Корисник:Sparavjec/Vasil Bykaŭ

Васил Бикау у Румунији, 1944

Vasilj Bikau ( блр. Васі́ль Уладзі́міравіч Бы́каў , рус. Василь Влади́мирович Быков ) (19. јuni 1924. - 22. juni 2003.) Bio je sovjetski i beloruski pisac, javna ličnost, veteran Drugog svetskog rata. Većinu njegovih književnih dela čine priče, čija se radnja odvija u Drugom svetskom ratu i pokazuju težak moralni izbor čoveka u dramatičke trenutke. Krajem 90. godina XX veka se Bikov smatrao najverovatnjim beloruskim kandidatom za Nobelovu nagradu za književnost.

Život i stvaralaštvo

Rođen u seljačkoj porodici, Bikov je od detinjstva počeo da se bavi crtanjem i nastavio je školovanje na odseku kiparstva u Vitebskoj školi umetnosti 1939-1949 (koju je pokrenuo  1919. slikar Mark Šagal uz kasniju pomoć Kazimira Maleviča), koju je napustio zbog ukidanja stipendija. Nakon napuštanja škole je studirao u škole fabrične početne stručne pripreme. Maturirao je 1941.

Početak rata je sreo u Ukrajini, odakle je kao izbeglica krenuo u Rusiju.

1942. godine je mobilizan i do 1943. godine je studirao Saratovsku pešadijsku oficirsku školu. U jesen 1943 kao potporučik je počeo da ratuje. Učestvao je u oslobađanju Ukrajine, Moldavije, u ratnim operacijama u Bugarskoj i Jugoslaviji, Mađarskoj, Austriji. Rat je ukončio kao oficir artiljerije i napustio je vojsku 1947 godine.  Radio je kao novinar u Grodno, u Belorusiji, ali se 1949 ponovo vratio u vojsko gde je ostao sve do 1955 godine. Nakon čega je ponovo radio u Grodno kao novinar lokalnih novina do1972 godine.

Od 1972 do 1988 se pored pisanja bavi poslovima koji su dolikovali za pisaca njegovog položaja kao dobitnika više državnih nagrada: sekretar Saveza sovjetskih pisaca, poslanik republičke skupštine Belorusije.

Počeo je da se bavi opozicionom delatnošću 1988 godine, kada je postao jedan od osnivača Beloruskog narodnog fronta, prvog pokreta beloruske inteligencije krajem 80-h godina po uzoru na slične pokrete u drugim sovetskim republikama, pre svega baltičkih.

U 1989-1990. godinama je poslanik u Savetu poslanika SSSR,  gde je član tzv. Međuregionalne grupe, kojoj su članovi bili i disident akademik Saharov, Boris Jelcin i td.

Bio je prvi predsednik beloruskog PEN-centra.

Uloga Bikava do sada je u Belorusije veoma diskutabilna. Kao pisac je Bikau od 60. godina XX veka pripadao krugu inteligenicije od nacionalnog značaja iako  nikada se ne bi reklo da je bio miljenik vlade i komunističke stranke. U isto vreme upravo ova uloga moralnog autoriteta koju je posedovao kao ratni pisac i veteran i koju mu nikad nije oduprla ni stranka, mu je dozvolila da pruži izuzetno ozbiljnu nezamenljivu podršku Beloruskom narodnom frontu. Komunistička stranka i kasnije beloruski predsednik Lukašenko su voleli da paušalni svrstavaju BNF u niz ultranacionalističkih i gotovo fašističkih organizacija što nije bilo lako da se nastavi kada je u pitanju bila ličnost poput Bykava.

Beloruska vlast se i do danas odupira zahtevu da jedna od centralnih ulica Minska dobije njegovo ime, iako čak i pisci vladnog diskurza kao Nikolaj Cerginec vole da naglašavaju svoje prijateljstvo s Bykovym i protestuju protiv monopolizacije Bykava opozicijom

Prva beloruska dobitnica Nobeleve nagrade Svetlana Aleksijevič ga je u više navrata navela kao jednog od svojih nastavnika. Jedan je od osnovnih začetnika tako zvane lejtenantske (poručničke) proze, talasa, koji je postao veoma popularan u Sovjetskom savezu u 60 godinama XX veka. Lejtenantsku prozu su stvarali bivši lejtenanti, koji su za razliku od patetične proze i herijskih generalskih memoara prvih posleratnih godina pružili čitaocima potpuno drugačiju sliku rata iz sve rovovske perpektive.

.