Константин Драгаш Дејановић

Константин Драгаш Дејановић
Константин Драгаш Дејановић
	Четворојеванђеље цара Јована Александра - Константин Драгаш
Лични подаци
Датум рођења	око 1350.
Датум смрти	17. мај 1395. (39/40 год.)
Породица
Потомство	Јелена Драгаш
Родитељи	Дејан; Теодора Немањић
Династија	Дејановићи
Претходник	Јован Драгаш

Константин Драгаш Дејановић (око 1350 — Ровине, 17. мај 1395) је био српски средњовековни велможа и припадник великашке породице Дејановића (Драгаша),^[1]^[2] која је у време распада Српског царства овладала пространом облашћу на истоку српске државе.^[3]^[4]

Био је млађи син севастократора, односно деспота Дејана и Теодоре Немањић, а власт је делио са братом деспотом Јованом, до његове смрти 1378. или 1379. године. После Маричке битке (1371), Дејановићи су постали османски вазали, а сам Константин је погинуо 1395. године, предводећи помоћне одреде у бици на Ровинама.^[5]

Константин се женио два пута, а његова ћерка Јелена се 1392. године удала за византијског цара Манојла II (1391—1425) и била је мајка последњих византијских царева Јована VIII (1425—1448) и Константина XI (1449—1453).^[6]

Заједно са мајком и братом помогао је светогорске манастире,^[7] а град Ћустендил у данашњој Бугарској, назван је по њему (Костадинова Бања).

Порекло и породица

Константин је рођен у браку велможе Дејана (родоначелника Дејановића) и Теодоре Немањић, ћерке краља Стефана Дечанског (1322—1331) из његовог другог брака са Маријом Палеолог, из бочне линије византијске династије Палеолога (била је праунука византијског цара Михајла VIII (1261—1282) и унука његовог трећег сина Константина). Њен брат је био господар Тесалије и Епира Симеон Синиша (1359—1370), а полубрат Душан Силни (краљ 1331—1346, цар 1346—1355). Константин је имао и старијег брата Јована Драгаша, са којим је делио власт.

Оженио се непознатом племкињом са којом је највероватније имао двоје деце:

Јелену, која се удала за византијског цара Манојла II
Јакова, који је примио ислам и као Јакуб једно време управљао његовим поседима

Други пут се оженио Евдокијом из породице Великих Комнина, са којом није имао деце. Она је била ћерка трапезунтског цара Алексија III (1349—1380) и Теодоре Кантакузин, из бочне линије Кантакузина.

Живот и владавина

Држава Константина Драгаша и околне државе

Након смрти севастократора Дејана, средином XIV века, владавину његовим поседима преузели су његови синови Јован и Константин. Они су, заједно са својом мајком Теодором (Евдокијом), богато обдаривали светогорске манастире, поготово Хиландар, Пантелејмон и Ватопед.

После Маричке битке 1371. године, у којој су погинули њихови суседи Вукашин (1365—1371) и Угљеша Мрњавчевић, браћа Драгаш су, као и њихов наследник Марко Мрњавчевић (1371—1395), постали вазали султана Мурата I (1359—1389). Јован Драгаш је умро 1378. или 1379. године, након чега је Константин наставио да самостално влада њиховом државом. На челу својих снага, учествовао је, као османски вазал, у бици на Ровинама 17.03. 1395. године. Поред њега, као османски вазали, против влашког војводе Мирче (1386—1418) борили су се и кнез Стефан Лазаревић (кнез 1389—1402, деспот 1402 — 1427) и краљ Марко Мрњавчевић, који је пред битку, према народном предању, рекао:„Молим Господа да буде хришћанима помоћник, a ja нека будем први међу мртвима у овом рату“. Влашке снаге су однеле победу у бици, током које су погинули и Марко и Константин. Након битке, његов син Јаков (Јакуб) је наследио његову државу, али су Османлије, током наредних година, преузеле све његове поседе.

У историјским изворима на српском језику, Константин се помиње са титулом господин, док се у онима на грчком језику помиње као кир и аутентес, док неки аутори сматрају да је носио титулу деспот Србије. Град Велбужд, код кога су српске снаге предвођене његовим дедом (Стефаном Дечанским) и ујаком (Душаном Силним) потукле у бици Бугаре 1330. године, налазио се у саставу његове државе. Османлије су град по њему називали Константинова Бања односно Köstendil, а тај назив се, у нешто исквареном облику, одржао до данас, као Ћустендил.