Даница Јовановић
Даница Јовановић (Бешка, 4. јануар 1886 — Петроварадин, 12. септембар 1914) је српска сликарка која је припадала генерацији српских модерниста, који су уметничко школовање започели почетком 20. века, а њихов креативни успон су прекинули Балкански и Први светски рат.
| Даница Јовановић | |
|---|---|
 Даница Јовановић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 4. јануар 1886. |
| Место рођења | Бешка, Аустроугарска |
| Датум смрти | 12. септембар 1914. |
| Место смрти | Петроварадин, Аустроугарска |
Биографија уреди
Потиче из патријархалне средине и захваљујући упорности и снажној жељи да се посвети сликарству, ипак је успела да допре надомак жељеног циља. Јовановићи су стара бешчанска породица, која се ту помиње од друге половине 18. века. Била је шесто по реду дете Крсте и Милеве Јовановић, рођ. Бајић из Бешке.[1] Троразредну основну школу завршила је 1895. године у Бешки. Најбоље оцене је имала из цртања. Даница Јовановић касно почиње да се школује (у осамнаестој години), и то приватно (јер је престарила), у Вишој српској девојачкој школи у Новом Саду (1903-1907).Од пресудног значаја за Даницу Јовановић и њена интересовања била је чињеница да је цртање, међу осталим предметима, предавала млада и амбициозна Анђелија Сандић која је у иначе прилично строго и патријархално васпитање ученица унијела нове педагошке методе. Подршку Сандићеве Даница ће имати и приликом уписа на Умјетничко-занатску школу у Уметничко-занатској школи у Београду (1907 — 1909).[2] Њено студирање помогли су многи бешчани својим прилозима, као и црквена општина. Аркадије Варађанин јој је нашао прву добротворку Дану Јовановић из Велике Кикинде. Осим пожртвоване Дане Даница је уживала и стипендију Петроварадинске општине, у износу од 800 круна годишње. Како је убрзо умрла њена добротворка, Варађанин је повезао студенткињу сликарства са Олгом Јовановић, супругом посланика и државног саветника Стеве Јовановића из Будимпеште. Школовање наставља на у Минхену[3] на Женској сликарској академији (1909 — 1914). Крајем марта 1914. године Даница је завршила академију и постала "академска сликарка" са правом да ради као "наставница цртања и малања".
У тренутку када је њен живот насилно прекинут, стрељањем у Петроварадинској тврђави на почетку Првог светског рата, Даница Јовановић је имала свега двадесет седам година. Била се вратила из Минхена 3. августа 1914. године. Провела је извесно време код пријатеља проф. Варађанина у Новом Саду. Затим је кренула у Бешку, да се опрости са братом Миланом, који је као мобилисан кренуо у рат. Међутим ухапшена је 10. септембра 1914. године и два дана касније стрељана по кратком поступку са још пет мештана, таоца.[4]
Други о Даници Јовановић уреди
Стојан Аралица ју је запамтио као „страсно заљубљену у сликарство”, док је Живорад Настасијевић сматрао да треба сачувати њене последње тренутке у земаљском животу: цртежом је хтео да изрази чињеницу како смрт може да избрише физичко постојање, али не може да уништи дело, ма како оно било малобројно и заборављено. Коначно, након многих година истраживања, може се закључити да сачувано дело Данице Јовановић и није тако малобројно, нарочито у односу на неке друге ауторе њене генерације, као што су Коста Јосиповић, Александар Лазаревић, Коста Јорговић или Владимир Гавриловић. Укупно седамдесет три каталошке јединице, шездесет једна слика и два скиценблока са већим бројем цртежа, сигурно су полазиште за сагледавање сложених путева којима се кретало сликарство Данице Јовановић, као и наговештај њихових могућих даљих токова. Иако је била јединствена у својој привржености актуелним тенденцијама минхенске сликарске школе, њена уметничка заоставштина указује на суштинско нејединство чији узроци леже у процесу формирања креативне личности и интензивној потрази за сопственим креативним проседеом. Ова неуједначеност исказана је у више паралелних токова који нису без органске повезаности, али речито сведоче о изворима и пресудним утицајима који су формирали сликарску личност Данице Јовановић. Могуће их је раздвојити на сликарске и неке опште изворе и утицаје. Током школовања на Уметничко-занатској школи у Београду (1907-1909), кроз педагошке принципе и практичан рад стекла је прве утиске о дометима минхенске сликарске школе; текућа уметничка продукција указала јој је на импресионизам као превасходно извориште модерности актуелног сликарства. Усмерена ка класичном уметничком образовању, она је током боравка у Минхену и студија на Женској сликарској академији/Даменакадемие (1909-1914), из богатог избора преузела визуелни идентитет закаснелог немачког импресионизма, али и тенденцију да се изрази гестом и бојом, истовремено не одбацујући могућност прихватања симболистичких изражајних средстава. У процесу уметничког одрастања једну од константи представљало је и наглашено присуство национално-просветитељске компоненте, као одлучујућег фактора у избору тематике. Резултат је симболистички, колористички, ескпресиван и на својеврстан начин национално обојен опус који, упркос овако неусклађеним и вишезначним епитетима делује јединствено и целовито. У њему преовладавају радови са студија, мртве природе, пејзажи, портрети, копије, као и серијал фигура сељака у народним ношњама у екстеријеру. Даничине слике карактерише енергичан потез, густа паста, интензиван колорит и посебан третман светлости, који одају импулсиван уметнички темперамент и снажну и бескомпромисну личност. Више о њеној природи сазнајемо и из писама која је слала свом добротвору Аркадију Варађанину, као и са многих фотографија из различитих периода школовања: из периода новосадског школовања сачуване су легимитације и разредне фотографије; током боравка у Београду сликала се са пријатељицама Милицом Јаковљевић и Јелицом Ломић. У Минхену је видимо са колегиницама из Женске сликарске академије, у дружењу са пријатељима, али и на свечаним снимцима из фотографских атељеа.
Заоставштина уреди
Сећање на Даницу Јовановић чува Легат Ангелине и Милана Груловића у Бешки. Њене слике поседују: Галерија Матице српске, Спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду, као и Народни музеј у Београду.
Галерија уреди
-
Џамија У Београду, 1913. -
Две сељанке поред извора, 1913. -
Аутопортрет, 1914.
_-_D%C5%BEamija_U_Beogradu,_1913.jpg)
Референце уреди
- ^ Душко Лупуровић: "Страдање Срба из Бешке почетком Првог светског рата", Бешка-Инђија 2014.
- ^ „Архивирана копија” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 23. 09. 2015. г. Приступљено 22. 11. 2014.
- ^ „Слика у фокусу за јануар 2019”. галеријаматицесрпске.рс. Архивирано из оригинала 12. 05. 2021. г. Приступљено 2021-06-01.
- ^ Душко Лупуровић, наведено дело
литература уреди
- Јасна Јованов, Даница Јовановић, Топy-Војно-издавачки завод-Народна библиотека „Ђорђе Натошевић” - Спомен-збирка Павла Бељанског, Београд-Инђија-Нови Сад, 2007.
- Ученице Више српске девојачке школе у Новом Саду, јун 1907, стр.158,У Београду са пријатељицама, 30. јун 1909.