Живорад Настасијевић
Живорад Настасијевић (Горњи Милановац, 1893 — Београд, 1966) био је српски сликар, фреско сликар и иконописац. Бавио се и илустрацијом књига и оперском сценографијом.[1]
| Живорад Настасијевић | |
|---|---|
 Аутопортрет, уље на платну, 36×27 цм | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1893. |
| Место рођења | Горњи Милановац, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 1966. |
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија |
БиографијаУреди
Рођен је у породици где су и његова браћа били уметници и књижевници – Момчило Настасијевић, Славомир Настасијевић и Светомир Настасијевић. Њихов отац, Никола Лазаревић, доселио се с мајком из Охрида у Брусницу као шестогодишњак. У знак захвалности према ујаку Настасу Ђорђевићу (градитељу горњомилановачке цркве Свете Тројице) код кога је изучио градитељски занат, одриче се мајчиног презимена и од ујаковог имена прави ново презиме, Настасијевић.[2]
Живорад је још током основне школе показао интересовање и надареност за цртање и сликање. Завршио је Уметничко-занатску школу у Београду 1910. године као ученик Ђоке Јовановића, Ристе Вукановића и Марка Мурата.[3] Студије сликарства наставио је у Минхену код професора Грабара током 1913. и 1914. године али је то морао да прекине због избијања Првог светског рата. Као многи српски уметници прве половине XX века, Настасијевић је добровољно ступио у ђачки батаљон Степе Степановића, прешао преко Албаније и преболео тифус. У рату је првобитно учествовао као борац до 1917. године, док је након прележане болести и опоравка у Грчкој и Африци постављен за ратног сликара при Врховној команди.[4] После рата, школовање наставља у Паризу од 1920. до 1922. године на Академији Grande Chaumière код професора Касталучија. Сликао је пределе, париске и београдске мотиве, портрете, мртве природе, фигуралне, ратне, митолошке, религиозне и историјске композиције.[1]
По повратку у земљу узео је активног учешћа у културним збивањима:
- 1920-21. Члан Ладе.
- 1923. Члан Групе шесторице: Бијелић, Добровић, Кршинић, Настасијевић, Росандић, Стојановић.
- 1924. Члан Групе четворице: Добровић, Бијелић, Миличић, Настасијевић.
- 1927. Један је од оснивача уметничке групе „Зограф”.[5]
- 1936. Поново постаје члан Ладе, у чијим редовима остаје до смрти.
У току школовања излагао на изложбама Уметничко-занатске школе. По завршеним студијама први пут излагао је 1912. на Четвртој југословенској изложби.
На почетку уметничког формирања, на њега као сликара пресудно су утицали школовање на минхенској Академији и дружење са сликаром Костом Миличевићем, те се у том делу његовог опуса примећује утицај импресионизма. Након одласка у Париз, где се детаљније упознао са ликовном уметношћу и делима старих мајстора, окреће се сликању празних, напуштених београдских предела који по атмосфери личе на магијски реализам, као и митолошким мотивима.
Године 1927. заједно са Васом Поморишцем био је иницијатор и покретач уметничке групе „Зограф”,[2] која је требало да представља неку врсту опозиције прогресивној и модернистички оријентисаној групи „Облик”. Уметници који су били чланови „Зографа” залагали су се за афирмацију средњовековне уметности и изграђивање националног стила на темељу средњовековног наслеђа и традиције.
Живорад Настасијевић бавио се између осталог и фреско сликарством и иконописом. Извео је фреске у згради Уметничког павиљона у Београду (које су уништене за време Другог светског рата), иконостас цркве Богородичног покрова у Београду[6], фреске у сали зграде Народне банке у Скопљу, фреске у одборничкој сали Београдске општине, фреске у Успенској цркви у Панчеву,[7][8] фреске у цркви Костурнице у Крупњу[9] и фреске у неколико породичних капела на Новом гробљу у Београду.
Живорад је био нежења, исто као и двојица браће – Момчило и Светомир. Живорад и Светомир су у међуратном периоду у својој кући живели са неудатим сестрама професоркама, Даринком и Славком и старом мајком.[10] Њихов дом је дуго година био интимно стециште београдског уметничког света. Живорад није имао уметнички атеље већ је радио на једном сточићу у углу собе.
Умро је у Београду 1966. године.
Група „Облик”Уреди
Заједно са својим колегама Петром Палавичинијем и Бранком Поповићем, Јован Бијелић је 1926. године формирао групу „Облик” коме приступају Петар Добровић, Живорад Настасијевић, Тома Росандић, Вељко Станојевић, Сретен Стојановић, Сава Шумановић и Марино Тартаља као чланови оснивачи. Касније придружују им се Игњат Јоб, Зора Петровић, Иван Радовић, Мате Размиловић, Ристо Стијовић и архитекта Драгиша Брашован. Ова групу су сачињавали већ афирмисани ликовни уметници. Правила групе су донета на седници 8. новембра 1930. године а Министарство унутрашњих послова их је потврдило 20. јула 1932. године.
Самосталне изложбеУреди
Групне изложбеУреди
- 1919. Југословенска изложба, Париз
- Лада, V-VI, XIII, XIX-XXVIII, XXX, XXXII-XXXVII
- 1929. Југословенска изложба, Барселона
- 1930. Југословенска изложба, Лондон
- 1932. Југословенска изложба, Брисел и Амстердам
- 1938. Крагујевац
- 1939. Петроград
- 1921. Изложба ликовних уметника из Београда, Сомбор
- 1922. Пета југословенска изложба
- 1924. Изложба београдских сликара и вајара
- 1924. Група четворице, Загреб
- Јесење изложбе београдских уметника, I-III, VIII-XI
- Пролећне изложбе југословенских уметника, I-V, VIII-XII
- УЛУС, VI, VIII, X-XVIII, XXI, XXV, XXVII-III, XXXIV
- 1951. Пејзажи Београда, Београд
- 1962. Сава Шумановић и српски пејзаж између два рата, Сремска Митровица
ГалеријаУреди
Венера (женски акт), 1925. (Музеј савремене уметности)
Напуштени плуг, 1918. (Народни музеј у Београду)
Коста Миличевић, 1920.
Мртва природа, уље на платну, 1953.
Купачице, уље на платну, 1958.
Pont Neuf, уље на платну, 1921.
Портрет сестре Славке, уље на платну, 1920.
Портрет сестре Даринке, уље на платну, 1952.
Портрет сестре Наталије, уље на платну, 1911.
Портрет оца, уље на платну, 1926.
Портрет мајке Милице, уље на платну, 1920.
Света Марија Магдалена, фреска у раму. Живорад Настасијевић био је један од првих модерних српских уметника који се окренуо фреско сликарству
Спасоје Ђорђевић, грађевинар, чији је лик познат захваљујући цртежу његовог сестрића Живорада
Моја баба Јелена, цртеж са фотографије из 1865. Јелена Николић, удата Јовановић, била је мајка Милице Настасијевић
Милош Голубовић, Портрет Живорада Настасијевића, 1917.
Свети Атанасије Александријски, акварел, 40,5×27 цм, акварел
РеференцеУреди
- ^ а б „Знаменити Милановчани”. Музеј рудничко-таковског краја. 20. 10. 2019. Приступљено 10. 6. 2021.
- ^ а б Миломир Глишић, Душан Илић, Александар Лазаревић, Радмило Лале Мандић, Мирослав Лаф Марковић, Миодраг Ристић: Стари Милановац, треће допуњено издање. 2003. ISBN 978-86-7152-018-8.
- ^ Srpska slikarska škola
- ^ Blic Online | Slikar najlepših pejzaža Beograda, Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ Lazar Trifunović – Stara i nova umetnost
- ^ Црква Покрова Пресвете Богородице - Православље - НОВИНЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ Архивирано на сајту Wayback Machine (23. април 2012), Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ „Зидно сликарство Живорада Настасијевића”. Архивирано из оригинала 18. 02. 2012. г. Приступљено 25. 02. 2012.
- ^ BANATerra - moguca enciklopedija Banata - CRKVA BOGORODICINOG USPENJA Архивирано на сајту Wayback Machine (23. септембар 2015), Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ Joomla! Web Installer Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јун 2015), Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. јануар 1941.
ЛитератураУреди
- Протић, Б. Миодраг (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит.
- Трифуновић, Лазар (1973). Српско сликарство 1900—1950. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 533стране.
- Nastasijević, Živorad (1952). Ženidba Dušanova (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Narodna knjiga.
- Nastasijević, Živorad; Trifunović, Lazar (1966). Živorad Nastasijević - Том 81 књиге Galerija Kulturnog centra Beograda (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Kulturni centar.
- urednik Domljan, Žarko (1987). Likovna enciklopedija Jugoslavije, Том 2 (на језику: (језик: српски)). YU-Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod "Miroslav Krleža". ISBN 9788670530010.
- Kašanin, Milan (1968). Umetničke kritike - Biblioteka Dokumenti moderne umetnosti (на језику: (језик: српски)). YU-Beograd: Kultura.
