Дигитонин је органско једињење, које садржи 56 атома угљеника и има молекулску масу од 1229,312 Da.

Дигитонин
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.031.129
КЕГГ[1]
  • C[C@@H]1CC[C@]2(OC1)O[C@H]3[C@@H](O)[C@H]4[C@@H]5CC[C@H]6C[C@@H](O[C@@H]7O[C@H](CO)[C@H](O[C@@H]8O[C@H](CO)C(O)[C@H](O[C@@H]9OC[C@@H](O)[C@H](O)[C@H]9O)[C@H]8O[C@@H]%10O[C@H](CO)[C@H](O)[C@H](O[C@@H]%11O[C@H](CO)[C@@H](O)[C@H](O)[C@H]%11O)[C@H]%10O)[C@H](O)[C@H]7O)[C@H](O)C[C@@]6(C)[C@H]5CC[C@@]4(C)[C@H]3[C@@H]2C
Својства
C56H92O29
Моларна маса 1229,312
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Особине

уреди

Дигитонин је гликозид добијен из дигиталис пурпуреје. Њагов агликон је стероид дигитогенин, дериват спиростана. Користи се као детерџент, јер ефикасно раствара липиде. Као такав, он има неколико примена у биохемији повезаној са мембраном, укључујући солубилизацију мембранских протеина , таложење холестерола и пермеабилизацију ћелијских мембрана. Дигитонин се понекад меша са срчаним гликозидом дигоксином, али то не утиче на рад срца.

Токсичност

уреди

СДИАВ са израженом израженом хематоксичношћу (када се примењује интравенозно) и способношћу да оштети биомембране ћелија, њиховом солубилизацијом.


Особина Вредност
Број акцептора водоника 29
Број донора водоника 17
Број ротационих веза 14
Партициони коефицијент[4] (ALogP) -5,2
Растворљивост[5] (logS, log(mol/L)) -2,7
Поларна површина[6] (PSA, Å2) 454,7

Референце

уреди
  1. ^ Јоанне Wиxон; Доуглас Келл (2000). „Wебсите Ревиеw: Тхе Кyото Енцyцлопедиа оф Генес анд Геномес — КЕГГ”. Yеаст. 17 (1): 48—55. дои:10.1002/(СИЦИ)1097-0061(200004)17:1<48::АИД-YЕА2>3.0.ЦО;2-Х. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. 
  5. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  6. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди