Корисник:Спаравјец/Васил Бyкаŭ

Васил Бикау у Румунији, 1944

Васиљ Бикау ( блр. Васі́ль Уладзі́міравіч Бы́каў , рус. Василь Влади́мирович Быков ) (19. јуни 1924. - 22. јуни 2003.) Био је совјетски и белоруски писац, јавна личност, ветеран Другог светског рата. Већину његових књижевних дела чине приче, чија се радња одвија у Другом светском рату и показују тежак морални избор човека у драматичке тренутке. Крајем 90. година XX века се Биков сматрао највероватњим белоруским кандидатом за Нобелову награду за књижевност.

Живот и стваралаштво

Рођен у сељачкој породици, Биков је од детињства почео да се бави цртањем и наставио је школовање на одсеку кипарства у Витебској школи уметности 1939-1949 (коју је покренуо  1919. сликар Марк Шагал уз каснију помоћ Казимира Малевича), коју је напустио због укидања стипендија. Након напуштања школе је студирао у школе фабричне почетне стручне припреме. Матурирао је 1941.

Почетак рата је срео у Украјини, одакле је као избеглица кренуо у Русију.

1942. године је мобилизан и до 1943. године је студирао Саратовску пешадијску официрску школу. У јесен 1943 као потпоручик је почео да ратује. Учествао је у ослобађању Украјине, Молдавије, у ратним операцијама у Бугарској и Југославији, Мађарској, Аустрији. Рат је укончио као официр артиљерије и напустио је војску 1947 године.  Радио је као новинар у Гродно, у Белорусији, али се 1949 поново вратио у војско где је остао све до 1955 године. Након чега је поново радио у Гродно као новинар локалних новина до1972 године.

Од 1972 до 1988 се поред писања бави пословима који су доликовали за писаца његовог положаја као добитника више државних награда: секретар Савеза совјетских писаца, посланик републичке скупштине Белорусије.

Почео је да се бави опозиционом делатношћу 1988 године, када је постао један од оснивача Белоруског народног фронта, првог покрета белоруске интелигенције крајем 80-х година по узору на сличне покрете у другим советским републикама, пре свега балтичких.

У 1989-1990. годинама је посланик у Савету посланика СССР,  где је члан тзв. Међурегионалне групе, којој су чланови били и дисидент академик Сахаров, Борис Јелцин и тд.

Био је први председник белоруског ПЕН-центра.

Улога Бикава до сада је у Белорусије веома дискутабилна. Као писац је Бикау од 60. година XX века припадао кругу интелигениције од националног значаја иако  никада се не би рекло да је био миљеник владе и комунистичке странке. У исто време управо ова улога моралног ауторитета коју је поседовао као ратни писац и ветеран и коју му никад није одупрла ни странка, му је дозволила да пружи изузетно озбиљну незаменљиву подршку Белоруском народном фронту. Комунистичка странка и касније белоруски председник Лукашенко су волели да паушални сврставају БНФ у низ ултранационалистичких и готово фашистичких организација што није било лако да се настави када је у питању била личност попут Бyкава.

Белоруска власт се и до данас одупира захтеву да једна од централних улица Минска добије његово име, иако чак и писци владног дискурза као Николај Цергинец воле да наглашавају своје пријатељство с Бyковyм и протестују против монополизације Бyкава опозицијом

Прва белоруска добитница Нобелеве награде Светлана Алексијевич га је у више наврата навела као једног од својих наставника. Један је од основних зачетника тако зване лејтенантске (поручничке) прозе, таласа, који је постао веома популаран у Совјетском савезу у 60 годинама XX века. Лејтенантску прозу су стварали бивши лејтенанти, који су за разлику од патетичне прозе и херијских генералских мемоара првих послератних година пружили читаоцима потпуно другачију слику рата из све рововске перпективе.

.