Duge noći i crne zastave
Овај чланак možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: Potrebno je popraviti stil članka, transkribovati strana imena, dodati još izvora itd. (март 2021) |
Дуге ноћи и црне заставе је историјски роман Дејана Стојиљковића, издат у едицији Меридијан ИП Лагуна 2012. године.[1]
| Дуге ноћи и црне заставе | |
|---|---|
 | |
| Настанак и садржај | |
| Аутор | Дејан Стојиљковић |
| Земља | Србија |
| Језик | српски |
| Издавање | |
| Издавач | Лагуна |
| Датум | 15. март 2012. |
| Број страница | 330 |
| Класификација | |
| ISBN ? | 978-86-521-0800-8 |
Синопсис уреди
Пролеће 1386. године. Границе Србије потресају упади османлијских пљачкашких хорди. У једном таквом препаду, брзи османлијски коњаници успевају да из пограничног манастира украду кивот чија је садржина позната само српском кнезу Лазару Хребељановићу. Лазар одлучује да пошаље потеру и за тај задатак бира двојицу припадника витешког Реда Змаја – свог кума, топличког војводу Милана, и његовог побратима, чувеног мачеваоца Ивана Косанчића. Њима се придружује и млади, својеглави витез Милош Обилић, који је запросио руку најмлађе Лазареве кћери.
Тројка креће у потрагу пратећи крвави траг пљачкаша – од Лазареве престонице Крушевца до Прилепа где их чека стари пријатељ, краљевић Марко Мрњавчевић. У Прилепу налазе трговца старинама за кога се прича да је у дослуху са демонима. У исто време, силна османлијска војска чека утаборена код Сердике, а када гласови предака шапну на уво емиру Мурату да је куцнуо час, он се одлучује на покрет. Прво на удару је погранично утврђење Пирот, чији је капетан Лазар Мусић, кнежев рођак, решен пре да умре него да Османлијама преда тврђаву.
На самој граници хришћанства, на бедемима испред којих се вијоре црне заставе и ратни бубњеви одјекују у дугим ноћима, битка за капије Европе може да почне.
Ликови уреди
Кнез Лазар - Син Прибца Хребељановића, великог слуге на двору Душана Силног. Родио се у Прилепцу код Новог Брда и још у раној младости постао дворски службеник, прво на Душановом а потом и на Урошевом двору. У Урошевој служби је остао до 1365. године, када је Урош за савладара добио Вукашина Мрњавчевића. Од те године, Лазар се јавља као један од петнаесторице великаша који су се осамосталили на територији некадашњег Душановог царства, према записима из тог доба, имао је област у околини Рудника. Од тада носи титулу кнеза, она је гласила: „Стефан Лазар, кнез и самодржавни господин Срба и Подунавља и Приморја.“ Био је ожењен Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од немањићке лозе, по Вукану, сину Стефана Немање. Учествовао је у грађанском рату који је поделио српско царство након смрти Душана Силног и из њега, након расапа великог жупана Николе Алтомановића, изашао као најмоћнији великаш. За престоно место је изабрао Крушевац где је саградио јако утврђење. Одрекао се права на српски престо у корист Твртка I, иако је на њега имао право захваљујући крвним везама своје супруге Милице са лозом Немањића. Држава кнеза Лазара простирала се између токова Саве и Дунава на северу, Тимока на истоку, Дрине на западу и Биничке реке на југу. Заслужан је за скидање анатеме коју је на српску Цркву бацила Цариградска патријаршија, као и за коначно измирење двеју цркава. Уопште узев, кнез Лазар је имао највећу подршку од српске Цркве од свих великаша тога времена, толико да га је сама Црква сматрала носиоцем континуитета власти потекле од Немањића и незваничним наследником царске круне. Отуд је у народној епици и предању Лазар чешће помињан као цар него као кнез. Међу првима је увидео опасност од најезде Османлија и поразио их је у два наврата, прво на Дубравици код Параћина а затим на Плочнику. Трећи судар са њима на Видовдан 1389. године показао се као кобан по њега. Погинуо је у самој бици, према једној верзији, према другој – заробљен и погубљен по Бајазитовом наређењу. Та његова мученичка смрт увела га је не само у ред светаца већ и међу омиљене српске историјске личности.
Мурат I - Млађи син Орхана Газија који је на трон дошао након погибије свог старијег брата Сулејмана. Носио је надимак Худаведигар што значи Праведни. Мурат је значајан по томе што је био први османски владар који је са својом војском закорачио на тло Европе или Румелије, како су Османлије називали Европу (Румелија значи дословце земља Римљана). Био је веома успешан војсковођа и за кратко време је освојио знатне територије. Након што су пред његовом војском пале тврђаве Небет, Чорлу, Мезели и Бургас освојио је и Дидимотихон, резиденцију Јована Кантакузина. Једрене, које ће постати његова европска престоница Мурат узима 1361. (према неким хроничарима 1369. године). У првој половини 1371. Мурат прелази у Малу Азију што користе српски великаши – деспот Угљеша Мрњавчевић и његов брат краљ Вукашин Мрњавчевић. Та велика српска војска (према неким проценама било је око 70.000 ратника) доживљава страшан пораз 26. септембра 1371. код Черномена на реци Марици. Након тога су Македонија и хришћанске земље иза ње биле потпуно отворене за даља Муратова освајања. После пада западне Бугарске Ромејско царство (Византија) постаје његов вазал. У пролеће 1386. емир Мурат креће у поход на Србију који ће се показати кобним по њега. Поход је у почетку имао успеха и уследила су освајања Пирота и Ниша, после којих велика турска војска предвођена Муратом улази у уски џеп у сливу реке Топлице близу места званог Плочник. Тамо доживљавају катастрофалан пораз који им наносе српски кнез Лазар и његови вазали. Према неким изворима из тог доба, пораз је био тако велики да су Турци у тој бици изгубили две трећине војске а сам султан се спасао бегом у задњи час. Ово је знатно успорило османлијску експанзију на запад, али Мурат одлучује да поново крене на Србију три године касније. У боју на Косову 1389. године гине заједно са својим сином Јакубом Челебијом, након чега га на престолу наслеђује син Бајазит. За Мурата се погрешно верује да је основао корпус јањичара, такође, занимљива чињеница је да је био неписмен, потписивао се на документа тако што би умочио длан у мастило и оставио отисак на хартији. Није волео учене људе и многе од њих је протерао из царства. Био је прекаљени ратник, одличан стратег, строг али праведан владар, предан вери и ширењу царства. Сахрањен је у Бруси где почивају и његов отац и деда.
Иван Косанчић - Косанички војвода Иван, син Огњена Косанчића, витеза из пратње Душана Силног. Косанчић је био најбољи мачевалац у српској војсци, познат и по особеном начину борбе са два мача – дугим и кратким. Био је познат и као Змај од Радана, што се доводи у везу са његовом припадношћу витешком Реду Змаја или Реду Светог Ђорђа. У народу се због његових способности веровало да је од вилинског рода, да је нерањив и да говори немушт језик. Косанчић је био изузетно образован, говорио је течно неколико језика, од свих српских витезова он је најбоље познавао Османлије, њихове обичаје, законе, војну тактику... Косанчићу се приписују епитети слични онима које је имао Свети Ђорђе и остали свети ратници. Такође, присутне су и аналогије са старим словенским паганским божанствима. Косанчић је био један од дванаесторице витезова који су предводили напад на турског султана у Косовској бици.
Милош Обилић - Млади и својеглави браничевски војвода који није био племенитог порекла али је племићко достојанство стекао својом храброшћу и пожртвовањем на бојном пољу. Према предању, Обилић је био вереник Оливере Хребељановић и њихово венчање се није десило због трагедије на Косову. Учествовао је у опсади Пирота и Ниша. Према неким наводима, његова је била идеја да се Муратова војска увуче у уски џеп крај корита Топлице и да се примени тактика слична оној коју су користили Германи против римских легија у Теутобуршкој шуми. У самом боју, који је био највећи османлијски пораз у њиховој дотадашњој историји, Милош је био тешко рањен. Постоји предање да је Милош био у завади са Вуком Бранковићем и да је њихово ривалство имало кобне последице по српску војску у Косовској бици. Једна верзија косовске легенде каже да је Милош убио Мурата на превару, глумећи предају, друга, која је вероватнија, говори о одважном пробоју групе витезова у центар османлијске војске где су ови предвођени Обилићем успели да дођу до самог султана и убију га. Једна лепа легенда из Топлице каже да је Милош преживео Косовску битку и да је тешко рањен умро следећег дана у наручју своје веренице Оливере.
Милан Топлица - Топлички војвода и један од Лазаревих „господара границе“. Био је побратим Ивана Косанчића и кнежев кум. Познат и као Змај од Топлице, Милан је важио за једног од најбољих стрелаца свога времена. Он и Иван Косанчић били су побратими. Народна епика га памти као високог човека и Ивановог сапутника приликом ухођења Турака пре Косовске битке. Према једног другом предању, Милан је ушао заједно са Обилићем у Муратов шатор као преводилац и заједно са њим погинуо. Легенда такође каже да је неименована Косовка девојка била Миланова вереница.
Вук Бранковић - Зет кнеза Лазара, господар Приштине, Вучитрна и Трепче, син севастократора Бранка Младеновића, који је владао у Охриду и био у служби Уроша Нејаког. Био је значајан обласни господар и по снази и моћи готово изједначен са Лазаром. Учествовао је с њим у Косовском боју 1389. где му је приписана наводна издаја, што, наравно, није утемељено, као и његова завада са Милошем Обилићем. Након Косовске битке дуго се одупирао Турцима, али га је Бајазит коначно прогнао са његовог поседа негде око 1396. године. Извори непоуздано говоре о времену и месту његове смрти, према некима умро је у турском ропству, према другима је умро на Светој Гори где му се замонашио брат.
Оливера Лазаревић - Најмлађа кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, рођена око 1373. у Крушевцу (тачна година њеног рођена није никад коначно утврђена, у роману „Дуге ноћи и црне заставе“ има седамнаест година), била је по мајци од лозе Немањића (чукунунука Вукана Немањића). Према народном предању, Оливера је била верена за Милоша Обилића али је њихову везу прекинула Милошева погибија на Косову. Красила ју је изузетна физичка лепота а била је веома интелигентна и образована у византијском духу. Након Косовске битке, Оливера је 1390. године у склопу вазалских обавеза дата у Бајазитов харем. Легенда каже да је народ њен пут од родног Крушевца до турске европске престонице Једрена посуо ружама.
Кнегиња Милица - Супруга кнеза Лазара, пореклом из породице Немањића. По народном предању њен отац био је Југ Богдан, док историја у њему препознаје кнеза Вратка, праунука Немањиног сина Вукана. Са Лазарем је имала седморо деце. Кад јој је кнез погинуо на Косову, Милица је управљала државом, уместо свог малолетног сина Стефана. Када је овај постао пунолетан, замонашила се у манастиру Љубостиња и узела име Евгенија. Била је веома образована, бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан. Такође је била и вешт дипломата.
Стефан Мусић - Син челника Мусе и Драгиње, сестре кнеза Лазара, заједно са братом Лазаром је држао област на Лабу и у околини Подујева. У време првог турско-српског рата (1386–1389) кнез му је доделио на управу војну тврђаву у Пироту чији је капетан био до самог њеног освајања од стране Османлија. Након опсаде Ужица 1373. године кнез Лазар му је поверио на чување жупана Николу Алтомановића. Мавро Орбин тврди да га је Стефан ослепео. Стефан је рођен пре 1356. године (у време догађања романа „Дуге ноћи и црне заставе“ би требало да има око 35 година), био је најстарији од тројице браће и није се никад женио. После смрти свог оца, по принципу првородства, Стефан је преузео је улогу главе породице. Није имао посебну титулу већ се у написима уз његово име јавља епитет „господин“. Био је изузетно лојалан свом ујаку Лазару и на гласу као одличан ратник и стратег.
Стефан Лазаревић - Син кнеза Лазара и потоњи српски деспот Стефан Лазаревић, познат и као Стеван Високи, био је један од најумешнијих владара Србије у њеној историји и период његове владавине сматра се са правом златним добом Србије. Рођен је у Крушевцу 1377. године где је на двору примио изванредно образовање, течно је говорио неколико језика, био је велики љубитељ уметности и филозофије, писао је поезију, био изразито религиозан. Након погибије кнеза Лазара на Косову 1389. године дошао је на власт као још малолетан. Лично је испратио сестру Оливеру у Бајазитов харем и био верни вазал Муратовом сину све до ангорске битке 1402. године. У своје време је важио за једног од најбољих европских витезова и војсковођа, сматра се да је обновио Ред Змаја заједно са угарским краљем Жигмундом. Према предању, један од његових учитеља у младости био је Иван Косанчић који га је обучавао вештини мачевања и витештва.
Никола Алтомановић - Властелин из лозе Војиновића, имао је велики феуд на простору између Рудника и Јадранског мора. Учествовао у грађанском рату након смрти Душана Силног на страни цара Уроша а у савезу са кнезом Лазаром. Након Урошеве смрти постао је један од најмоћнијих великаша и толико ојачао да је приморао Дубровник да му плаћа годишњи данак од 2000 перпера као законитом „наследнику“ српске круне. Иако је важио за храброг и способног ратника, био је осион, бахат и непромишљен што неки приписују његовој младости. Након покушаја убиства кнеза Лазара на превару приликом лажних преговора у зиму 1371. године, против њега је створена јака војна коалиција која га је на крају приморала на предају након пада Ужица 1373. године. Његов посед је подељен између савезника где је кнез Лазар добио замашан део. Према Марву Орбину, био је предат на чување Стефану Мусићу који је наредио да га ослепе.
Бајазит Јилдерим - Бајазит Муњевити био је средњи син емира Мурата, хроничари га описују као изванредног ратника, нарочито вештог у руковању бојном секиром, али и као брзоплетог, осионог и тврдоглавог човека. Неки турски извори чак иду толико далеко да му приписују и понашање недолично једном муслиманском владару као што је конзумирање алкохола. Пратио је оца у свим војним походима и у њима се доказао као храбар борац, због чега је и добио надимак Јилдерим (Муњевити). Њему се приписује чувена изјава „Моји коњи ће се напасати на олтару Светог Петра у Риму“. На чело царевине је дошао на Газиместану 1389. године, након погибије оца Мурата и брата Јакуба. Погрешно се верује да је он наредио да се Јакуб убије да би приграбио престо. Пошто се Косовска битка завршила нерешеним исходом где су обе војске претрпеле знатне губитке, Бајазит је на саветовање својих везира склопио мир са Вуком Бранковићем и пожурио пут Једрена да уздрману царевину доведе у ред. Оженио се Оливером Хребељановић 1390. године у склопу вазалног уговора са Србијом. Српски деспот Стефан Лазаревић био је његов вазал и учествовао у победи код Никопоља и поразу код Ангоре 1402. године. Ова потоња битка била је кобна по Бајазита јер су га тад заробили Монголи. Њихов вођа Тамерлан према Бајазиту се опходио са дужним поштовањем, гласине и приче о тобожњем понижавању и тортури су измишљотине и претеривања каснијег доба. Бајазит је, међутим, скончао у ропству, највероватније од напада астме или срчаног удара.
Настајање, писање и развој дела уреди
У интервјуу који је дао Зорану Јанковићу за Попбокс[2] Стојиљковић је о настанку дела рекао следеће:
Још као мали слушао сам легенде и митове о топличким јунацима и то је било врло инспиративно, ту се зачео корен целе те приче. Прво сам написао неколико прича и једну новелу која је објављена у Градини а онда одлучио да кренем даље. Када сам сео да радим на рукопису спремио сам доста историографске грађе, а имао сам среће да од самог почетка уз себе имам стручног консултанта у лику и делу мр Милоша Ивановића, врсног познаваоца српског средњег века коме сам слао делове рукописа а он је све то читао, редиговао и предлагао решења, литературу и изворе. У току рада су ми помогли људи из топличког и нишког музеја а био сам у два наврата да детаљно снимим Пиротску тврђаву. Наравно, дао сам себи слободу да се оглушим о неке историјске чињенице, али то је нормално, писао сам дело фикције а не историјску студију. Роман је написан релативно лако, у периоду до неколико месеци, у пролеће, лето и јесен 2011. После тога је уследио дуг период постпродукције, пре свега "дрил" уредника едиције Меридијан Игора Маројевића са којим сам урадио још три руке. Књигу су у рукопису читале и моје колеге Звонко Карановић и Владимир Кецмановић и дале ми веома корисне сугестије.
Литерарни утицаји уреди
У истом интервјуу за Попбокс на питање Јанковића које би формативне утицаје поред Едгара Рајса Бароуза и Роберта I. Хауарда, навео у овој фази свог стваралаштва Стојиљковић каже:
Од сродних им писаца - Џорџа Мартина, Дена Симонса, Нила Гејмена и Стивена Пресфилда. А све време писања сам крај себе имао две књиге које су ме веома инспирисале, обе од истог аутора - Ватре и Хадријанови мемоари Маргерит Јурсенар. Од домаћих аутора, Радослава Петковића и Горана Петровића, првог због Савршеног сећања на смрт и збирке есеја Византијски интернет другог, наравно, због Опсаде цркве Светог спаса. Поменуо бих ту и Шекспира, његове драме Кориолан, Јулије Цезар, Ричард III и Хенри VIII су имали директан утицај на делове романа у којима се појављују два владара, Лазар и Мурат. Један мали куриозитет који ће вероватно бити занимљив вашим читаоцима - султан Мурат се помиње у другом чину Шекспирове драме Хенри IV. Постојао је и утицај поезије. На почецима неких од поглавља у роману, стоје као нека врста мотоа стихови Новице Тадића, Васка Попе, Миодрага Павловића... Нарочито су биле инспиративне песме из Попине збирке Усправна земља.
Референце на поп-културу уреди
Баш као претходни роман, Константиново расркшће, и Дуге ноћи и црне заставе има у себи доста референци на стрип, музику и филм.
- Наслов романа је у ствари наслов песме калифорнијске групе Схе Wантс Ревенге.[3]
- У роману постоји посвета стрипу Дилан Дог.[4]
- Лик Стефана Мусића креиран је по узору на глумца Кристијана Бејла а лик његовог брата Лазара по узору на глумца Криса Хемсворта.
- Прва реченица у роману је у ствари реченица којом почиње филм Господар прстенова.
- Постоји још једна посвета Господару прстенова на крају романа када Кнез Лазар изговара исту реченицу коју изговара Краљ Теоден пред битку за Хелмов понор.
- Наслов међуигре Место у мећави преузет је од Урсуле ЛеГвин, то је такође наслов биографске књиге о Милану Младеновићу, фронтмену рок-групе Екатарина Велика.
- На мачу који носи Марко Краљевић је исписана латинска сентенца Провехито ин алтум, то је званични мото рок-групе 30 Сецондс То Марс.
- Сцена са рањеном девојчицом и марамом директно је преузета из серије Банд Оф Бротхерс.
- При крају романа, у бици за Пиротску тврђаву, један од ликова изговара стихове Иана Кертиса из песме групе Јоy Дивисион „Бодy анд Соул“, такође, једно поглавље књиге почиње реченицом која је парафраза Кертисових стихова.
Наставци уреди
Роман је изворно планиран као део петокњижја[3]. Наставак романа Дуге ноћи и црне заставе зове се Олујни бедем и говори о паду Ниша и боју на Плочнику 1386. године. За њим следи Учитељ мачевања који обрађује кратки период примирја 1387-1388 и говориће о томе како је Иван Косанчић дошао на Крушевачки двор како би кнежевића Стефана подучавао витешким врлинама. Четврти део зваће се Царство Небеско и бавиће се Косовском битком, док ће завршни, пети део, бити прича о деспоту Стефану Лазаревићу и имаће наслов Последњи Немањић.
Стојиљковић је излазак романа Олујни бедем првобитно најавио за март 2014. али је због рада на другим пројектима датум изласка романа померен за јесен 2017. године. Роман је објавила Лагуна 15. септембра 2017.
Референце уреди
- ^ Приказ романа на сајту издавача
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 04. 06. 2012. г. Приступљено 15. 06. 2012.
- ^ а б „Интервју за недељник Илустрована Политика”. Архивирано из оригинала 13. 06. 2012. г. Приступљено 15. 06. 2012.
- ^ „Приказ књиге на сајту Попбокс, Ђорђе Бајић”. Архивирано из оригинала 03. 06. 2012. г. Приступљено 15. 06. 2012.
