Српско држављанство
Српско држављанство[1] или Држављанство Републике Србије[2][3] је држављанство које се може добити у Републици Србији. Базира се на принципу ius sanguinis, односно на принципу порекла. Држављанство може добити особа која имају једног родитеља са држављанством Републике Србије или оба родитеља са држављанством Републике Србије.[4]
Народна скупштина Републике Србије 14. децембра 2004. године донела је Закон о држављанству Републике Србије. Тај закон је ступио на снагу 29. децембра 2004. године а примена тог закона је почела 27. фебруара 2005. године.
Стицање држављанства Републике Србије пријемом Уреди
Странци могу на свој захтев бити примљени у држављанство Републике Србије под условом:[5]
- да им је одобрено стално насељење;
- да им није одузета пословна способност;
- да имају најмање три године непрекидно пријављено пребивалиште на територији Републике Србије;
- да поднесе писмену изјаву да Републику Србију сматра својом државом;
- доказ о отпусту или одрицању претходног држављанства или доказ да ће добити отпуст страног држављанства ако буде примљен у држављанство Републике Србије.
Уколико не поседују доказ о отпусту или одрицању претходног држављанства услед тога да друга држава одбија да се лице одрекне држављанства или му даје услове за одрицање држављанства које лице не може испунити, кад то није могуће и кад се разумно не може очекивати.[5] Процедура за стицање држављанства Републике Србије је посебна и траје мање за особе које су имале држављанство Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Особи млађој од 18 година, чија оба родитеља стекну држављанство Републике Србије, може и оно стећи држављанство Републике Србије.[6]
Стицање држављанства Републике Србије рођењем на територији Републике Србије Уреди
Процедура за стицање држављанства Србије је олакшана за децу која су рођена у Србији. У случају да родитељи детета немају држављанство или им је држављанство непознато, дете по рођењу добија држављанство.[7] Дете које је нађено или се не зна ко су му родитељи, добија држављанство Србије (уколико се утврди до 18. године, да су му родитељи страни држављани, дете губи држављанство Републике Србије).[4]
Особе које су склопиле брак са држављанином Србије могу добити држављанство, под условом да брак траје најмање 3 године, има одобрено стално насељење у Републици Србији и поднесе писмену изјаву да Републику Србију сматра својом државом.[8]
Двојно држављанство Уреди
Закон дозвољава задржавања претходног држављанства у одређеним ситуацијама, попут добијања држављанства по одредбама из међународних уговора,[9] кад Влада процени да је давање држављанства странцу од националног значаја,[10] када друга држава одбија да се лице одрекне држављанства или му даје услове за одрицање држављанства које лице не може испунити, кад то није могуће и кад се разумно не може очекивати.[5]
Такође припадници српског народа ван граница Србије могу поднети захтев о стицању држављанства Србије, без претходног одрицања страног држављанства.[11]
До 2022. године међународни уговори о двојним држављанствима је постигнут само са Босном и Херцеговином 29. октобра 2002. године, током постојања Савезне Републике Југославије, а ступио на снагу 15. маја 2003. године (у тадашњој Државној заједници Србије и Црне Горе). Србија као правни наследник СРЈ и ДЗ СЦГ, овај договор о двојном држављанству се и даље примењује.[12]
Види још Уреди
Извори Уреди
- „„Српско држављанство“, а не „Републике Србије“”. Институт за српски језик САНУ. 12. 6. 2018. Архивирано из оригинала 25. 9. 2022. г. Приступљено 17. 1. 2023.
- „Устав Републике Србије”. Правно информациони систем Републике Србије. 9. 2. 2022. Архивирано из оригинала 27. 11. 2022. г. Приступљено 17. 1. 2023.
- „Закон о држављанству Републике Србије”. Правно информациони систем Републике Србије. 26. 3. 2018. Архивирано из оригинала 3. 7. 2022. г. Приступљено 17. 1. 2023.
- „Пријем у држављанство по уговору о двојном држављанству са Босном и Херцеговином”. Република Србија - Министарство унутрашњих послова. Архивирано из оригинала 22. 8. 2022. г. Приступљено 17. 1. 2023.
- ^ ИСЈ 2018.
- ^ Закон 2004.
- ^ Устав 2006, чл. 38.
- ^ а б Закон 2004, чл. 7.
- ^ а б в Закон 2004, чл. 14.
- ^ Закон 2004, чл. 20.
- ^ Закон 2004, чл. 13.
- ^ Закон 2004, чл. 17.
- ^ Закон 2004, чл. 26.
- ^ Закон 2004, чл. 19.
- ^ Закон 2004, чл. 23.
- ^ МУП 2003.