Википедија

Бартоломео Еустахије

Bartolomeo Eustahije (ital. Bartholomaeus Eustachius, енгл. Bartolomeo Eustachius, између 1500 и 1514 (највероватније), 1520, па чак и 1524 (мало вероватно) — 27. август 1574) је италијански научник-истраживач који је обележио 16. век не само италијанске већ и светске медицине истраживањима у области анатомије човека. „Сваком лекару на планети познат је по епониму Еустахијева туба (лат. tuba auditiva Eustachii) која је инспирисала Шекспира[а] да тај детаљ унесе у трагедију „Хамлет“ у којој Хамлетов отац умире након сипања отрова у уво“.[1]

Bartolomeo Eustahije
Bartolomeo Eustahije
Лични подаци
Датум рођењаizmeđu 1510 i 1514.
Место рођењаSan Severin, Italija
Датум смрти27. avgust 1574.
Место смртиFosombrone, Italija
ПребивалиштеИталија
НационалностItalija
Научни рад
ПољеAnatomija, Medicina
ИнституцијаProfesor anatomije na fakultetu u Rimu
Познат поEustahijevoj tubi

Бартоломео Еустахије-епоними уреди

У медицини су трајно остала забележена два Еустахијева значајна анатомска открића, која су по њему добила назив (епоним), као и три епонима која се примењују њему у част; [2]

  • Еустахијева туба; (лат. tuba aiditiva - tuba Eustachii), цев која спаја ждрело са средњим увом.[3]
  • Еустахијева валвула (залистак); (лат. valvula venae cavae inferioris seu valvula Eustachii), је стари израз за залистак доње шупље вене.
  • Еустахијев катетер; катетер који је осмислио француски франц. Jean Marie Gaspard Itard 1774—1838.
  • Еустахијев јастук; оток на улазу у носно-ждрелни улаз ушне цеви (Еустахијеве тубе).
  • Еустахианографија; радиолошка метода снимања Еустахијеве тубе и средњег ува након увођења у тубу контрастног средства.

Животни пут уреди

Бартоломео Еустахије је рођен је (између 1500 и 1524) у Сан Северину, градићу средње јадранског италијанског приобаља у области Марше, близу Анконе. Како се релативно мало зна о животу овога великог анатома, недовољно је познат датуму његовог рођења. Черчилов медицински речник, наводи 1524,[4] италијанско издање „Историје медицине“ 1510,[5] а Костић 1520.[6] Скрибнерса смешта годину рођења у период између 1500. и 1510.[7] Након касније утврђених и забележених значајних чињенице и година у Еустахијевом животу, изгледа да хронолошки највише одговара као година рођења 1510. Гледано са становишта медицинске науке, он је стварао између 1520 и 1574, односно између Леонарда да Винчија и Пијера Фошара, два великана у 16. веку.

Бартоломео је био син Маријана Еустахија, славног лекара из племићке породиаце, и Франчесцке (Бенвенути) Еустахи. Маријано је жело да његов син има што потпуније хуманистичко образовање, па је Бартоломео током школовања савладо и одлично познавао грчки, хебрејски, арапски језик, тако да је био у стању да уреди издање Хипократова речник Еротиона (1566) и сачини властити превод Авиценина (Ибн Синова) дела са арапског.

Највероватније по угледу на оца, лекара Мариана Еустахија, уписао је и завршио студије медицине у Риму (Archiginnassio della Sapienza – filozofski institut u Rimu) али се не зна тачно када. Након завршетка студија, вратио се у родно место где је живео и радио као лични лекар локалног војводе од Урбина у периоду од 1540 до 1549. Војвода је запазио Бартоломеов таленат и препоручио га је своме брату, кардиналу Ђулију од Ровере, за личног лекара. По доласку у Рим, кардинал Ђулије је посредовао при постављењу Бартоломеа за професора на Римском универзитету на Катедри за анатомију. Положај професора омогућио му је да се бави истраживачким радом, нарочито у области сецирања ткива и органа на кадаверима у болници „Светог духа и утехе“ (Santo Spirito et Consolazione). У то доба он је сарађивао са истакнутим истраживачима из области медицине тога доба, Фалопијем и Андреасом Везалијусом.[8]

У старости Еустахије је тешко оболео од гихта, тако да је био приморан да поднесе оставку на функцију професора. Наставио је, међутим, да служи кардинала Ровера, и на његов са кардиналом одлази у Фосомброне, и умре на путу.[2] Сва три горенаведена извора се слажу да је Бартоломеа умро 27. август 1574 у Фосомбронеу, јер његова смрт није могла остати незапажена у средини у којој је живео и радио, па и шире у Европи.

Дело уреди

Бартоломео Еустахије је живео и стварао у доба позне ренесансе и раног барока, у време процвата свеопште културе, науке, медицине, уметности, на тлу данашње Италије. Поред научног рада Бартоломео се бавио и лекарским позивом, најчешће хирургијом, а занимао се и за истраживања у области анатомије и хистологије. Бартоломео је био савременик Весалиуса, са којим је учестваовао у стварању научне (медицинсе области) - људске анатомије. Он је познат и као критичар Галена чија је сезнања о унутрашњем уву изменио откривањем и описивањем његових унутрашњих структура, укључујући ту и цев која данас носи његово име (Еустахијева туба).[б] Бартоломео је био први који је описао унутрашње и предње мишиће чекића и узенгије, и компликовану структуру ушног пужа. Бартоломео је такође открио и описао надбубрежне жлијезду (1563). 

 
Бартоломео Еустахије, (Tabulae anatomicae),
Издавач: P. Junchus, Рим 1783.

Више деценија пре откривања микроскопа (око 1595), Еустахије је успео, највероватније само визуелним посматрањем или уз примену увеличавајућег стакла (наочара или лупе што није доказано), да уочи и детаљно опише важне анатомске детаље и морфолошке облике зуба и вилица. То је учинио у свом најзначајнијем делу из области зубне анатомије, тзв. „Хистолошкој књизи о зубима“ (лат. Libellus de dentibus) [9][10][11] „Књига о зубима“ детаљно обрађује облике инервације и васкуларизације горње и доње вилице и свих морфолошких група зуба, што је Еустахије документовао на детаљним цртежима – анатомским плочама. Колико је ова књига била савремена, квалитетна и тражена у медицинским круговима, говоре и подаци о њеним вишеструким издањима (1744 и 1790 године).[12]

Ситне детаље испитиваног ткива и органа, које није могао, голим оком, јасно да препозна и нацрта, Бартоломео је претходно подвргавао хистолошким техникама: мацерацији (потапању у различите растворе), дехидратацији – (сушењу и бојењу). Постоје подаци да је он недовољно јасно ткиво, претходно хистолошки припремљено, подвргавао процесу убризгавања контрастних боја у различитим нијансама према њиховом афинитету за поједина ткива.[12]

Његово највеће дело, је његов анатомски атлас (Anatomical Engravings), који је он довршио 1552, девет година након објављивања Весалиусовог, јер се аутор бојао осуде од стране Католичке цркве. Зато што је због „смелих захвата“ које је примењивао при дисекцијама постојала опасност да буде искључен из католичке цркве, иако је све време био у добрим односима са њом. Први пут је његова анатомија објављена 1714 од стране (Giovanni Maria Lancisi), а други пут поново штампана 1744 од стране Кајетана Петриолија Cajetan Petrioli  и 1744 од стране Bernhard Siegfried Albinus, а затим у Бону 1790. Првих седам плоча (гравура) његове анатомије илуструју развој бубрега и неке чињенице које се односе на структуру ува. Осма представља срце. У седам следећих плоча следи приказ (из различитих праваца) грудних и трбушних органа. Седамнаеста плоча приказује мозак и кичмену мождину а осамнаеста места настанка и даље пружање и гранање живаца. Четрнаест плоча је посвећено мишићима. Гравуре приказују са коликом је пажњом и марљивошћу Бартоломео сецирао људска тела. Чињеница да је његова књига је постала бестселер више стотина година након његове смрти.

Напомене уреди

  1. ^ Постоји теорија да је Еустахијево откриће, везе између средњег ува и ждрела, касније инспиририсало Шекспира да у свом Хамлету опише тровање Хамлетовог оца сипањем отрова у уво. Друга теорија објашњава да је Шекспира инспирисало убиство преко ува за које се сигурно зна да се догодило у 16. веку у Италији и које се према тадашњим сазнањима заснивало на могућности директне апсорпције неких отрова из ува.
  2. ^ Појам Еустахијева туба (ушна цев) први је применио италијански анатом Антонио Мариа Валсалва (1666-1723), професор анатомије у Болоњи. Ушну цев је први описао Алкмаеон из Кротона, око 500. п.н.е.[2]

Извори уреди

  1. ^ Dragan V. Ilić, Pavle Jović, Vesna Danilović Bartolomeo Eustahije – pisac prvog štampanog dela zubne medicine. Vojnosanit Pregl. 65 (9): 715—718. 2008.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  2. ^ а б в (језик: енглески)Еустацхиан тубе на: Wхонамедит.цом
  3. ^ Сусан Стандринг, ур. (2009) [1858]. Граy'с анатомy: Тхе Анатомицал Басис оф Цлиницал Працтице, Еxперт Цонсулт. иллустратед бy Рицхард Е. M. Мооре (40 изд.). Цхурцхилл Ливингстоне. ИСБН 978-0-443-06684-9. 
  4. ^ Churchill Livingstone Inc. Churchill's medical dictionary. New York: Churehill Livingstone; 1989
  5. ^ Armocida G, Bicheno E, Fox B. Storia della medicina, Milano: Jaca Book; 1993. (Italian)
  6. ^ Костић А. Медицал дицтионарес. Београд: Медицинска књига; 1956, (Сербиан)
  7. ^ Cilliespie CC, Holmes FZ, editors. Dictionary of scientific biography. New York: Charles Scribnes Sonse; 1971.
  8. ^ Walsh, J.J. (1909). Bartolomeo Eustachius. In The Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company., Приступљено 13. 6. 2008. from New Advent: Цонсултадо ен Јунио де 2008[мртва веза].
  9. ^ Хисторица. Миллениум Хоусе, ПТY, ЛТД, Аустралиа; 2006. пп. 108. (Енглисх)
  10. ^ Bumbaširević V. Histology. Beograd: Medicinski fakultet; 2005.(Serbian)
  11. ^ Робертс КБ. Еустацхиус анд хис анатомицал платес. Неwслеттер оф тхе Цандиан Социетy фор тхе Хисторy оф Медицине 1979; 9–13
  12. ^ а б Roberts KB. Eustachius and his anatomical plates. Newsletter of the Candian Society for the History of Medicine 1979; 9–13.

Библиографија уреди

  • Ossium examen. 1561.
  • De motu capitis. 1561. Eustachi’s two first works were directed against the anti-Galenism of Vesalius.
  • Epistola de auditus organis. 1562. Contains his description of the Eustachian tube.
  • De renum structura. 1562. On the kidney.
  • De vena quae azygos graecis dicitur. On the venous system.
  • Libellus de renibus. Venice, 1563.
  • Libellus de dentibus. Venice, 1563. On the teeth.
  • Opuscula anatomicae. Venetiis, V. Luchinus, 1564. Reprinted in Leiden, 1707, and Delft, 1726. This exceedingly rare book is the first compilation of his works on the teeth, adrenal body, ear, and venous system. Contains his description of the Eustachian tube.
  • Tabulae anatomicae Bartholomaei Eustachii quas e tenebris tandem vindicatas præfatione notisque illustravit, ac ipso suæ bibliothecæ dedicationis die publici juris fecit Jo. Maria Lancisus. Rome, Francesco Gonzaga, 1714. Folio. Republished in Amsterdam, 1722, with copies of the original plates. Rome, 1828, with the original plates. Leiden, 1744, with newly engraved copies of the plates accompanied by separate outline plates of equal size on which explanatory letters were engraved. This edition, edited by B. S. Albinus, is the most desirable one for puposes of study.Further editions: Venice, 1769; Amsterdam, 1798, in German translation; and Amsterdam, 1800. Finally there is a commentary as well as an edition of the plates by Gaetano Petrioli, to whom Lancisi bequeathed them, Reflessioni anatomiche sulle note de lancisi fatte sopra le tavole del cel. B. Eustachio (Rome, 1740). It is chiefly of significance for for the attached biography of Eustachi by Bernardo Gentili.
  • Pedro Jimeno (Gimeno):Dialogus de re medica, compendiaria, summe nevessarius omnibus medicinae candidatis. Valencia, 1549. With Jimeno’s description of the stapes.
  • Giovanni Filippo Ingrassia:In Galeni librum de ossibus doctissima et expectatissima commentaria etc. Published posthumously by his grandson. Palermo, 1603. Venice, 1604. Containing his description of the stapes.
  • Ludovigo Collado: In Galeni librum de ossibus commentarius. Valencia, 1555.
  • G. Bilanconi:Bartolomeo Eustachi. Florence, 1913.
  • Memorie e documenti riguardanti Bartolomeo Eustachio publicati nel quarto centenaroi della nascita. Fabriano, 1913. A collection of documents.
  • Pietro Capparoni:Profili bio-bibliografici di medici e naturalisti celebri italiani dal sec. XV al sec. XVII. 2 volumes. Rome, 1925-28. Second edition, 1932.
  • Gaetano Luigi Marini, Degli archiatri pontifici. 2 volumes. (Rome, 1784), 1, 417-418.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Bartolomeo_Eustahije&oldid=26729928”