Екстремизам

Екстремизам је израз којим се означавају дела или идеологије које излазе из оквира који се сматрају друштвено прихватљивим, било из прагматичних било из моралних разлога. Израз је готово у правилу пејоративан. Као његова супротност се наводи умереност.

Корен речи екстремизам је латинског порекла и долази од речи еxтремус што значи крајњи или крајност, али се може превести и разумети као непопустљивост у одређеним идејама, ставовима и поступцима. Екстремизам се пре свега разуме као понашање које је на самим границама одрживог, допуштеног и нормалног, али и који има тенденцију да се та граница пређе.

У политици, као политички екстремизам, есктремним идеологијама се обично сматрају оне које припадају екстремној левици, екстремној десници или верском фундаментализму.

Следбеник ове идеологије или покрета се углавном сам никада неће назвати екстремиста, већ су склонији себе називати радикалима. Због тога се израз радикализам данас уврежио као својеврсни еуфемизам за екстремизам.

Само дефинисање појма екстремизма представља проблем по себи,  јер он зависи од окружења у којем се налази (обичаја, закона, религијских и моралних норми), јавља се у различитим сферама друштва (култура, спорт, религија, политика) и често се поистовећује са другим појмовима као што су радикализам, фундаментализам, фанатизам и тероризам. Да је условљен и културолошко-религијски показује пример да је у Пакистану и Индији устаљен обичај спаљивања жена као казна за неисплаћивање мираза или за „срамоћење породице“, док би се у осталим културама овакав обичај сматрао екстремистичким.

За разлику од екстремизма, радикализам се разуме као враћању коренима, или као обнављање из корена, и често се дефинише као потпуна доследност приликом спровођења личних начела и ставова. Управо из тога можемо закључити да ако је нешто радикално то не мора искључиво значити да је регресивно, већ може бити и прогресивно. Ту лежи основна разлика између радикализма и екстремизма – радикализам може бити и позитивна појава док је екстремизам искључиво негативна појава.

Разликовање са сродним појмовима

Фундаментализам

Корен речи фундаментализам је такође латинског порекла фундаментум и означава базу или основу. Он се у почетку везивао само за протестанска учења, а тек касније је појам почео да се уводи и у неке друге сфере друштва. У Историјском филозофском речнику стоји да се фундаментализмом прво назива америчка варијанта једног антимодернистичког покрета који се у теологији у 19. и 20. веку појављивао у различитим облицима, и да се фундаментализмом, са гледишта теолошких расправа у Немачкој и Скандинавији, обележава некритичко одбијање критичко-историјске егзегезе и тежња да се у складу са таквом идејом водиљом уведе догматика. Иако се екстремизам и фундаментализам преплићу у религији по својим ставовима искључивости и нетолеранције, фундаментализам се и даље претежно везује само за религију, а фундаменталиста увек полази од основа учења док се екстремиста залаже за идеју која не мора имати основу у неком учењу или религији.

Фанатизам

Фанатизам се, као и фундаментализам, изворно везује за религију и има латински корен речи фанум што се преводи као храм или светилиште. Према томе, фанатизам представља претерану ревност према некој религији, као и према идеологији, политици и слично. Односно, њега можемо да дефинишемо као занесеност или заслепљеност, као интезивну посвећеност одређеним вредностима, или заносу према одређеној религији, идолу или идеју.

Екстремизам

Претходно написано нам је помогло да установимо шта није екстремизам и које сличности има са феноменима са којима га често поистовећујемо.

Екстремизам задире у пуно друштвених сфера, па стога имамо екстремизам у спорту, религији, политици и слично. Екстемизам у спорту познат нам је и као хулиганизам, односно насиље публике на спортским догађајима, али се односи и на екстремне спортове као што су банџи-џампинг, алпинизам и слично. Екстремизам у религији често се испољава у виду верски фундираног тероризма који са собом носи велики број жртава, као што је то био терористички напад на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. године. Ипак, можда најзаступљенији и најопаснији је политички екстремизам.

Да би екстремизам био политички он мора имати политичке намере и политичке последице. Исто тако, све чешће се екстремизам дели на ненасилни и насилни екстремизам. Из тога можемо рећи да се екстремизам јавља у следећим облицима:

1. Када се екстремни циљеви остварују неекстремним средствима, и
2. Када се екстремни циљеви остварују екстремним средствима.

За овај облик ненасилног екстремизма, Марија Ђорић узима за пример Хитлеров долазак на власт парламентарним путем, односно легитимним и ненасилним путем, док су његови циљеви били екстремне природе, геноцид над „неаријевским” народима и освајачки рат.

Организација за Европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) насилни екстремизам дефинише као насиље које се оправдава, или је у вези са екстремном верском, или социјалном, или политичком идеологијом. Агенција САД за међународни развој (УСАИД) истиче да се насилни екстремизам односи на заговарање, ангажовање, припрему или на подржавање идеолошки мотивисаног или оправданог насиља за постизање друштвених, економских и политичких циљева.

Иако може да се направи разлика између насилног и ненасилног екстремизма у политици, Шмит упозорава да таква подела није могућа и не треба да се прави када се прича о религијском екстремизму. Идеја да онај који поседује екстремистичке циљеве неће користити екстремистичке методе, уколико се прилика за то укаже, је наивна и опасна. Насилни и ненасилни екстремизам представљају две стране истог новчића.

Због свега тога, екстремизам као појам тешко је дефинисати. Међутим, можемо издвојити неке од заједничких именитеља за скоро све облике есктремизма и екстремиста, а то су:

• Одбацивање већ успостављеног социјалног, политичког и светског поретка;

• Неприхватање и одбацивање савремене политичке слободе и владавине права;
• Неприхватање универзалних људских права и мањак емпатије према свима који не припадају њиховој идеологији;
• Неприхватање основних принципа демократије;
• Одбацивање различитости и плурализма у корист моно-културалног друштва;
• Одбацивање личних слобода у корист заједничких циљева;
• Тенденција за променом политичког поретка;
• Одбацивање других идеологија и веровање само у своју истину.

Такође, насилни екстремисти се воде и филозофијом „циљ оправдава средство“ и радо подстичу и користе насиље за постизање својих циљева.

Радикализам и радикализација

Док се радикализам разуме као враћању коренима или обнављању корена, неки теоретичари радикализацију виде као процес у којем појединац све више прихвата или подржава екстремистичке идеје, и односи се на начин који подразумева директну везу радикалних идеја и насиља. Међутим, као што смо већ поменули, радикализација може бити и негативна и позитивна појава. ОЕБС напомињене да је овако тумачење проблематично, и то не само зато што се неће сви који имају радикалне идеје укључити у насилно деловање или подржати га, већ и зато што је могућност заступања идеја, без обзира на њихову природу, загарантована и заштићена као основно људско право. Управо из тога проистиче да радикализам може бити позитивна појава. Некада се за укидање ропства или давање права гласа женама гледало као на радикалне идеје јер су се супростављали владајућим нормама тог времена. Због тога радикализацију можемо разумети као процес где појединац прихвата и усваја радикалне идеје и ставове, али не искључиво и као процес у којем појединац усваја насилне и екстремне методе деловања који воде ка насилном радикализму, екстремизму и тероризму.

Ипак, радикализација јесте процес који може довести и до екстремизма и тероризма. То је динамичан процес у којем појединац прихвата терористчко насиље као могуће и оправдано деловање, али не и нужно до степена где та особа заговара, подржава или се укључује у терористичко деловање. Са друге стране, све насилне екстремистичке групе имају радикалне ставове, што доводи до спознаје да је радикализам свакако један од предуслова за екстремизам.

Покретачи радикализације

Радикализација је социјални процес прихватања одређеног система вредности, који захтева корените промене и тежи ка стварању уверења која су често веома ригидна, строга и превазилазе утврђене политичке и моралне оквире. Тада појединац прихвата насиље као могуће, можда чак и оправдано деловање. Имајући наведено у виду, јасно је да радикализација представља предуслов за настанак екстремизма и битно је утврдити који су њени покретачи.

Широко је прихваћен став да радикализација има много покретача (фактора), те је могуће идентификовати политичке, социјалне, економске, културне и психолошке факторе. Један од могућих модела јесте подела ових покретача на микро, мезо и макро нивоу. На макро-нивоу се налазе ситуациони фактори (пусх фацторс), који утичу на велики број људи, често велике заједнице или целе државе, који могу имати политички и/или економске конотације. Политички, највидљиви су неуспеси тренутне власти, политичко незадовољство, немогућност партиципације или политичка маргинализација, који могу бити веома снажни и неопходни покретачи за насилни екстремизам. С друге стране, беда, сиромаштво и незапосленост сами по себи нису довољни да би објаснили насилни екстремизам, али могу имати велики доприност у стварању општег незадовољства и окружења које може бити плодно тле за стварање екстремистичких група. Поред наведених, остали покретачи су и непостојање владавине права, корупција, криминал, маргинализација, неједнакост, дискриминација, прогањање, ограничени приступ квалитетном образовању, негирање политичких и грађанских права и слобода, као и историјски, економски и други фактори окружења у коме настаје.

На мезо-нивоу, говори се о мањим заједницама или посебним идентитетским групама, где су социјални и културни фактори предоминантни. Како је радикализација социјални процес, логично је и да су најјачи друштвени и културни покретачи они везани за идентитет – припадност одређеној религијској, етничкој или на други начин дистинктивној групи.  Психолошка истраживања показују да су на микро-нивоу идентитетски захтеви кључни у мотивацији, легитимизацији и укључивању у насилне екстремистичке групе, али и да појединци који се придружују овим покретима имају или конгитивну рањивост  и/или им је због социјализације прихватљива употреба насиља ради постизања политичких циљева. Остали тзв. пулл фацторс, односно, фактори који одржавају привлачност ка насилном екстремизму могу бити постојање добро огранизоване насилне екстремистичке фрупе, са адекватним дискурсом, привлачним програмима и бројним услугама који могу да понуде у замену за чланство, обећања о слободи, духовном миру и припадност групи која пружа подршку и утеху.

Индикатори за препознавање насилног екстремизма

Временом, дошло је до развоја концепата ризик од радикализације и индикатора који су базирани на идеји да процес радикализације има одређене манифестације у понашању, ставовима и активностима појединаца, који последнично воде ка насилном екстремизму, а могу бити препознати од стране друштва.

Индикатори се могу, с једне стране, поделити на когнитивне и индикаторе понашања, а са друге, на сугестивне, упозоравајуће (ред-флагс) и високо ризичне. Когнитивни индикатори су повезани са процесом “когнитивног отварања” где појединац постоје подложан и прихвата радикалне идеје, које укључују и оне које се односе на употребу насиље ради постизања политичких циљева. Индикатори понашања се односе на драстичне промене у свакодневном понашању појединаца, а поготово, како емпиријске студије показују, у понашању великог броја младих људи, који су подложни утицају вршњака, интернета или су регрутовани од стране припадника екстремистичких групација.

Сугестивни бихејвиорални индикатори могу бити: социјално повлачење, кидање везе са породицом и пријатељима, веома уочљива разлика у религиозности и свакодневници, контакт или подложност идеолошком или релијском вођи и групна изолација, док сугестивни когнитивни индикатори могу бити отворено изражавање незадовољства, дихотомно посматрање света, непоштовање или одбијање легитимности секуларних ауторитета и дехуманизација одређених друштвених група (неверника, лгбт+, других религијских или етничких група).

Упозоравајући бихејвиорални индикатори могу бити поседовање или делење екстремистичке или пропагандне литературе, организовање, вођење или похађање митинга повезаних са екстремистичким циљевима, контакт или чланство у екстремистичкој групи у држави или иностранству и ангожавовање у криминалним активностима. Упозоравајући когнитивни индикатори могу бити пропагирање и изражавање идеја за нелегитимну радикалну промену или укидање секуларне државе, отворено пружање подршке терористичким организацијама и циљевима или отворена подршка насилним ставовима и екстремних мишљења према одређеним групама или циљевима.

Веома ризични бихејвиорални индикатори јесу путовање у ризичне и/или конфликтне тоне, учествовање у борбама или војним обукама, као и куповима оружја, експлозива и сличних материјала.

Види још

• Исламски екстремизам
• Тероризам

Литература

• Георге, Јохн анд Лаирд Wилцоx. Назис, Цоммунистс, Клансмен, анд Отхерс он тхе Фринге: Политицал Еxтремисм ин Америца  Прометхеус Боокс, (1992) ISBN 0-87975-680-2
• Himmelstein, Jerome L. All But Sleeping with the Enemy: Studying the Radical Right Up Close  ASA, San Francisco: 1988
• Hoffer, Eric. The True Believer: Thoughts on the Nature of Mass Movements. Various editions, first published 1951.
• Schlesinger, Arthur. The Vital Center: The Politics of Freedom. Various editions, first published 1949.
• Wilcox, Laird. "What Is Political Extremism", retrieved from The Voluntaryist newsletter #27, 1987
• Ronald Wintrobe (2006). Rational extremism: the political economy of radicalism. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85964-6. 
• Nawaz, Maajid. Radical: My Journey out of Islamist Extremism (Lyons Press, 2013)
• Bibi van Ginkel, Engaging Civil Society in Countering Violent Extremism (ICCT – The Hague, 2012) Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2015)

Спољашње везе

•  енглески Викицитат има цитате везане за чланак: Екстремизам
• Организација за Европску безбедност и сарадњу
• Агенција САД за међународну сарадњу
• Београдски центар за безбедносну политику
• Министарство унутрашњих послова Републике Србије