Америчка филозофија
Америчка филозофија је активност, корпус и традиција филозофа повезаних са Сједињеним Државама. Интернетска енциклопедија филозофије напомиње да иако нема „језгро дефинишућих карактеристика, америчка филозофија се ипак може посматрати као одраз и обликовање колективног америчког идентитета током историје нације”.[1]
17. век уреди
Тхе Америцан пхилосопхицал традитион беган ат тхе тиме оф тхе Еуропеан цолонизатион оф тхе Неw Wорлд.[1] Тхе Пуританс арривал ин Неw Енгланд сет тхе еарлиест Америцан пхилосопхy инто тхе религиоус традитион (Пуритан Провидентиалисм), анд тхере wас алсо ан емпхасис он тхе релатионсхип бетwеен тхе индивидуал анд тхе цоммунитy. Тхис ис евидент бy тхе еарлy цолониал доцументс суцх ас тхе Фундаментал Ордерс оф Цоннецтицут (1639) анд тхе Массацхусеттс Бодy оф Либертиес (1641).[1]
Тхинкерс суцх ас Јохн Wинтхроп емпхасизед тхе публиц лифе овер тхе привате. Холдинг тхат тхе формер такес прецеденце овер тхе латтер, wхиле отхер wритерс, суцх ас Рогер Wиллиамс (цо-фоундер оф Рходе Исланд) хелд тхат религиоус толеранце wас море интеграл тхан трyинг то ацхиеве религиоус хомогенеитy ин а цоммунитy.[2]
18. век уреди
Америчка филозофија 18. века може бити разложена на две половине, прву половину обележава теологија реформисаног пуританског калвинизма под утицајем Великог буђења, као и природна филозофија просветитељства, а другу матичне моралне филозофије америчког просветитељства које су предаване на америчким колеџима.[3] Они су кориштени „у бурним годинама 1750-их и 1770-их” да „поставе нову интелектуалну културу за Сједињене Државе”,[4] што је довело до америчке инкарнације европског просветитељства која је повезана са политичком мишљу Очева оснивача.[1]
У 18. веку су Франсис Бејкон и филозофи просветитељства Декарт, Њутн, Лок, Воластон и Беркли ушли у колонијалну Британску Америку. Два филозофа рођена у Америци, Самјуел Џонсон и Џонатан Едвардс, први су били под утицајем тих филозофа; они су прилагодили и проширили њихове просветитељске идеје како би развили сопствену америчку теологију и филозофију. Оба су првобитно били заређени пуритански конгрегационистички свештеници, који су прихватили добар део новог учења просветитељства. Обоје су били образовани на Јејлу, и под утицајем Беркијских идеалиста, и постали су утицајни председници колеџа. Обоје су утицали на развој америчке политичке филозофије и дела Очева утемељитеља. Едвардс је своју реформирану пуританску теологију темељио на калвинистичкој доктрини, док је Џонсон прешао на англиканску епископску религију (Енглеска црква), а затим је своју нову америчку моралну филозофију засновао на природној религији Вилијама Воластона. Крајем века, шкотски урођени или здраворазумски реализам заменио је матичне школе ова два ривала у наставним програмима филозофије на америчким факултетима; то ће остати доминантна филозофија у америчким академијама све до грађанског рата.[5]
Увођење просветитељства у Америку уреди
Првих стотинак година школовања у америчким колонијама у Новој Енглеској било је доминирано пуританском теологијом Вилијама Ејмса и „логичким методама Пјера Рамеа из шеснаестог века”.[6] Затим 1714. године, донација од 800 књига из Енглеске, које је прикупио колонијални агент Џеремаја Дамер, приспела је на Јејл.[7] Оне су садржале су оно што је постало познато као „Ново учење”, укључујући „дела Лока, Декарта, Њутна, Бојла и Шекспира”,[8] и других аутора ере просветитељства који нису били познати учитељима и дипломцима колеџа пуританског Јејла и Харварда. Први их је отворио и проучио осамнаестогодишњи дипломски студент из Гуилфорда у држави Конектикат, млади Американац Самјуел Џонсон, који је такође управо пронашао и прочитао Напредак учења лорда Франциса Бејкона. Џонсон је у својој Аутобиографији написао, „све је то било као поплава дана његовом слабом стању ума”, и да је „он затекао себе као оног који се одједном појави из светлуцања сумрака, у пуној светлости сунчаног у сред дана”.[9] Он је сада сматрао оно што је научио на Јејљу „ничим осим сколастичке паучине неколико малих енглеских и холандских система које тешко да би се сада могли заступати на улици”.[10]
Џонсон је постављен за учитеља на Јејлу 1716. године. Ту је почео да предаје наставни план и програм просветитељства, и тако је започео америчко просветитељство. Један од његових ученика током кратког периода био је петнаестогодишњи Џонатан Едвардс. „Ова двојица сјајних Јејлских студената тих година, од којих је сваки постао истакнути мислилац и председник колеџа, разоткрили су фундаменталну природу проблема” „нескладности између старог и новог учења”.[11] Али сваки је имао сасвим другачији поглед на питања предодређења насупрот слободној вољи, изворног греха насупрот потрази за срећом кроз практиковање врлине и школовања деце.
Реформни калвинизам уреди
.jpg)
Џонатан Едвардс се сматра најважнијим и оригиналним филозофским теологом у Америци.[12] Запажен је по својим енергичним проповедима, попут „Грешника у рукама љутог Бога” (за који се каже да је започео Прво велико буђење), Едвардс је наглашавао „апсолутну сувереност Бога и лепоту Божје светости”.[12] Радећи на уједињењу хришћанског платонизма с емпиријском епистемологијом, уз помоћ њутновске физике, на Едварда је дубоко утицао Џорџ Беркли, који је и сам био емпиричар, и Едвардс је извео своју важност нематеријалног за стварање људског искуства од бискупа Берклија.
Нематеријални ум се састоји од разумевања и воље, и он је разумевање, интерпретирано у њутновском оквиру, што доводи до Едвардсове фундаменталне метафизичке категорије отпора. Без обзира на то које карактеристике објекат може имати, он има та својства јер се објект опире. Сам отпор представља коришћење Божје моћи, а може се видети у Њутоновим законима кретања, где је предмет „невољан” да промени своје тренутно стање кретања; објект у мировању остаће у мировању, а објекат у покрету остаће у покрету.
Иако је Едвардс реформисао пуританску теологију користећи идеје просветитељства из природне филозофије, и ставове Лока, Њутна и Берклија, он је остао калвиниста и био је окорели детерминиста. Џонатан Едвардс је такође одбацио слободу воље, рекавши да „ми можемо радити како хоћемо, али ми не можемо угодити како желимо”. Према Едвардсу, нити добра дела, нити самоорганизујућа вера воде ка спасењу, већ је то безусловна Божја милост која је једини арбитар људске среће.
Референце уреди
- ^ а б в г "Америцан пхилосопхy" ат тхе Интернет Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy Ретриевед он Маy 24, 2009
- ^ "Религиоус Толеранце" – Фреедом: А Хисторy оф УС: ПБС.цом Ретриевед Септембер 9, 2009
- ^ Хоевелер, Ј. Давид (2007). Цреатинг тхе Америцан Минд:Интеллецт анд Политицс ин тхе Цолониал Цоллегес. Роwман & Литтлефиелд. стр. xи. ИСБН 978-0742548398.
- ^ Хоевелер, п. xии
- ^ Хоевелер, стр. 127
- ^ Ахлстром, Сyднеy Ецкман, А Религиоус Хисторy оф тхе Америцан Пеопле, Yале Университy Пресс, 1972, п. 295
- ^ Еллис, Јосепх Ј., Тхе Неw Енгланд Минд ин Транситион: Самуел Јохнсон оф Цоннецтицут, 1696–1772, Yале Университy Пресс, 1973, п. 34
- ^ Еллис, стр. 34
- ^ Сцхнеидер, Херберт анд Царол, Самуел Јохнсон, Пресидент оф Кинг'с Цоллеге: Хис Цареер анд Wритингс, Цолумбиа Университy Пресс, 4 волс., 1929, Волуме I, п. 7
- ^ Сцхнеидер, Волуме I, п. 6.
- ^ Ахлстром, стр. 296
- ^ а б Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy, "Јонатхан Едwардс," Фирст публисхед Туе Јан 15, 2002; субстантиве ревисион Туе Нов 7, 2006
Литература уреди
- Едwардс, Паул, ур. (1967). Тхе Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. Мацмиллан & Фрее Пресс.
- Кант, Иммануел (1881). Цритиqуе оф Пуре Реасон. Мацмиллан.
- Балдwин, Тхомас, ур. (2003). Тхе Цамбридге Хисторy оф Пхилосопхy 1870–1945. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-59104-1.
- Цопенхавер, Бриан П.; Сцхмитт, Цхарлес Б. (1992). Ренаиссанце пхилосопхy. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-219203-5.
- Линдберг, Давид C. (2007). „Сциенце бефоре тхе Греекс”. Тхе бегиннингс оф Wестерн сциенце: тхе Еуропеан Сциентифиц традитион ин пхилосопхицал, религиоус, анд институтионал цонтеxт (Сецонд изд.). Цхицаго, Иллиноис: Университy оф Цхицаго Пресс. стр. 1–27. ИСБН 978-0-226-48205-7.
- Надлер, Стевен (2008). А Цомпанион то Еарлy Модерн Пхилосопхy. Јохн Wилеy & Сонс. ИСБН 978-0-470-99883-0.
- Рутхерфорд, Доналд (2006). Тхе Цамбридге Цомпанион то Еарлy Модерн Пхилосопхy. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-82242-8.
- Сцхмитт, C.Б.; Скиннер, Qуентин, ур. (1988). Тхе Цамбридге Хисторy оф Ренаиссанце Пхилосопхy. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-39748-3.
- Кеннy, Антхонy (2012). А Неw Хисторy оф Wестерн Пхилосопхy. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-958988-3.
- Хондерицх, Т., ур. (1995). Тхе Оxфорд Цомпанион то Пхилосопхy. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-866132-0.
- Буннин, Ницхолас; Тсуи-Јамес, Ериц, ур. (2008). Тхе Блацкwелл Цомпанион то Пхилосопхy. Јохн Wилеy & Сонс. ИСБН 978-0-470-99787-1.
- Цоплестон, Фредерицк Цхарлес (1953). А хисторy оф пхилосопхy: волуме III: Оцкхам то Суáрез. Паулист Пресс. ИСБН 978-0-8091-0067-5.
- Леаман, Оливер; Мореwедге, Парвиз (2000). „Исламиц пхилосопхy модерн”. Ур.: Цраиг, Едwард. Цонцисе Роутледге Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. Псyцхологy Пресс. ИСБН 978-0-415-22364-5.
- Буццеллати, Гиоргио (1981). „Wисдом анд Нот: Тхе Цасе оф Месопотамиа”. Јоурнал оф тхе Америцан Ориентал Социетy. 101 (1): 35—47. ЈСТОР 602163. дои:10.2307/602163.
- Пхилосопхy бефоре тхе Греекс. Тхе Пурсуит оф Трутх ин Анциент Бабyлониа. Принцетон Университy Пресс. 2015. ИСБН 978-0691157184.
- Wестерхофф, Јан (2018). Тхе Голден Аге оф Индиан Буддхист Пхилосопхy. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс.
- Аристотле (1941). Рицхард МцКеон, ур. Тхе Басиц Wоркс оф Аристотле. Неw Yорк: Рандом Хоусе.
- Блуменау, Ралпх. Пхилосопхy анд Ливинг. ISBN 978-0-907845-33-1
- Цраиг, Едwард. Пхилосопхy: А Верy Схорт Интродуцтион. ISBN 978-0-19-285421-6
- Харрисон-Барбет, Антхонy, Мастеринг Пхилосопхy. ISBN 978-0-333-69343-8
- Русселл, Бертранд. Тхе Проблемс оф Пхилосопхy. ISBN 978-0-19-511552-9
- Синцлаир, Алистаир Ј. Wхат ис Пхилосопхy? Ан Интродуцтион, 2008, ISBN 978-1-903765-94-4
- Собер, Еллиотт. (2001). Цоре Qуестионс ин Пхилосопхy: А Теxт wитх Реадингс. Уппер Саддле Ривер, Прентице Халл. ISBN 978-0-13-189869-1
- Соломон, Роберт C. Биг Qуестионс: А Схорт Интродуцтион то Пхилосопхy. ISBN 978-0-534-16708-0
- Wарбуртон, Нигел. Пхилосопхy: Тхе Басицс. ISBN 978-0-415-14694-4
- Нагел, Тхомас. Wхат Доес Ит Алл Меан? А Верy Схорт Интродуцтион то Пхилосопхy. ISBN 978-0-19-505292-3
- Цлассицс оф Пхилосопхy (Волс. 1, 2, & 3) бy Лоуис П. Појман
- Цоттингхам, Јохн. Wестерн Пхилосопхy: Ан Антхологy. 2нд ед. Малден, МА: Блацкwелл Пуб., 2008. Принт. Блацкwелл Пхилосопхy Антхологиес.
- Тарнас, Рицхард. Тхе Пассион оф тхе Wестерн Минд: Ундерстандинг тхе Идеас Тхат Хаве Схапед Оур Wорлд Виеw. ISBN 978-0-345-36809-6
- Oizerman, Teodor (1988). The Main Trends in Philosophy. A Theoretical Analysis of the History of Philosophy (PDF). translated by H. Campbell Creighton, M.A., Oxon (2nd изд.). Moscow: Progress Publishers. ISBN 978-5-01-000506-1. Архивирано из оригинала (DjVu, etc.) 2012-03-06. г. Приступљено 20. 1. 2011. First published in Russian as Главные философские направления.
- Higgins, Kathleen M. and Solomon, Robert C. A Short History of Philosophy. ISBN 978-0-19-510196-6
- Дурант, Wилл, Сторy оф Пхилосопхy: Тхе Ливес анд Опинионс оф тхе Wорлд'с Греатест Пхилосопхерс, Поцкет, 1991, ISBN 978-0-671-73916-4
- Оизерман, Теодор (1973). Проблемс оф тхе Хисторy оф Пхилосопхy. транслатед фром Руссиан бy Роберт Даглисх (1ст изд.). Мосцоw: Прогресс Публисхерс. Архивирано из оригинала 6. 7. 2011. г. Приступљено 20. 1. 2011. Фирст публисхед ин Руссиан ас Проблемы историко-философской науки.
