Југословенски студенти у Чехословачкој

Током година и деценија, велики број људи са простора некадашње Југославије стекао је високошколско образовање на универзитетима у Чехословачкој. Преовлађујуће добри односи Југославије и Чехословачке током целог периода постојања ових држава (па и пре и после) били су, уз језичку блискост и пријатељство између њихових народа, битни фактор за долазак Југословена на студије. Такође, са једне стрене постојала је потреба за квалитетним стручњацима, а није постојао довољан број специјализованих високошколских установа у Југославији а са друге стране традиција оваквих школа постојала је у Чехословачкој.

Праг, главни град Чехословачке

Југословенски студенти по правилу су студирали техничке и привредне профиле (тада сви на Чешком техничком универзитету) и уметничке профиле.

Период после I светског рата - српски/југословенски архитекти

Крајем XIX века, Министарство просвете и црквених дела Краљевине Србије, снажно се трудило да се омогући школовање српских студената на европским универзитетима. Након Првог светског рата за сличну ствар се као културно-просветна организација залагала Чехословачко-југословенска лига (1920) - да југословенским студентима омогући студираје на чехословачким универзитетима. Један знатнији број студената из Југославије је између два светска рата искористио ове предности и уписао се на престижни Факултет за архитектуру и грађевину Чешког техничког универзитета (ЧВУТ) у Прагу.

Међу полазницима прашке академије од 1910. до 1925. године посебно се истичу Момир Коруновић, Александар Дероко, Светомир Лазић, Данило Каћански и Никола Добровић. Српски студенти, који су своја теоријска и практична знања и специјализације стицали у Прагу, постали су и будући протагонисти савремених тежњи у архитектури престонице Краљевине СХС / Југославије.

Момир Коруновић је током школске 1910/11. године као ванредни студент завршио специјализацију на Чешком техничком универзитету у Прагу. Био је тада питомац Министарства просвете и црквених дела Краљевине Србије, а касније је као инспектор Архитектонског одељења Министарства грађевина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца још једном боравио у Прагу - на студијском путовању 1921. године. Свој градитељски опус у Београду крунисао је објектима „Поште 2" (1927) и Министарства пошта (1930).

Коруновић је уз рад у државној служби, био и истакнути члан панславенске организације Сокола (чији је утемељивач управо Чех Мирослав Тирш) и старешина београдског Соколског друштва „Матица", аутор је више соколских домова у Србији а пројектовао је и стадион (“соколско слетиште“) за свесоколски слет 1931. године у Београду.

Александар Дероко је додуше непосредно након Првог светског рата уписао студије архитектуре у Риму, али је због различитих околности провео два семестра на Факултету за архитектуру и грађевину Чешког техничког универзитета у Прагу, а дипломирао је на студијама архитектуре у Београду.

Светомир Лазић био је први српски студент који је своје студије у целости завршио (1921) у Прагу (такође на Чешком техничком универзитету). Одмах након повратка у Београд запослио се у Архитектонском одељењу Министарства грађевина Краљевине СХС. 1928. године напушта државну службу и оснива први самостални биро у Београду. Његова дела која спадају у значајна остварења модерне међуратне архитектуре у Београду су Атеље за унутрашњу архитекуру у Београду (1929) и вила Олге Мос на Дедињу (1937).

Данило Каћански је дипломирао на Чешком техничком универзитету у Прагу 1925. године, а своја прва градитељска искуства стицао у грађевинском предузећу „Темељ", током свог краткотрајног периода проведеног у Београду 1926/27, када је пројектовао вилу Миодрага Димитријевића на Сењаку (1938).

Предратни период - југословенски комунисти

У „златном Прагу“, главном граду у то време по демократском поретку познате Чехословачке, налазило се око 350 студената из Југославије. Разлози југословенских студената за одлазак у Праг били су разни, али су најчешће преовлађивала три разлога - први јер се са завршеном средњом школом (за разлику од ђака са завршеном гимназијом) нису могли уписати ни на један од универзитета Краљевине Југославије; други јер су студије музике и сликарства у Прагу тада држали веома познати и признати професори и трећи јер је многим студентима због припадности револуционарном покрету било онемогућено или отежано школовање у земљи.

Међу овим студентима били су Сигберт Бастијанчић, Илија Енгел, Ахмет Фетахагић, Мирко Хорват, Рудолф Јанхуба, Лазар Латиновић, Мирко Ковачевић, Бранко Крсмановић, Мехо Куртагић Ратко Павловић Ћићко, Анђелко Радошевић, Вукашин Радуновић, Марко Спахић, Матија Шипрак, Иван Турк, Лазар Удовички, Иво Вејвода, Вера Вејвода Вељко Влаховић, Ратко Вујовић Чоче, Милан Вукић и други.

Доста студената из Југославије становало је у у студентском дому „Александров колеџ“: студентску собу су делили касније познати југословенски револуционари Бранко Крсмановић (1934. године уписао агрономију на у Прагу) и Вељко Влаховић (студент прашке технике), а ту су били и њихови каснији саборци Ратко Павловић Ћићко и Лазар Удовички.

У то време у у Прагу су агрономију студирали и Милан Вукић и Мехо Куртагић, а на архитектури си били и Ивом Вејводом и његова сестра Вера Вејвода (која је била у љубавној вези са Бранком Крсмановићем).

Постојала је и активна студентска друштвена активност, клубови студената а спроводио се и револуционарни рад. Октобра 1935. године југословенски студенти у Чехословачкој упутили су Проглас студентима у Југославији. На Свестудентској скупштини југословенских друштава у Прагу, одржаној 14. фебруара 1936. године донета је Резолуција која је била упућена Министарству просвете Краљевине Југославије. У овој Резолуцији прашки студенти су подржали студенте Београдског универзитета у борби за њихове захтеве и права. На годишњој скупштини Академског друштва „Југославија“, које је окупљало сва стручна и завичајна удружења југословенских студената у Прагу, одржаној почетком октобра 1936. године изабран је нови Управни одбор чији је председник био Ратко Павловић Ћићко, а један од чланова Управног одбора је био и Бранко Крсмановић, који је био изабран и за председника студентске самоуправе у студентском дому „Александров колеџ“, где се залагао за већа студентска права.

Иако су студенти комунисти у Прагу били у много бољем положају, него студенти комунисти у Југославији, њиховом политичком деловању је главна сметња била чешка полиција, која је због сталних захтева југословенских власти и Југословенског посланства у Прагу, често претресала собе и држала под присмотром известан број студената из Југославије. Једном приликом, када је чешка полиција код студента Ивана Јакшића пронашла партијски материјал, који је био намењен за штампање у листу „Пролетер“, органу ЦК КПЈ, чија се техника од 1934. године налазила у Прагу, било је ухапшено 36 студената (међу којима је био и Бранко Крсмановић).

У јулу 1936. године у Шпанији је дошло до војне побуне, која је прерасла у грађански рат. У септембру је Влада Шпанске републике позвала све антифашисте да се у редовима Интернационалних бригада придруже шпанском народу у борби против фашизма, а у новембру је у листу „Пролетер“ (који је штампан у Прагу) објављен је чланак Јосипа Броза Тита, који је у име Централног комитета КП Југославије позвао све комунисте и антифашисте да се укључе у одбрану Шпанске републике. Руководство КПЈ је у децембру одговорило на захтев групе прашких студената да је сагласно да се на Прашком универзитету организује акција за добровољни одлазак југословенских комуниста и антифашиста у Шпанију.

Бранко Крсмановић и његови другови, а пре свега Вељко Влаховић и Ратко Павловић Ћићко, главну агитацију за одлазак у Шпанију извели су за време заједничког зимовања у Крконошама коме је присуствовало и око тридесетак југословенских студената из Прага. Већина учесника овог одмора, као и део другова из Прага су прихватили позив за одлазак у Шпанију, тако да је убрзо формирана група од 25 људи.

Југословенски студенти из Прага су у Шпанију отишли у три групе, а најбројнија друга група (њих петнаест) је кренула из Прага 25. јануара 1937. године.

Послератни период

У послератном периоду се одлажење југословенских студената на чешке универзитете, али највећи део њих је 1948. године, након разлаза Југославије са осталим земљама Информбироа, морао прекинути студије и вратити у Југославију.

Види још

• Чешки технички универзитет у Прагу
• Односи Србије и Чешке