Иво Вејвода

Иво Вејвода (Карловац, 13. новембар 1911Београд, 1. децембар 1991), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник и дугогодишњи амбасадор СФР Југославије.

ИВО ВЕЈВОДА
Ivo Vejvoda 1945.jpg
Иво Вејвода
Датум рођења(1911-11-13)13. новембар 1911.
Место рођењаКарловац
 Аустроугарска
Датум смрти1. децембар 1991.(1991-12-01) (80 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Чинпуковник у резерви
Одликовања
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 13. новембра 1911. године у Карловцу, од оца Ивана Вејводе, Чеха, и мајке Штефаније рођ. Крзнарић[1]. После завршене основне школе и гимназије, 1930. године је отишао у Праг, где је cтудирao архитектуру. Као прашки студент и власник чехословачког пасоша, по партијском задатку додељен је као курир Мустафи Голубићу, сараднику Коминтерне[2]. Након повратка у Југославију постаје члан Комунистичке партије Југославије (1933. године), а због револуционарног рада је више пута био хапшен и прогањан.

Заједно са групом југословенских студената, међу којима су били: Ратко Павловић Ћићко, Бранко Крсмановић, Вељко Влаховић, Лазар Удовички, Мирко Ковачевић, Марко Спахић, Иван Турк, Лазар Латиновић, Ахмет Фетахагић и други, јануара 1937. године, отишао је у Шпанију где се у редовима Интернационалних бригада борио за одбрану Шпанске републике и против фашизма.

Фебруара 1939. године, после пада Барселоне и пораза Шпанске републике, заједно са другим борцима Интернационалних бригада, одлази у Француску. Током боравка у Француској налазио се у концентрационим логорима Сен Сипријен и Гирс. Крајем 1940. године, успео је да побегне из логора и врати се у Краљевину Југославију.

Учесник Народноослободилачке борбе је од 1941. године. Током рата био је на дужностима:

После ослобођења Југославије, налазио се на разним одговорним друштвено-политичким функцијама. Био је

Имао је чин пуковника ЈНА у резерви, а повремено се бавио и новинарско-публицистичким радом.

Умро је 1. децембра 1991. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден братства и јединства и Орден партизанске звезде.

ПородицаУреди

Његова прва супруга била је чехиња Вера Вејвода (Věra Vejvoda, 19151941), с којом се упознао у Прагу, током студија. Такође је била учесница Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, а погинула је 20. октобра 1941 године у борби с Италијанима у Горском котару. Са њом је имао сина Марјана Вејводу. После рата у другом браку са супругом Олгом, добио је синове Ивана Вејводу (1949), који је политиколог, интелектуалац и утицајна личност невладиног сектора у Србији, Горана Вејводу (1956) који је познати музичар и живи у Паризу и Срђана Вејводу (1952), који је фотограф и живи у САД.

Његова рођена сестра Вера Вејвода (Карловац, 1917 - 2002) је такође била учесница Народноослободилачког рата, а након рата завршила је археологију и прошла све нивое у Археолошком музеју у Загребу од библиотекарке и приправника до в.д. директора, да би на крају каријере била и саветник у републичком Комитету за просвету, културу и физичку културу у Загребу (што би данас било Министарство културе).[1]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Војна енциклопедија (књига десета). Београд 1975. година.
  • Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. „Хронометар“, Београд 1970. година.