Ибн Туфејл
Ибн Туфејл је рођен 1105. а умро 1185. године. Његово пуно име је Абу Бакр Мухаммад ибн Абд ал-Малик ибн Туфаил. Познат по свом једином очуваном делу Хај ибн Јакзан – које именом и садржајем подећа на Ибн Синину филозофију – детаљно се бавио питањем односа између разума и објаве, као и сви остали исламски филозофи.[1]
| Ибн Туфејл | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Пуно име | Абу Бакр Мухаммад ибн Абд ал-Малик ибн Туфаил |
| Датум рођења | 1105. |
| Место рођења | Андалузија, |
| Датум смрти | 1185. |
| Место смрти | Мароко, |
| Религија | Персијска филозофија, исламска филозофија |
| Филозофски рад | |
| Школа филозофије | перипатетичка филозофија |
| Интересовања | исламска филозофија, однос између разума и објаве. |
У свом делу Хај ибн Јакзан, што у преводу значи „Живи син будног”, Ибн Туфејл говори о још једној личности по имену Абсал, коју преузима из друге Ибн Синине приче Саламан и Абсал.
Хај је од самог почетка свог живота био сам, без присуства других људи, на једном издвојеном и далеком острву где га је хранила газела. Главна личност Ибн Туфејлове приче Хај благовремено је стицао животна искуства и самостално проводио живот, све док није употребио интелектуалну снагу промишљања и аргументације и открио надматеријалне и филозофске реалности. Захваљујући моћи разума, Хај је сазнао за божје постојање и за Његова својства, као и за нужно оживљење душе после телесне смрти. Та сазнања су га навела да интезивнијим размишљањем о себи и упражњавањем духовних вежби почне да види оно што нико није видео и да чује оно што нико други није чуо.
Када је Хај ушао у педесету годину, или како Ибн Туфејл каже, „када је Хај седам пута проживео по седам година”, судбина је на његово острво довела Абсала, гностика са суседног острва који је трагао за мирнијим боравиштем. Абсал је потом научио Хаја да говори људским језиком, те га је питао о његовом животу. Хај је испричао Абсалу догађаје из свог духовног живота и говорио му о истинама које је видео. Абсалу је било јасно да се све оно што Хај зна и преноси у потпуности слаже са религијским предањима. Због тога је Абсал учврсио своје веровање у Бога и продубио своје знање.
Пошто је Абсал обавестио Хаја да је Бог послао веровеснике да људима пренесу божју веру, објаву и Његове законе, Хај је такође осетио да је реч о истини коју је и он сазнао, те је у дубини срца прихватио све што је Абсал рекао. Хај једино није могао да разуме зашто религија користи симболички језик јер је сматрао да употреба симбола може само да збуни људе. Међутим, како је дошао са Абсалом међу људе и изблиза их упознао, утврдио је да су људски сазнајни капацитети међусобно различити и да једино симболички језик може садржати слојевита значења која ће људи са различитим интелектуалним способностима моћи да користе.
Ове личности и детаљи из Ибн Туфејлове приче протумачени су на различите начине, међутим, поента коју већина мислилаца подвлачи јесте то да је Ибн Туфејл у овој причи недвосмислено тврди да нису усаглашени само религија и разум, него да и гностичко интуитивно сазнање такође не оступа од њихових начела и предања.
Оно што је посебно занимљиво у Ибн Туфејловом делу, а у вези са развојем исламске филозофије, јесте чињеница да чак и у новој структури ове приче Ибн Туфејл перманентно инсистира на истим филозофским принципима на којима оснивач илуминативне филозофије Шејх Ишрак, његов савременик на истоку исламског света, гради своју нову филозофску школу. Заправо, сличност интелектуалних плодова ових филозофских традиција приказује јединствен природни смер развоја исламске филозофије кога се, како је већ речено, придржавао и Ибн Сина.
Иако сигурно нису међусобно били повезани, Ибн Туфејл и Шејх Ишрак заједно говоре о источњачкој мудрости и о значају интуитивног извора сазнања у филозофији. Вероватно је сврха Ибн Туфејлове приче била то да се докажу усаглашеност религијских, интелектуалних и интуитивних судова с једне, и значај разума у религијском сазнању с друге стране.
Библиографија уреди
- Арапски текст Хаyy бин Yаqзан на Wикисоурце
- Пуни пдф француског превода Живи, син Будног на Гоогле Боокс
Референце уреди
- ^ Халиловић, Т., Халиловић, С. и Халиловић, M. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”.
Извори уреди
- Халиловић, Т., Халиловић, С. и Халиловић, M. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”.
