Хаџилук
Хаџилук или хаџ (арап. حج [Ḥаǧǧ]), годишње је ходочашће муслимана у Меку, и представља један од пет стубова ислама.
Сваки пунолетни муслиман по верском закону дужан је бар једном у животу, ако је способан, да оде на хаџилук. Обавезу не морају испунити робови и они који су поремећеног ума; нити жене које немају мужа ни рођака да их прати. Такође, хаџилук није обавезан за оне који због мањка животних средстава не могу да приуште пут или животињу за ношење терета.[1][2]
Каже се да је Мухамед рекао да је ходочашће нека врста казне. Разлог за то је чињеница да хаџилук може пасти у било којој сезони, а најтеже је лети и тегобе путовања знају бити за многе ходочаснике фаталне.
Ходочашће у Меку је пети стуб ислама. Оно се најчешће врши током првих десет дана зулхиџе (дванаести месец исламског календара).
Ходочашће се састоји из:
- пута у Меку;
- доласка у Меку;
- светковине хаџилука.
Оно обухвата девет основних обреда:
- облачење „одоре освећења“;
- циркумамбулација или обилажење Кабе;
- стајање на планини Арафат;
- ноћење у Музделифи;
- каменовање;
- приношење жртве;
- понављање циркумамбулације (поновни обилазак Кабе);
- пијење воде из Земзем бунара;
- вршење молитве на Ибрахимовом молилишту.
Предисламски хаџилук и порекло исламског хаџилука уреди
Истраживање примарног смисла корена речи хаџилук зауставља се на претпоставкама различите веродостојности. Арапски писци речника дају значење „утећи некуда“, што би одговарало српском појму „ходочашће“. У предисламско доба су постојала два вашара у месецу зулкади, и то у Указу и у Меџени. Након тога следио је вашар у у Зу `L-Меџажу, одакле је народ ишао право на Арафат. Овај хаџ у Арафату нема никакво локално обележје, зато што је ходочашће у светилишта стари семитски обичај, који се сматра неизбежном дужношћу. I у самој Арабији било је неколико места за ходочашћа, где су се одржавале свечаности сличне оној приликом арафатског хаџа.
Арафатски хаџилук дешавао се 9. зулхиџе, у њему су учествовала различита арапска племена, и то је било могуће само онда када је у земљи владао мир.
Значење верских светковина већ тада је било много мање за народне масе. Може се утврдити да је главни део свечаности био wуqūф „састанак“ у равници поред Арафата; исламски хаџилук без тог дела не би био потпун. Наводи се да је Мухамед приликом Опроштајног ходочашћа рекао „читав је Арафат место стајања, читава је Музделифа место стајања, читава је Мина место жртвовања“. Не зна се да ли је дан под Арафатом био дан поста или не.
Касније, чим би се стигло у Мину, почело би се са жртвовањем. То је десети дан месеца зулхиџе и још увек се зове даном јутарњих жртви. У старим временима посебним знаковима обележавале су се камиле које су биле предвиђене за жртвовање; нпр. окачили би им о вратове две сандале.
Када је у питању порекло исламског хаџилука, ни сам Мухамед се није увек исто односио према хаџилуку. Он се за њега први пут заинтересовао у Медини. Томе је било више разлога, као на пример добар исход битке код Бедра. У периоду када пада објава о Ибрахимовој вери, на коју се Кур`ан позива као на изворни облик јудаизма и ислама, Каба постаје средиште верског заноса. У том раздобљу се хаџилук почео сматрати дужношћу према Богу.
Мухамед је 626. год. утврдио светковину у Каби; али је тек након освајања Меке, 629. год. добио могућност да ту светковину јавно прослави. Ту прилику није искористио сам, вец је 630. године послао Ебу Бекра да предводи ходочаснички караван у Меку. Године 631. Мухамед је сам водио хаџилук, који се назива опроштајно ходочашће. Опис церемоније, коју је тада Мухамед обавио, у битним цртама одговара онима које ће се касније обављати.
Исламско ходочашће уреди
Пут у Меку уреди
Обавеза сваког верника, ако му здравље и материјалне могућности дозвољавају да путује и обавља прописне обреде је пут у Меку на тзв. хаџилук.
Долазак у Меку уреди
Свете свечаности врше се у одговарајућем светом стању, стога сваки ходочасник мора узети ихрам чим крене од куће. Али како то у већини случајева није могуће, то они обично улазе у свето стање тек када се приближе светој земљи. У Меку треба ући као мухрим (обучен у неорубљену хаљину), а затим извршити ‘умрах (мање путовање). Сваког прати водич, који сваком приликом изговара свете речи, а његов штићеник их понавља за њим. Након што седам пута обиђе Кабу (таwаф) и седам пута (са’y) претрчи удаљеност између брежуљка ал-Сафа и узвишења Марwах, ходочасник може одрезати косу и изаћи из ихрама.
Светковина хаџилука уреди
Седмог дана у Каби, ходочашници се припремају за световну церемонију. Увече истог дана или ујутру следећег ходочасници напуштају Меку. Осми дан или „дан влажења“‚ тада се ходочасници обезбеђују водом за наредне дане. Иде се преко Мине и Музделифе и стиже се на планину Арафат где је предвиђено стајање. Многи се пењу на свето брдо понављајући свете речи за водичем. Ноћ проводе понављајући молитве (побожни ходочасници), а други се забављају на светован начин.
Када се стигне до Музделифе, заједно се служе вечерња и повечерња молитва и тако пролази ноћ. Сутрадан се креће за Мину. Ту сваки ходочасник мора да баци седам малих каменова у једну од три тзв. џемре. Према исламском тумачењу ради се заправо о каменовању шејтана (Сотоне) који се према тумачењу ту указао посланику Ибрахиму, а он га је на исти начин отерао. Након тога хаџилук се примиче крају и следе још неке светковине, најпре жртвена свечаност. Након жртвовања ваља бријати главу. Након тога може се одбацити ихрам и вратити се у световно стање ихлал. Али ходочасницима није допуштено да се врате свим дневним пословима. Затим се они враћају у Меку, навлаче обичну одећу и купају се, што је врло пожељно након светог стања. Обично се пије света вода из Земзема или се њом човек прска.
Основни обреди уреди
Ихрам уреди
Облачење „одоре освећења“ која се састоји из два комада нешивеног сукна за мушкарце, а код жена покрива све делове тела осим лица, шака и стопала. Учинивши то, појединац подлеже одређеним забранама, мора се уздржавати онога што је прописано у вези са постом месеца рамазана и другог, као што је забрана сексуалних односа, мора се придржавати специјалних одредби које му забрањују проливање крви, лов тј. убијање животиња или инсеката, чупање биљака из корена и уклањања длака са тела.
Циркумамбулација уреди
Цикумамбулација је обилажење око Кабе, познате и као Божји Дом (Бејтулах) у средишту Велике Џамије у Меки. Тај обред састоји се из обилажења Кабе седам пута у правцу супротном од кретања казаљки на сату. Бедуин када данас обавља своје ритуално обилажење Кабе, он понавља на говорном арапском:
„О, господе овога дана! Изјављујем да сам дошао! Не реци да нисам дошао. Опрости мени и моме оцу ако хоћеш. Иначе, опрости ми упркос твојој несклоности, јер сам ја обавио, како видиш, своје ходочашће.“
А постоји запис да је неки писац чуо Бедуинку како се обраћа Каби на овај начин:
„О, госпо Лејла! Ако даш кишу нашем крају да добијемо много хајра, ја ћу ти донети боцу маслаца да ти намажеш своју косу.“ Када је ово чула друга Бедуинка, упитала је саговорницу: „Да ли заиста мислиш да јој донесеш боцу, како кажеш?“ - на шта је прва одговорила: „Ћути,ја само с њом збијам шалу. Када нам једанпут да кишу, ја јој нећу донети ништа!“
Обилазећи Кабу, многи ходочасници покушавају да додирну „Црни Камен“ (ал-хаǧар ал-асwад), метеорит за који се верује да је послат са неба и да су га у један угао Кабе ставили пророци Ибрахим и Исмаил. Ходочасници такође треба да изврше „обред трчања“, седмоструки пут са’y између оближњег брежуљка ал-Сафа I узвишења Марwах,које лежи насупрот њему. Муслимани, према њиховом веровању, обављају овај са’y као успомену на догађај када је Хагара, робиња пророка Ибрахима, трчала тамо-амо седам пута између ова два узвишења тражећи извор за свог малог жедног сина, пророка Исмаила. Иако ова два последња обреда изводе многи, ако не и сви ходочасници, они нису званични део ходочашћа.
Стајање у Арафату уреди
Заустављање у равни југоисточно од Меке, деветог дана, макар и на кратко време. Они који успеју да себи обезбеде место и у стању су да дуже остану, имају могућност да слушају молитву која долази из висина планине Арафат. Тиме се оживљава последње ходочашће пророка Мухамеда који је своју опроштајну молитву изговорио с тог места.
Ноћење у Музделифи уреди
Провођење ноћи у месту Музделифа, у близини Меке.
Каменовање уреди
Церемонија бацања камена обавља се на путу за долину Мина у Џемрат ‘Аqаби. Каменовање три места на којима је, по муслиманском предању, Сатана искушавао пророка Ибрахима. То се чини једном пре подношења жртве у Мини, а затим још једном током два дана након жртвовања.
Приношење жртве уреди
Приношење жртве животиње (обично овце или козе, а понекад краве или камиле) у месту званом Мина у знак сећања на то да је Бог прихватио да уместо пророка Исмаила буде жртвована овца. Муслимани се не слажу са библијским предањем о Исмаилу које тврди да овај предак Арапа није могао да буде „прворођени“ син, те према томе ни наследник пророка Ибрахима, јер га је родила робиња Хагара, а не Ибрахимова слободна жена Сара. За разлику од хришћанства или јудаизма, у исламу дете женске робиње и дете слободне жене су подједнако законити и оба полажу право на наслеђе од оца. Зато муслимани верују да је пророк Ибрахим намеравао да принесе свог прворођеног сина Исмаила на жртву Богу, а не другорођеног сина Исхака. Такође верују да су Ибрахим и Исмаил, кад је овај други постао пунолетан, саградили за Бога храм Кабу у Меки.
уреди
Понављање циркумамбулације Кабе још седам пута.
Пијење воде из Земзем бунара уреди
Пијење воде из бунара званог Земзем (пенушање) у дворишту Велике Џамије у Меки, на месту где муслимани верују да је Бог омогућио Хагари и њеном малом сину Исмаилу да се напију воде док су лутали пустињом.
Вршење молитве уреди
Вршење два циклуса канонске молитве на месту званом Ибрахимово молилиште (Макам Ибрахим), где су се, по веровању, пророци Ибрахим и Исмаил заједно молили након што су саградили Кабу.
Захтеви од ходочасника уреди
Минимални захтеви хаџилука су ношење ихрама, стајање у Арафату и друга циркумамбулација Кабе. Иако се хаџилук може довршити и без извођења осталих обреда, од ходочасника се тражи да плати искупљење (кефара) зато што их није обавио. За све време хаџилука, ходочасник мора да избегава да мисли на било шта друго осим на Бога и на обреде ходочашћа. То је зато што обилажење Кабе, попут канонске молитве, представља симбол ступања ходочасника у присуство божанства. За Божју Кућу (Бејтулах), коју ходочасници посећују у Меки, многи муслимани верују да одговара космичкој Божјој Кући на седмом небу у којој се налази божански престо око кога круже анђели и сви праоблици стварања.
Ходочашће у света места било је прастари семитски обичај. Одјеци о њему одржали су се у Старом Завету. У почетку то је могао бити култ Сунца, чије су церемоније падале у време јесење равнодневнице и чиниле неку врсту опроштаја с окрутним господарењем палећег Сунца и одавања добродошлице громовнику плодности Qузах. У предисламско доба у Северној Арабији, после годишњих вашара, следило је ходочашће до Кабе и Арафата. Седме године Мухамед је прихватио и исламизирао прастаре ходочасничке обреде концентрисавши их у Каби. У овим обредима ислам се највише окористио оставштином наслеђеном од предисламске Арабије.
Непрекидно полагано кретање ходочасника преко централне Африке, од Сенегала, Либерије, Нигерије, увек је у покрету према Истоку, и стално бројчано расте како се напред креће. Неки иду пешице, други на камилама. Већина њих су мушкарци али има и жена и деце. Они тргују, просе, они одређују свој пут у часну Меку (ал-Мукаррама) и пресветли град (ал-Медина ал-Мунаwwара). Многи падају на путу и сматрају се мученицима; они који преживе на крају окрену се некој западној луци Црвеног мора, одакле их транспортују на другу страну специјалним бродовима. Четири већа каравана су ипак из Јемена, Ирака, Сирије и Египта. Свака од ових земаља је сваке године на челу каравана слала махмил као симбол своје величине. Махмил је раскошно украшена носиљка, носи је камила која се не јаше него води. Још од тринаестог столећа ове махмиле шаљу муслиманске поглавице, жељни да покажу своју самосталност и да докажу своја права на заштиту светих места. Савремена предаја сматра да је средином тринаестог века идеја о махмилу потекла од Шаџарадур (Шаǧар-ал-Дурр), жене једног од последњих ајубидских султана. Међутим, неколико раних дела приписују овај обичај умајадском вицекраљу Ирака, чувеном ал-Хаџаџу (ал-Хаǧǧаǧ). Без обзира која је од ове две приче тачна, потпуно је сигурно да је Мамелук Бајбарс, који је славио тај догађај са нарочитим свечаностима, овај обичај поставио на чврсте темеље. Последњих година сиријски и египатски каравани истичу се својом величанственошћу и сјајем. Просечан број хаџија између два светска рата годишње је износио око 172 000. Службене статистике за 1958.год. тврде да је те године број износио 620 280 људи. Године 1959. број ходочасника се попео на један милион. Египат и Пакистан су послали највећи број ходочасника. У ери ходочашћа Хиџаз је добијао главне изворе својих прихода све до открића нафтоносних извора.
Кроз векове је ова институција служила као један јачи фактор обједињавања у исламу и као најефикаснија заједничка веза међу разноврсним верницима. Она је присиљавала скоро сваког способног муслимана да једном у животу предузме тај пут. Утицај зближавања оваквих скупова верника са све четири стране света, тешко се да преценити. Он је давао прилику црнцима, Берберима, Кинезима, Персијанцима, Сиријцима, Турцима и Арапима – сиромашним и богатим, високим и ниским – да се збратиме и нађу на заједничким верским основама. Од свих светских вера, изгледа, ислам је у највећој мери успео да поруши баријере расе, боје коже и националности – у најмању руку унутар граница своје заједнице.
Граница је повучена само између верника и осталог човечанства. Ови ходочаснички скупови су, без сумње, допринели свој удео у остварењу овог резултата. Даље, они су пружали изванредне прилике за пропагирање секташких идеја међу народима који долазе из земаља које нису заједно повезане модерним средствима комуникација и где још глас штампе није живи глас. Такав покрет као што је, нпр. Сануси у северној Африци, одавде вуче своје порекло и за своје брзо распрострањење треба да захвали међусобним разговорима вођеним у Меки.
Референце уреди
- ^ Нигосиан 2004, стр. 110
- ^ Берклеy Центер фор Религион, Пеаце, анд Wорлд Аффаирс - Ислам Архивирано на сајту Wayback Machine (2. октобар 2011) See drop-down essay on "Islamic Practices"
Literatura уреди
- Nigosian, S. A. (2004). Islam: Its History, Teaching, and Practices. Indiana: Indiana University Press. стр. 110. ISBN 978-0-253-21627-4.
- Long, Matthew (2011). Islamic Beliefs, Practices, and Cultures. Marshall Cavendish Corporation. стр. 86. ISBN 978-0-7614-7926-0. Приступљено 31. 8. 2015.
