Живорад Настасијевић

српски сликар

Живорад Настасијевић (Горњи Милановац, 1893Београд, 1966) био је српски сликар, фреско сликар и иконописац. Бавио се и илустрацијом књига и оперском сценографијом.[1]

Живорад Настасијевић
Živorad Nastasijević, Autoportret, ulje na platnu, 36×27 cm.jpg
Аутопортрет, уље на платну, 36×27 цм
Датум рођења1893.
Место рођењаГорњи Милановац
Краљевина Србија
Датум смрти1966.
Место смртиБеоград, СР Србија
СФР Југославија

БиографијаУреди

 
Живорад Настасијевић као ђак Уметничко-занатске школе у Београду, 1908.
 
Живорад Настасијевић као ратни сликар Врховне команде српске војске, Солун, 1917.

Рођен је у породици где су и његова браћа били уметници и књижевнициМомчило Настасијевић, Славомир Настасијевић и Светомир Настасијевић. Њихов отац, Никола Лазаревић, доселио се с мајком из Охрида у Брусницу као шестогодишњак. У знак захвалности према ујаку Настасу Ђорђевићу (градитељу горњомилановачке цркве Свете Тројице) код кога је изучио градитељски занат, одриче се мајчиног презимена и од ујаковог имена прави ново презиме, Настасијевић.[2]

 
Палета Живорада Настасијевића
 
Палета Живорада Настасијевића

Живорад је још током основне школе показао интересовање и надареност за цртање и сликање. Завршио је Уметничко-занатску школу у Београду 1910. године као ученик Ђоке Јовановића, Ристе Вукановића и Марка Мурата.[3] Студије сликарства наставио је у Минхену код професора Грабара током 1913. и 1914. године али је то морао да прекине због избијања Првог светског рата. Као многи српски уметници прве половине XX века, Настасијевић је добровољно ступио у ђачки батаљон Степе Степановића, прешао преко Албаније и преболео тифус. У рату је првобитно учествовао као борац до 1917. године, док је након прележане болести и опоравка у Грчкој и Африци постављен за ратног сликара при Врховној команди.[4] После рата, школовање наставља у Паризу од 1920. до 1922. године на Академији Grande Chaumière код професора Касталучија. Сликао је пределе, париске и београдске мотиве, портрете, мртве природе, фигуралне, ратне, митолошке, религиозне и историјске композиције.[1]

 
Живорад Настасијевић: Сликама кроз живот, каталог изложбе одржане у Горњем Милановцу поводом 115 година од његовог рођења

По повратку у земљу узео је активног учешћа у културним збивањима:

У току школовања излагао на изложбама Уметничко-занатске школе. По завршеним студијама први пут излагао је 1912. на Четвртој југословенској изложби.

 
Живорад Настасијевић: Уметност као судбина породице, каталог изложбе одржане у Горњем Милановцу 2009. године

На почетку уметничког формирања, на њега као сликара пресудно су утицали школовање на минхенској Академији и дружење са сликаром Костом Миличевићем, те се у том делу његовог опуса примећује утицај импресионизма. Након одласка у Париз, где се детаљније упознао са ликовном уметношћу и делима старих мајстора, окреће се сликању празних, напуштених београдских предела који по атмосфери личе на магијски реализам, као и митолошким мотивима.

Године 1927. заједно са Васом Поморишцем био је иницијатор и покретач уметничке групе „Зограф”,[2] која је требало да представља неку врсту опозиције прогресивној и модернистички оријентисаној групи „Облик”. Уметници који су били чланови „Зографа” залагали су се за афирмацију средњовековне уметности и изграђивање националног стила на темељу средњовековног наслеђа и традиције.

Живорад Настасијевић бавио се између осталог и фреско сликарством и иконописом. Извео је фреске у згради Уметничког павиљона у Београду (које су уништене за време Другог светског рата), иконостас цркве Богородичног покрова у Београду[6], фреске у сали зграде Народне банке у Скопљу, фреске у одборничкој сали Београдске општине, фреске у Успенској цркви у Панчеву,[7][8] фреске у цркви Костурнице у Крупњу[9] и фреске у неколико породичних капела на Новом гробљу у Београду.

Живорад је био нежења, исто као и двојица браће – Момчило и Светомир. Живорад и Светомир су у међуратном периоду у својој кући живели са неудатим сестрама професоркама, Даринком и Славком и старом мајком.[10] Њихов дом је дуго година био интимно стециште београдског уметничког света. Живорад није имао уметнички атеље већ је радио на једном сточићу у углу собе.

Умро је у Београду 1966. године.

Група „Облик”Уреди

Заједно са својим колегама Петром Палавичинијем и Бранком Поповићем, Јован Бијелић је 1926. године формирао групу „Облик” коме приступају Петар Добровић, Живорад Настасијевић, Тома Росандић, Вељко Станојевић, Сретен Стојановић, Сава Шумановић и Марино Тартаља као чланови оснивачи. Касније придружују им се Игњат Јоб, Зора Петровић, Иван Радовић, Мате Размиловић, Ристо Стијовић и архитекта Драгиша Брашован. Ова групу су сачињавали већ афирмисани ликовни уметници. Правила групе су донета на седници 8. новембра 1930. године а Министарство унутрашњих послова их је потврдило 20. јула 1932. године.

Самосталне изложбеУреди

  • 1923. Београд;
  • 1924. Београд;
  • 1925. Београд - са Љ. Ивановићем;
  • 1926. Београд;
  • 1927. Београд;
  • 1966. Београд - ретроспектива у Галерији Културног центра.

Групне изложбеУреди

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б „Знаменити Милановчани”. Музеј рудничко-таковског краја. 20. 10. 2019. Приступљено 10. 6. 2021. 
  2. ^ а б Миломир Глишић, Душан Илић, Александар Лазаревић, Радмило Лале Мандић, Мирослав Лаф Марковић, Миодраг Ристић: Стари Милановац, треће допуњено издање. 2003. ISBN 978-86-7152-018-8.
  3. ^ Srpska slikarska škola
  4. ^ Blic Online | Slikar najlepših pejzaža Beograda, Приступљено 5. 4. 2013.
  5. ^ Lazar Trifunović – Stara i nova umetnost
  6. ^ Црква Покрова Пресвете Богородице - Православље - НОВИНЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ Архивирано на сајту Wayback Machine (23. април 2012), Приступљено 5. 4. 2013.
  7. ^ „Зидно сликарство Живорада Настасијевића”. Архивирано из оригинала на датум 18. 02. 2012. Приступљено 25. 02. 2012. 
  8. ^ BANATerra - moguca enciklopedija Banata - CRKVA BOGORODICINOG USPENJA Архивирано на сајту Wayback Machine (23. септембар 2015), Приступљено 5. 4. 2013.
  9. ^ Joomla! Web Installer Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јун 2015), Приступљено 5. 4. 2013.
  10. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. јануар 1941.

ЛитератураУреди

  • Протић, Б. Миодраг (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит. 
  • Трифуновић, Лазар (1973). Српско сликарство 1900—1950. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 533стране. 
  • Nastasijević, Živorad (1952). Ženidba Dušanova (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Narodna knjiga. 
  • Nastasijević, Živorad; Trifunović, Lazar (1966). Živorad Nastasijević - Том 81 књиге Galerija Kulturnog centra Beograda (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Kulturni centar. 
  • urednik Domljan, Žarko (1987). Likovna enciklopedija Jugoslavije, Том 2 (на језику: (језик: српски)). YU-Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod "Miroslav Krleža". . ISBN 8670530015, 9788670530010. 
  • Kašanin, Milan (1968). Umetničke kritike - Biblioteka Dokumenti moderne umetnosti (на језику: (језик: српски)). YU-Beograd: Kultura. 

Спољашње везеУреди