајен је забележио више од 60 операција. Доајен је рекао да су га његови први филмови научили како да исправи професионалне грешке којих није био свестан. У научне сврхе, после 1906. Доајен је спојио 15 својих филмова у три компилације, од којих су две из серијала од шест филмова преживеле, Extirpation des tumeurs encapsulées (1906) и четири филма Les Opérations sur la cavité crânienne (1911). Ови и пет других Доајенових филмова су сачувани.[16]

 
Кадар из једног од научних филмова Георгија Маринеска (1899).

Између јула 1898. и 1901. године, румунски професор Георг Маринеску снимио је неколико научних филмова у својој неуролошкој клиници у Букурешту:[17] Проблеми с ходом органске хемиплегије (1898), Проблем с ходом органских параплегичара (1899), Случај хистеричне хемиплегије кроз хипнозу (1899), Проблеми с ходом прогресивне локомоционе атаксије (1900) и Болести мишића (1901). Сви ови кратки филмови су сачувани. Професор је своје радове назвао „проучавањем уз помоћ кинематографа“, а резултате је, заједно са неколико узастопних кадрова, објавио у издањима часописа La Semaine Médicale из Париза, између 1899. и 1902. године.[18] Године 1924, Огист Лумијер је препознао заслуге Маринескуових научних филмова: „Видео сам ваше научне извештаје о употреби кинематографа у проучавању нервних болести, када сам још примао La Semaine Médicale, али тада сам имао друге бриге, што ми није остављало слободног времена да започнем биолошка проучавања. Морам рећи да сам заборавио те радове и захвалан сам вам што сте ме подсетили на њих. Нажалост, није много научника пратило ваш пут."[19][20][21]

Модерни документарни филм

уреди

Зараде на документарним филмовима у последње време су велике, посебно се истичу филмови попут Фаренхајт 9/11 или Марш пингвина. Ови филмови обично имају мањи буџет него играни филмови и због тога су привлачни филмским компанијама. Тренутни рекордер у заради је Фаренхајт 9/11 који је зарадио 228 милиона америчких долара на улазницама и продао више од 3 милиона DVD-ова.[22]

Природа документарног филма се изменила у задњих 20 година. И комерцијални успех ових филмова дугује овој промени у начину изношења приче. Али ова промена је подигла питање попут: „Могу ли овакви филмови бити сматрани документарним?“. Осим ове промене у нарацији значајно је и то што филмови излазе и на DVD-у иако немају своје биоскопске премијере. Ово је омогућило профитабилно снимање документарних филмова и о мање познатим историјским особама.

Модерни документарни филм се у некој мери поклапа и са телевизијским формама „ријалити ТВ“-а које се граниче са документарним али и сниманим, тј. играним филмом. Снимање документарних емисија одаје да су ови филмови ближи рекламама него класичним документарцима. Нове камере, али и рачунарска техника је омогућила снимање места и ситуације које су пре могле бити забележене само уз велики труд и материјални трошак.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ [1] scribd.com
  2. ^ Петрић Владимир, „Развој филмских врста”,- Уметничка академија у Београду, Београд 1970.
  3. ^ Стојановиђ Душан, „Теорија филма”, Београд, Нолит 1978.
  4. ^ Турковић Хрвоје, „Филмска енциклопедија”, Загреб, 2007.
  5. ^ „Oxford English Dictionary”. oed.com. Архивирано из оригинала 25. 4. 2018. г. Приступљено 25. 4. 2018. 
  6. ^ Nichols, Bill (1998). „Foreword to the new and expanded edition”. Ур.: Grant, Barry Keith; Sloniowski, Jeannette. Documenting the Documentary: Close Readings of Documentary Film and Video. Contemporary approaches to film and media series. Detroit: Wayne State University Press (објављено 2013). стр. xiv. ISBN 9780814339725. Приступљено 6. 7. 2020. „Even after the word 'documentary' began to designate something that looked like a filmmaking practice, a cinematic tradition, and mode of audience reception, it remains, to this day, a practice without clear boundaries. 
  7. ^ MacKenzie 2014, стр. 520
  8. ^ Chapman 2013, стр. 73–75
  9. ^ Ann Curthoys, Marilyn Lake Connected worlds: history in transnational perspective, Volume 2004 pp. 151. Australian National University Press
  10. ^ „History/Film”. wwwmcc.murdoch.edu.au. Архивирано из оригинала 26. 3. 2018. г. Приступљено 25. 4. 2018. 
  11. ^ „Pare Lorentz Film Library – FDR and Film”. 24. 7. 2011. Архивирано из оригинала 24. 7. 2011. г. Приступљено 25. 4. 2018. 
  12. ^ Larry Ward (јесен 2008). „Introduction” (PDF). Lecture Notes for the BA in Radio-TV-Film (RTVF). 375: Documentary Film & Television. California State University, Fullerton (College of communications): 4, slide 12. Архивирано из оригинала (PDF) 3. 9. 2006. г. 
  13. ^ McLane, Betsy A. (2012). A New History of Documentary Film (2nd изд.). New York and London: Continuum Internatinoal Publishing Group. ISBN 978-1-4411-2457-9. OCLC 758646930. 
  14. ^ Stoddard, Jeremy D.; Marcus, Alan S. (2010). „More Than "Showing What Happened": Exploring the Potential of Teaching History with Film”. The High School Journal. 93 (2): 83—90. ISSN 1534-5157. S2CID 145665551. doi:10.1353/hsj.0.0044. 
  15. ^ Ford & Hammond 2005, стр. 10
  16. ^ Baptista, Tiago (новембар 2005). „"Il faut voir le maître": A Recent Restoration of Surgical Films by E.-L. Doyen, 1859–1916”. Journal of Film Preservation (70). 
  17. ^ Mircea Dumitrescu, O privire critică asupra filmului românesc, Brașov. 2005. ISBN 978-973-9153-93-5.
  18. ^ Rîpeanu, Bujor T. Filmul documentar 1897–1948, Bucharest. 2008. ISBN 978-973-7839-40-4.
  19. ^ Ţuţui, Marian, A short history of the Romanian films at the Romanian National Cinematographic Center. Архивирано 11 април 2008 на сајту Wayback Machine
  20. ^ The Works of Gheorghe Marinescu Архивирано 25 мај 2010 на сајту Wayback Machine, 1967 report.
  21. ^ Excerpts of prof. dr. Marinescu's science films. Архивирано 26 фебруар 2015 на сајту Wayback Machine
  22. ^ Фаренхајт 9/11 обара све рекорде Архивирано на сајту Wayback Machine (16. фебруар 2008) October 07, 2004

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди