Карађорђев конак

Карађорђев конак, који се у литератури назива Kарађорђев двор или његова престона резиденција, најрепрезентативнија је грађевина у оквиру комплекса Карађорђевог града.^[1]

Положај и првобитни изглед

Простирао се од црквенoг звоника (који је био југоисточна одбрамбена кула) до куле која се налазила на југозападном темену утврђеног тополског града, чинећи његов јужни зид у дужини од 40 метара. Данас је сачуван део конака, у наставку југозападне куле, а део од око 17 метара према црквеном звонику је нестао приликом гушења Тополске буне и рушења тополског града, 30. новембра 1877. године.

Подигнут по Kарађорђевој замисли, конак је 1811. године имао седам соба, трпезарију, сарачану (одају у којој је држана опрема за коње), пространи трем испред соба, а у подножју, што је диктирао благи пад терена, налазиле су се две подрумске просторије, у које се улазило из трема оивиченог луцима. Подигнут као главна резиденција врховног Вожда, конак је сазидан од камена у кречном малтеру, тако да је он истовремено био и јужни зид утврђења Kарађорђевог града. Kонак је повезан с југозападном градском кулом, у чијим се зидовима, дебелим 1,5 метар, налазе отвори за пушкарнице. Kонак је, уз извесне преправке, реновирао Kарађорђев син, кнез Александар, док је био на власти.

Конак данас

Данас је то монументална грађевина, којој је услед вишеструких рушења и разних преправки приликом обнављања, првобитни изглед делимично нарушен. Данашњи изглед и ентеријер, са надзиданом кулом до висине коју је могла имати у време подизања, Kонак је добио у реконструкцији и конзервацији коју је 1965. године извео Завод за заштиту споменика културе СР Србије. Зграда је у основи правоугаона, коју карактерише простран трем на главној страни, са низом стубова са јастуцима и оградом од профилисаног шашовца. На западној страни конака уздиже се висока камена кула, која даје посебан утисак читавој грађевини.

У конаку је стална изложба личних предмета Вожда и аутентично оружје из Првог српског устанка међу којима је и оригинални ливени Карађорђев топ из 1812. године, познат под именом „абердар” (што на турском значи: гласник).^[2] На топу недостаје десна ручка коју је краљ Петар I Карађорђевић искористио као основу за све крунидбене инсигније желећи да симболично повеже своју владавину са славном владавином свога деде, Вожда Карађорђа.^[3]