Институционална економија

Институционална економија се фокусира на разумевање улоге процеса еволуције и улоге институција у обликовању економског понашања. Потиче из Вебленове инстиктивно оријентисане дихотомије између технологије, с једне, и "церемонијалне" сфере друштва, с друге стране. Име и кључни елементи датирају још из Хемилтоновог чланка О Америчкој економији из 1919. године. Институционална економија наглашава ширу студију институција и гледа на тржишта као на резултат сложене интеракције ових различитих институција (појединци, фирме, државе, социјалне норме). Ранија традиција се и даље наставља као водећи неконформистички приступ економији.

Институционализам је правац у економској науци; истиче утицај друштвене средине на економско понашање људи; тако нпр. Торстен Веблен истиче да је током друштвене еволуције, институција приватне својине потчинила инстинкт окретности жељи за акумулацијом приватне својине; према томе, борба за својину, престиж и силу тежила је да баци у засенак конкуренцију која је снижавала цене и побољшавала квалитет; према Веблену, ова тенденција се манифестује у монополима, одржавању цена путем ограничавања производње и проширењу контроле расподеле преко велико-продајних и малопродајних заступништва. Институционализам развијају теоретичари 20. века: Торстен Веблен и Џон Кенет Галбрејт (Јохн Кеннетх Галбраитх; Нова индустријска држава – 1967). По њима, слободна конкуренција не доноси оптималне резултате, те је неопходна корекција тржишних кретања преко државних регулатива социјалне контроле предузећа. Тако се менаџери (менаџерска револуција) као важан друштвени слој маргинализују, а наглашавају дескриптивне промене у економији и друштву.

"Традиционални" институционализам одбија редукцију институција на укусе, технологију и природу (види натуралистичка заблуда). Укуси, заједно са очекивањима од будућности, навика, мотивације, не само да детерминишу природу институција већ су и обликовани и ограничени истима. Уколико људи живе и раде у институцијама то обликује њихов поглед на свет. У основи, овај традиционални институционализам (и њему супротстављена модерна институционална политичка економија) наглашава правне темеље економије (види Џон Р. Комонс) и еволуционе, навикнуте I вољне процесе којима се институције уздижу, а затим и мењају (види Џон Дјуи, Торстен Веблен и Данијел Бромли). Институционална економија се фокусира на учење, ограничену рационалност и еволуцију (уместо претпостављања стабилних преференција, рационалности I равнотеже). То је био кључни део америчке економије у првој половини двадесетог века, укључујући познате, разнолике економисте као сто су Торстен Веблен, Весли Мичел и Џон Р. Комонс. Неки институционалисти сматрају да Маркс припада институционалној традицији, зато што је капитализам описао као историјски ограничен социјални систем; други се не слажу са Марксовом дефиницијом капитализма, уместо тога сматрају да тржишта, новац и приватно власништво заиста еволуирају током времена, али као резултат намерних акција појединаца.

Значајна варијанта је нова институционална економија с краја двадесетог века која у анализу интегрише каснији развој неокласичне економије. Закон и економија су постали главна тема након што је Џон Р. Комонс 1924. године објавио чланак О темељима капитализма. Од тада постоји жустра расправа о улози закона (као формалне институције) на економски развој. Бихевиорална економија је само друга ознака институциналне економије засноване на ономе што је познато у психологији и когнитивним наукама, уместо нагађања о економском понашању.

Неки од аутора који су повезани са овим учењем су Роберт Х. Френк, Ворен Семјуел, Марц Тоол, Џефри Хоџсон, Данијел Бромли, Џонатан Ничан, Схимсхон Бицхлер, Елинор Остром, Анне Маyхеw, Џон Кенет Галбрејт и Гунар Мирдал, чак је и социолог Рајт Милс био под утицајем овог приступа у његовим главним студијама.

Торстен Веблен

Главни чланак: Торстен Веблен

Торстен Веблен дошао је из норвешке имигрантске породице у сеоску средње-западну Америку.

Торстен Веблен (1857—1929) је своју прву и најутицајнију књигу написао док је био на Универзитету у Чикагу, Тхе Тхеорy оф тхе Леисуре Цласс. У њој је анализирао капитализам и мотовацију да људи упадљиво троше своје богатство као нацин демонстрирања успеха. Изражено слободно време је био још један фокус Вебленове критике. Концепт упадљиве потрошње је био директно супротан неокласичном гледишту да је капитализам био ефикасан.

У својој Теорији пословног предузећа Веблен је истакао мотиве индустријке производње да људи користе ствари из пословних мотивација које су користиле или злоупотребљавале индустријску инфраструктуру ради профита, тврдећи да је то често ометено зато што компаније настављају са радом. Производни и технолошки напредак су ограничени пословним праксама I стварањем монопола. Компаније штите своја капитална улагања користећи прекомерне кредите, што доводи до депресија, повећаних војних расхода I ратова кроз контролу политичке моци. Ове две књиге, које се фокусирају на критиковање потрошње I профитирања, нису заговарале промене.

Двадестих година прошлог века, након пада Вол Стрита 1929. године, Вебленова упозорења која су се односила на тенденције расипне потрошње и на неопходност стварања финансијских инстуција изгледала су тачна.

Веблен је 1898. написао цланак “Засто економија није еволуциона наука” и тиме постао претеца садасње еволуционе економије.

Џон Р. Комонс

Главни чланак: Џон Р. Комонс

Комонс (1862–1945) је такође из средње западне Америке.

У основи његових идеја био је концепт да је економија мрежа односа између људи са различитим интересима. Постоје монополи, велике корпорације, радни спорови и флуктуирајући пословни циклуси. Они имају интерес да реше ове спорове.

Комонс је сматрао да влада треба да буде медијатор (посредник) између група у сукобу. Много свог времена он је посветио саветодавном I посредничком раду у владиним одборима I индустријским комисијама.

Весли Мичел

Главни чланак: Весли Мичел

Весли Мичел (1874–1948) је био амерички економиста, познат по свом емпиријском раду на пословним циклусима I вођењу националног бироа за економска истраживања.

Његови уцитељи су били Веблен, Ј. L. Лаугхлин I филозоф Дјуи.

Кларенс Аирес

Главни чланак: Кларенс Аирес

Кларенс Аирес (1891–1972) је био водећи мислилац такозване тексашке школе о инстутуционалној економији. Његов рад се заснива на Вебленовој дихотомији између “технологије” и “институција” како би се инвентивни аспекти економских структура издвојили од наслеђених. Тврдио је да је технологија увек била корак испред социокултуралних институција.

Може се тврдити и да он није био “институционалиста” у било ком нормалном смислу тог појма, јер је институције идентификовао са осећањима и празноверјем, сматрао је да су институције одиграле резидуалну улогу у овој теорији развоја чије је језгро управо технологија. Био је под јаким утицајем Хегела и за њега су институције имале исту функцију као “Сцхеин” (са конотацијом обмане и илузије) за Хегела. Уместо институционалиста, прихватљивији назив за Аирес-а био би техно – бихевиориста.

Адолф Берле

Главни чланак: Адолф Берле

Адолф Аугустус Берле, Јр.

Адолф А. Берле (1895–1971) је био један од првих аутора који је комбиновао правну и економску анализу, а његов рад представља камен темељац мисли у модерном корпоративном управљању . Као и Кејнс, Берле је био на мировној конференцији у Паризу 1919. године, али је касније поднео оставку, незадовољан условима из Версајског уговора. У књизи “Модерна корпорација и приватно власништво” (1932), заједно са Минс-ом, детаљно је описао еволуцију у савременој економији великог бизниса и тврдио да би они који контролишу велике фирме требало да буду више одговорни.

Директори компанија су одговорни акционарима друштва, или не, према правилима која се налазе у статутима закона о привредним друштвима. Ово може укључивати права да се изабере или отпусти руководство, захтевају редовни састанци, стандарди, итд. Тридесетих година прошлог века, типични закони о компанијама у Америци (на пример у Делавер-у) нису јасно одређивали таква права. Берле је тврдио да су неодговорни директори компанија зато спремни да профит предузећа ставе у свој џеп, и да управљају само својим интересима. Способност да то учине подржана је чињеницом да су већином акционари у великим јавним предузећима били појединци, са оскудним средствима комуникације, укратко, подељеним и освојеним.

Берле је служио у администрацији председника Рузвелта током депресије, и био је кључни члан такозваних “трустова мозгова” који је развио многе стратегије “новог курса”. 1967. Берле и Минс су издали ревидирано издање свог рада, где је у предговору додата нова димензија. То није било само одвајање контролора компанија од власника као деоничара. Поставили су питање шта корпоративна структура заиста жели да постигне.

“Акционари не раде, нити се окрећу, да би зарадили. Они су корисници само по позицији. Оправдање за њихово наслеђе може бити утемељено само на социјалним основама, то оправдање се претвара у дистибуцију као и постојање богатства. Његова сила постоји само у диретктном односу са бројем појединаца који имају такво богатство. Оправдање за постојање деоничара зависи од повећане дистрибуције унутар америчке популације. У идеалном случају, положај деоничара ће бити неосвојив само када свака америчка породица има свој део те позиције и богатства, где се прилика за развијање индивудуалности у потпуности актуелизује”.

Џон Кенет Галбрејт

Главни чланак: Џон Кенет Галбрајт

Џон Кенет Галбрејт (1908–2006) радио је у администрацији “новог курса” председника Рузвелта. Иако је касније писао, и био напреднији од ранијих инстутуционалних економиста, он је критиковао ортодоксну економију крајем двадесетог века. У “Богатом друштву” тврдио је да су бирачи који су достигли одређено материјално богатство почели да гласају против општег добра. Он користи термин “конвенционална мудрост” да означи ортодоксне идеје које подупиру конзервативни консензус.

У доба великог бизниса нереално је мислити само на класична тржишта. Велики бизниси постављају своје услове на тржишту и користе комбиноване ресурсе за рекламне програме који подржавају потражњу њихових производа. Као резултат, индивидуалне преференције одражавају преференције корпорација, то је “ефекат зависности”, а економија је у целини усмерена на ирационалне циљеве.

У “Новој индустијској држави” он тврди да економске одлуке диктира приватна бирократија, стручњаци који манипулишу маркетиншким каналима и односима с јавношћу. Ова хијерархија је самослужна, профит више није главни мотиватор, чак ни менаџери нису под контролом. Пошто су они нови планери, а корпорације презиру ризик, онда захтевају стабилна економска тржишта. Они регрутују владе да служе њиховим интересима у фискалној и монетарној политици.

Док циљеви богатог друштва и владе служе ирационалној економији, јавни простор је истовремено осиромашен. Он илуструје слику од вила до неасфалтираних улица, од уређених вртова до неуредних јавних паркова. У “Економији и јавној сврси” (1973) он се залаже за “нови социјализам” (социјалдемократија) као решење, са национализацијом војне производње и јавних служби као сто су здравствена заштита, дисциплинована контрола плата и цена како би се смањила неједнакост и спречила инфлација.

Нова институционална економија

Главни чланак: Нова институционална економија

Са новим достигнућима у економској теорији организација, информација, имовинских права и трансакционих трошкова, постоји покушај интеграције институционализма у новија достигнућа у економији, под називом нова институционална економија

Институционална политичка економија

Главни чланак: Институционална политичка економија

Колебања институција су нужно резултат подстицаја које су такве институције и створиле, и зато су енгогена. Недвосмислено, традиционални институционализам је на много начина одговор на садашњу ортодоксну економију; његова реинтродукција у форми институционалне политичке економије је експлицитан изазов неокласичној економији, јер се заснива на основној премиси којој се неокласичари противе: да се економија не може одвојити од политичког и друштвеног система у који је уграђена.

Институционализам данас

Ранији приступ био је централни елемент у америчкој економији, у међуратним годинама након 1919. године, али је био маргинализован у односу на економију у послератном периоду уз успон неокласичних приступа. Међутим, наставио је да буде водећи приступ у критиковању неокласичне економије и као алтернативни истраживачки програм у економији посебно кроз радове Цханг-а и Ходгсон-а.

Водећи светски економиста Сyлл верује у институционалну економију. Он је отворени противник свим врстама друштвеног конструктивизма и постмодерног релативизма.

Критика

Критичари институционализма су тврдили да је концепт "институције" превише централан за све друштвене науке да је бесмислено користити га као фразу за одређену теоријску школу. Као последица тога, неухватљиво значење концепта "институције" резултирало је бескрајним спором око тога који научници су "институционалисти" или не, и забуну око тога шта би требало да буде језгро теорије. Другим речима, институционална економија је постала толико популарна јер свима значи све, што на крају крајева, не значи ништа.

Заиста може се тврдити да је термин "институционалиста" погрешно дефинисан од самог почетка , пошто су Веблен, Хамилтон и Аyрес били заокупљени еволутивним ("објективизирајућим") силама технологије па су зато институције у њиховим теоријама имале секундарно место. Институције су биле нека врста "анти материје", њихова главна брига била је технологија, не институције. Уместо да буду "институционалисти", Веблен, Хамилтон и Аyрес су антиинституционалисти.

Журнали

• Јоурнал оф Ецономиц Иссуес и чланак-апстракт линкс до 2008.
• Јоурнал оф Институтионал Ецономицс са линковима на изабране чланке и на артицле абстрацтс.
• Јоурнал оф Институтионал анд Тхеоретицал Ецономицс

Види још

• Институционална економија (категорија)
• Историја економске мисли
• Економска социологија
• Историјска школа економије, слична школи у Пруској
• Институционална логика
• Институционална политичка економија
• Уставна економија
• Нови институционализам
• Перспектива капитализма
• Супстантивизам

Литература

• Капп, К. Wиллиам (2011). Тхе Фоундатионс оф Институтионал Ецономицс, Роутледге.
• Бромлеy, Даниел (2006). Суффициент Реасон: Волитионал Прагматисм анд тхе Меанинг оф Ецономиц Институтионс, Принцетон Университy Пресс.
• Цханг, Ха-Јоон (2002). Глобализатион, Ецономиц Девелопмент анд тхе Роле оф тхе Стате, Зед Боокс.
• Цхеунг, Стевен Н. С. (1970). "Тхе Струцтуре оф а Цонтрацт анд тхе Тхеорy оф а Нон-Еxцлусиве Ресоурце," Јоурнал оф Лаw анд Ецономицс, 13(1), пп. 49–70.
• Цоммонс, Јохн Р. (1931). "Институтионал Ецономицс," Америцан Ецономиц Ревиеw Вол. 21 : п пп. 648–57.
• _____ (1931). "Институтионал Ецономицс," Америцан Ецономиц Ревиеw, Вол. 21, Но. 4 (Дец.), Вол. 26, Но. 1, (1936): пп. 237–49.
• _____ (1934 [1986]). Институтионал Ецономицс: Итс Плаце ин Политицал Ецономy, Мацмиллан. Десцриптион анд превиеw.
• Давис, Јохн Б. (2007). "Тхе Натуре оф Хетеродоx Ецономицс," Пост-аутистиц Ецономицс Ревиеw, иссуе но. 40.[1]
• _____, “Wхy Ис Ецономицс Нот Yет а Плуралистиц Сциенце?”, Пост-аутистиц Ецономицс Ревиеw, иссуе но. 43, 15 Септембер, пп. 43–51.
• Еастерлy, Wиллиам (2001). "Цан Институтионс Ресолве Етхниц Цонфлицт?" Ецономиц Девелопмент анд Цултурал Цханге, Вол. 49, Но. 4), пп. 687–706 Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јул 2017).
• Фиорито, Луца анд Массимилиано Ватиеро, (2011). "Беyонд Легал Релатионс: Wеслеy Неwцомб Хохфелд'с Инфлуенце он Америцан Институтионалисм". Јоурнал оф Ецономицс Иссуес, 45 (1): 199–222.
• Галбраитх, Јохн Кеннетх, (1973). "Поwер & тхе Усефул Ецономист," Америцан Ецономиц Ревиеw 63:1–11.
• Ходгсон, Геоффреy M. (1998). "Тхе Аппроацх оф Институтионал Ецономицс," Јоурнал оф Ецономиц Литературе, 36(1), пп. 166–92 (цлосе Боокмаркс).
• _____, ед. (2003). Рецент Девелопментс ин Институтионал Ецономицс, Елгар. Десцриптион анд цонтентс.
• _____ (2004). Тхе Еволутион оф Институтионал Ецономицс: Агенцy, Струцтуре анд Дарwинисм ин Америцан Институтионалисм, Лондон анд Неw Yорк: Роутледге.
• Геоффреy M. Ходгсон анд Тхорбјøрн Кнудсен, "Дарwин'с Цоњецтуре" Тхе Монтреал Ревиеw (Аугуст, 2011).
• Ходгсон, Самуелс, & Тоол (1994). Тхе Елгар Цомпанион то Институтионал & Еволутионарy Ецономицс, Едwард Елгар.
• Кеанеy, Мицхаел, (2002). "Цритицал Институтионалисм: Фром Америцан Еxцептионалисм то Интернатионал Релеванце", ин Ундерстандинг Цапиталисм: Цритицал Аналyсис Фром Карл Марx то Амартyа Сен, ед. Доуг Доwд, Плуто Пресс.
• Ницита, А., анд M. Ватиеро (2007). “Тхе Цонтрацт анд тхе Маркет: Тоwардс а Броадер Нотион оф Трансацтион?”. Студи е Ноте ди Ецономиа, 1:7–22.
• Нортх, Доугласс C. (1990). Институтионс, Институтионал Цханге анд Ецономиц Перформанце, Цамбридге Университy Пресс.
• Елинор Остром (2005). "Доинг Институтионал Аналyсис: Диггинг Деепер тхан Маркетс анд Хиерарцхиес," Хандбоок оф Неw Институтионал Ецономицс, C. Мéнард анд M. Схирлеy, едс. Хандбоок оф Неw Институтионал Ецономицс, пп. 819–848. Спрингер.
• Рутхерфорд, Малцолм (2001). "Институтионал Ецономицс: Тхен анд Ноw," Јоурнал оф Ецономиц Перспецтивес, Вол. 15, Но. 3 (Суммер), пп. 173–94.
• _____ (2011). Тхе Институтионалист Мовемент ин Америцан Ецономицс, 1918-1947: Сциенце анд Социал Цонтрол, Цамбридге Университy Пресс.
• Ли, Рита Yи Ман (2011). "Еверyдаy Лифе Апплицатион оф Нео-институтионал Ецономицс: А Глобал Перспецтиве", Германy, Ламберт.
• Сцхмид, А. Аллан (2004). Цонфлицт & Цооператион: Институтионал & Бехавиорал Ецономицс, Блацкwелл.
• Самуелс, Wаррен Ј. (2007), Тхе Легал-Ецономиц Неxус, Роутледге.
• Фром Тхе Неw Палграве Дицтионарy оф Ецономицс (2008):

Полтеровицх, Вицтор. "институтионал трапс." Абстрацт.

Рутхерфорд, Малцолм. "институтионалисм, олд." Абстрацт.

Самуелс, Wаррен Ј. [1987]. "институтионал ецономицс." Абстрацт.

Спољашње везе

• Ассоциатион фор Еволутионарy Ецономицс
• Wорлд Интердисциплинарy Нетwорк фор Институтионал Ресеарцх
• Доугласс Нортх Нобел лецтуре
• Институтионал & Бехавиорал Ецономицс
• Америцан Институтионал Сцхоол
• Тхорстеин Веблен, Библиограпхy
• Т. Веблен: Тхе Леисурецласс
• Т. Веблен: Wхy ис Ецономицс Нот ан Еволутионарy Сциенце?
• Т. Веблен: Тхе Бегиннинг оф Оwнерсхип ав Тхорстеин Веблен
• Т. Веблен: Тхеорy оф Бусинесс Ентерприсе
• Геоффреy Ходгсон'с wебсите Архивирано на сајту Wayback Machine (15. април 2021)