Хлорпропамид
Хлорпропамид је лек из класе сулфонилуреја који се користи за лечење типа 2 дијабетес мелитуса. Он је дуготрајно делујућа сулфонилуреја. Хлорпропамид има већи број непожељних дејстава од других сулфонилуреја.[1][2]
 | |
| IUPAC име | |
|---|---|
4-хлоро-N-(пропилкарбамоил)бензенсулфонамид | |
| Клинички подаци | |
| Продајно име | Диабинес |
| Drugs.com | Монографија |
| MedlinePlus | a682479 |
| Подаци о лиценци |
|
| Категорија трудноће |
|
| Начин примене | Орално |
| Фармакокинетички подаци | |
| Биорасположивост | >90% |
| Везивање протеина | 90% |
| Метаболизам | <1% |
| Полувреме елиминације | 36 сата |
| Излучивање | Ренално |
| Идентификатори | |
| CAS број | 94-20-2  |
| ATC код | A10BB02 (WHO) |
| PubChem | CID 2727 |
| DrugBank | APRD00029  |
| ChemSpider | 2626 |
| UNII | WTM2C3IL2X |
| KEGG | D00271 |
| ChEBI | CHEBI:3650 |
| ChEMBL | CHEMBL498 |
| Хемијски подаци | |
| Формула | C10H13ClN2O3S |
| Моларна маса | 276.74 g/mol |
| |
| |
| Физички подаци | |
| Тачка топљења | 126 to 130 °C (259 to 266 °F) |
Механизам дејства уреди
Попут других сулфонилуреја, хлорпропамид делује путем повећања секреције инсулина, тако да је делотворан само код пацијената који имају бар делимично функционалне бета ћелије панкреаса. Он може да узрокује релативно дуготрајну хипогликемију. Из тог разлога се сулфонилуреје са краћим временом дејства (гликлазид, толбутамид) чешће користе. Услед ризика од хипогликемије овај лек се не сматра добрим извором за примену код старијих особа, као и код пацијената са благим до умереним хепатичким и реналним оштећењима. Хлорпропамид се такође користи за лечење парцијалног централног инсипидног дијабетеса.[3]
Фармакокинетика уреди
Максимална концентрација у плазми се достиже 3 до 5 сати након брзе и скоро потпуне (>90%) ресорпције из стомака. Полуживот у плазми је 36 сати. Лек је ефективан око 24 сата дуже од других суфлонилуреја. Стабилни нивои у плазми се постиже након три дана сталне примене. 90% лека се везује за протеине плазме. Постоје најмање два места везивања на албумину. Више од 99% хлорпропамида се излучује непромењено путем бубрега. Он се прво филтрира у гломерули, затим се реапсорбује, и коначно се излучује у тубуларни лумен.[3]
Референце уреди
- ^ Хардман ЈГ, Лимбирд ЛЕ, Гилман АГ (2001). Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (10. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071354697. дои:10.1036/0071422803.
- ^ Пдр Стафф (2009). ПДР: Пхyсицианс Деск Референце 2010 (Пхyсицианс' Деск Референце (Пдр)). Розелле, Н.С.W: Тхомсон Реутерс. ISBN 1-56363-748-0.
- ^ а б Dinnendahl V., Fricke U., ур. (2010). Arzneistoff-Profile (на језику: German). 4 (23 изд.). Eschborn, Germany: Govi Pharmazeutischer Verlag. ISBN 978-3-7741-98-46-3.
Literatura уреди
- Dinnendahl V., Fricke U., ур. (2010). Arzneistoff-Profile (на језику: German). 4 (23 изд.). Eschborn, Germany: Govi Pharmazeutischer Verlag. ISBN 978-3-7741-98-46-3.
Spoljašnje veze уреди
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
