Планинарење

Планинарење (такође алпинизам) је сет активности које обухатају успон уз планину, при чему је један од главних циљева освајање врха. Активности везане за планинарење обухватају традиционалне спољно пењање, пешачење, скијање, и прелажење преко ферата.[2][3][4][5] Пењање у сали, спортско планинарење и пењање по стенама се обично исто тако сматрају планинарењем.[6]

Пењач на последњих неколико корака на 6.160 m (20.210 ft)[1] Ајландском врху у Непалу, 2004
Влашке планине, Србија .

Велики број планинара има различите мотиве, а углавном су то: изазов, уживање у нетакнутој природи и дружење. Планинарење често захтева добру кондицију, јер оно обухвата пењање, силажење, ношење ранца итд. Искуство је потребно за коришћење карте, компаса, висиномера, и друге опреме. Основна планинарска опрема подразумева ципеле, јакну, ранац. Списак опреме за озбиљније планинарске експедиције је дугачак. Он поред хране и воде подразумева пењачку опрему (појас, прусик, карабинери, цепин, дерезе, шлем, штапови...), опрему за преноћиште (шатор, врећа, подлога), осталу опрему (наочаре за сунце, ски наочаре, батеријска лампа, компас...) За време успона и силаска може доћи до непредвиђених околности. Планинари морају бити психички припремљени да и у најтежим околностима (магла, ветар, снег, киша, недостатак воде и хране, повреде, кварови опреме...) остану прибрани, помогну другима и безбедно приведу акцију крају.

Висинска болестУреди

Детаљније: Висинска болест

Циљ вискогорства је освајање врхова високих планина. Најчешће се под тим подразумевају врхови преко 2000 метара надморске висине. При пењању на високе планине долази до промена у организму, пре свега због тога што ваздушни притисак опада са повећањем надморске висине.

Висина (у метрима) Атмосферски притисак (у милибарима)
0 1013
1000 899
2000 795
3000 701
4000 616
5000 540
6000 472

Извор: Међународна авио организација (International Civil Aviation Organization)

Као последица мањег притиска, крв је мање засићена кисеоником него на мањим висинама. Организам се може донекле прилагодити овим условима. Срце куца брже, повећава се крвни притисак. Међутим, на већим висинама, организам се теже прилагођава. Тако настаје висинска болест. Симптоми висинске болести су: главобоља, несаница, губитак апетита, мучнина, повраћање, губитак мокрења итд. Начини борбе против висинске болести су: бити у што бољој кондицији, пити пуно течности, јести добро, добро се аклиматизовати. Аклиматизација је постепено привикавање организма на велику висину. Планинари најчешће покушавају да се аклиматизују по методу „горе - доле“ који подразумева такозване аклиматизационе успоне: пењање на веће висине у току дана, а затим спуштање и ноћење на мањој висини. Тек после једног или више аклиматизационих успона, дефинитивно се наставља даље ка врху.

Врхови преко 8000 mУреди

Детаљније: Врхови преко 8000 m

Постоји 14 планинских врхова виших од 8000 m. Многи планинари покушавају да освоје „Седам врхова“, односно све врхове за које важи да су највиши врх континента на ком се налазе. Ретки су они који покушавају да освоје свих 14 врхова виших од 8000 m. Сви ови врхови се налазе на Хималајима и то у четири земље: Непалу, Пакистану, Кини и Индији. Тежина се овде не огледа само у томе што су стене са јужне стране веома стрме, а клима са северне стране сурова, већ и у чињеници да је ваздух веома разређен. Због тога велики број пењача користи боце са кисеоником, који, опет, представљају додатни терет за ношење.

 
Путокази за туристе и планинаре на Старој планини

ИсторијатУреди

Као неки од најранијих планинарских успона у историји забележени су појединачни успони Растка Немањића на Атос (вероватно 1191. године), Дантеа и Петрарке у XIV веку. Један од окидача интезивнијег развоја планинарења био је покрет повратка човека природи чији је носилац био Жан Жак Русо (1712-1778.).

Прва планинарска организација основана је у Лондону 1857. године под називом Алпинистички клуб (Alpine club). Након тога овакви клубови оснивају се у Аустрији, Швајцарској, Италији, Француској итд. Ширењу покрета организованог планинарења допринео је и колонијализам. Колонијалне силе, пре свега Велика Британија, ширећи своје територије и утицај шире и „културу” организованог одласка у планине ради њиховог упознавања и „освајања” врхова.

Планинарење, као спорт и покрет, оранизовано је и развија се на националном и интернационалном плану. Повећањем броја националних удружења и клубова у свету, настала је потреба за развојем сарадње на међународном нивоу. Као последица те потребе 1928. године формирана је Међународна планинарска федерација - UIAA (Union Internationale des Association d'Alpinisme, енг. International Mountaineering and Climbing Federation), са седиштем у Берну. Ова федерација данас окупља око 80 планинарских организација из више од 50 земаља, координирајући њихов рад преко својих комисија. Њихов највећи допринос огледа се у изграђивању стандарда у обуци, техничкој опреми, заштити природе и безбедности пењача и контролисању њихове примене.[7]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Nepal Mountaineering Association”. web page. 2008. Приступљено 2. 6. 2011. 
  2. ^ Whitlock, W., Van Romer, K., & Becker, H. (1991). Nature Based Tourism: An Annotated Bibliography Clemson SC: Strom Thurmond Institute, Regional Development Group.
  3. ^ Pomfret, G. (2006). Mountaineering adventure tourists: a conceptual framework for research. Tourism Management, 27(1), 113–123. https://dx.doi.org/10.1016/j.tourman.2004.08.003
  4. ^ Beedie, P., & Hudson, S. (2003). Emergence of mountain-based adventure tourism. Annals of Tourism Research, 30(3), 625–643.
  5. ^ Apollo, M. (2017) The true accessibility of mountaineering: The case of the High Himalaya, Journal of Outdoor Recreation and Tourism, 17: 29–43. https://dx.doi.org/10.1016%2Fj.jort.2016.12.001
  6. ^ Coalter, F., Dimeo, P., Morrow, S., & Taylor, J. (2010). The Benefits of Mountaineering and Mountaineering Related Activities: A Review of Literature. A Report to the Mountaineering Council of Scotland
  7. ^ „Основна планинарска обука” (PDF). 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди