Канемско царство

Канемско царство (Борнујско царство, Канем–Борну царство) постојало је у областима које су сада део Чада и Нигерије. Арапским географима било је познато као Канемско царство од 8. века и трајало је као самостално краљевство Борну (Борнујско царство) све до 1900. Канемско царство (око 700–1380) налазило се у садашњим територијама Чада, Нигерије и Либије. На свом врхунцу обухвало је подручје које покрива не само већи део Чада, већ и делове јужне Либије (Фезан) и источног Нигера, североисточне Нигерије и северног Камеруна. Борнујско царство (1380 - 1893) било је држава у садашњој североисточној Нигерији, временом постајући још већа од Канема, обухватајући подручја која су данас делови Чада, Нигера, Судана и Камеруна. Рана историја царства углавном је позната из Краљевске хронике или Гиргама коју је 1851. открио немачки истраживач Хајнрих Барт.

Канемско царство
око 700–1380
Застава Канема, такође позната коа Органа, из Дулцертовог атласа 1339
Област утицаја Каанемског царства око 1200 АД
Престоница	Њими
Заједнички језици	канурски, тедски
Религија	традитионална веровања, касније ислам
Влада	монархија
краљ
• око 700	Сеф
• 1382–1387	Омар I
Историјска ера	средњи век
• Успостављен	око 700
• На њих је извршена инвазија и присиљени су да мигрирају, те су успоставили ново Борнујско царство	1380
Површина
1200	776.996 км2 (300.000 сq ми)
Наследник Борнујско царство

Теорије о пореклу Канема

Канем је био смештен на јужном крају транссахарске трговачке руте између Триполија и региона језера Чад. Поред урбане елите, такође је обухватао конфедерацију номадских народа који су говорили језике групе теда-даза (тубу).

У 8. веку Вахб ибн Мунабих је користио Загаву за описивање групе теда-тубу, у најранијој употреби тог етничког имена. Мухамед ибн Муса ел Хорезми такође помиње Загаву у 9. веку, као што учинио и Ибн ел Надим у свом Китаб ел Фихристу у 10. веку. Канем долази од анем, што значи јужно у језику теда и канура, па отуда и географски појам. Током првог миленијума, како је Сахара пролазила кроз исушивање, људи који говоре канемски језик мигрирали су у Канем на југу. Ова група је допринела формирању Кануријског народа. Канурске традиције наводе да је Загавска династија предводила групу номада званих Магуми.

Исушишење Сахаре резултирало је двама групама насеља, онима који говоре теда-даза језик североисточно од језера Чад, и онима која говоре чадски западно од језера у Борну и хауске земље.

Оснивање локалног Канема (Дугуа) око 700. годне

Порекло Канема је нејасно. Први историјски извори показују да је краљевство Канем почело да се формира око 700. године под номадским Канемима који су говорили тебски језик. Сматра се да су они били присиљени да мигрирају на југозапад према плодним земљама око језера Чад услед политичког притиска и исушивања њиховог некадашњег опсега. То подручје је већ имало независне градове-државе опасане бедемима који су припадали Сао култури. Под водством Дуговске династије, канемски народ је временом успоставио доминацију над староседеоцима, али не пре него што су усвојили многе њихове обичаје. Сукоби између та два народа наставили се до краја 16. века.

Дифузионистичке теорије

Научник Дирк Ланге је предложио другу теорију која је заснована на дифузионистичкој идеологији. Научна заједница је екстензивно критиковала ову теорију, јер није подржана директним и јасним доказима. Ланге повезује стварање Канем-Борнуа с егзодусом срушеног Асирског царства око 600. године пне североисточно од језера Чад. Он је такође предлаже да је изгубљена држава Агисима (коју је Птолемеј споменуо средином II века) била претходница Канемског царства.

Дугуванска династија (700-1086)

Главни чланак: Дугувска диснастија

Канем је био повезан прекосахарском трговинском рутом са Триполијем преко Билме у Кавару. Робови су се увозили с југа дуж ове трасе.

Према канурском предању Сајф б. Ди Јазан је успоставио династичку власт над номадским Магумима око 9. или 10. века, кроз свето краљевство. Током следећег миленијума Мајси су владали Канурима, што је обухватало Нгалага, Кангу, Каји, Кубури, Кагува, Томагра и Тубу племена.

Канем се спомиње као једно од три велика краљевстава у Билад ел Судану, раду географа Ел Јакобија из 872. године. Он описује краљевство „Загава који живе у месту званом Каним”, које је обухватало неколико вазалских краљевстава, и наводи да су „њихова пребивалишта колибе направљене од трске и немају градова.” Живећи као номади, њихова коњица им је давала војну супериорност. У 10. веку, ал-Мухалаби помиње два града у краљевству, од којих је један био Манан. Њихов краљ је сматран божанским, и веровало се да он може „донети живот и смрт, болест и здравље”. Богатство се мерило у стоци, овцама, говедима, камилама и коњима. Од Ал-Бакрија у 11. веку надаље, краљевство се назива Канем. У 12. веку Мухамед ел Идриси је описао Манан као „мали град без икакве индустрије и са мало трговине”. Ибн Саид ал-Магриби описује Манан као главни град Канемског краљевста у 13. веку, а Канем као моћно муслиманско краљевство.

Литература

• Алкали, Нур; Усман, Бала, ур. (1983). Студиес ин тхе Хисторy оф Пре-Цолониал Борно. Зариа: Нортхерн Нигериан Публисхинг. 
• Баркиндо, Баwуро (1985). „Тхе еарлy статес оф тхе Централ Судан: Канем, Борно анд соме оф тхеир неигхбоурс то ц. 1500 АД.”. Ур.: Ајаyи, Ј.; Цроwдер, M. Хисторy оф Wест Африца. I (3рд изд.). Харлоw. стр. 225—254. 
• Бартх, Хеинрицх (1858). Травел анд Дисцовериес ин Нортх анд Централ Африца. вол. II. Неw Yорк. стр. 15—29, 581—602. 
• Бреннер, Лоуис (1973). Тхе Схехус оф Кукаwа. Оxфорд. 
• Цоллело, Тхомас, ур. (1988). „Канем-Борно”. Цхад: А Цоунтрy Студy. Wасхингтон: ГПО фор тхе Либрарy оф Цонгресс. 
• Деwиèре, Рéми (2013). „Регардс цроисéс ентре деуx портс де дéсерт”. Хyпотхèсес: 383—93. 
• Цохен, Роналд (1967). Тхе Канури оф Борну. Неw Yорк. 
• Халлам, W. (1977). Тхе лифе анд Тимес оф Рабих Фадл Аллах. Девон. 
• Хирибаррен, Винцент (2017). А Хисторy оф Борно: Транс-Сахаран Африцан Емпире то Фаилинг Нигериан Стате. Лондон: Хурст & Оxфорд Университy Пресс. 
• Хугхес, Wиллиам (2007). А Цласс-Боок оф Модерн Геограпхy (Папербацк изд.). Wхитефисх, МТ: Кессингер Публисхинг. стр. 390 Пагес. ИСБН 978-1-4326-8180-7. 
• Ланге, Диерк (1977). Ле Дīwāн дес султанс ду Канем-Борну. Wиесбаден. 
• —— (1987). А Суданиц Цхроницле: Тхе Борно Еxпедитионс оф Идрис Алаума (1564–1576). Стуттгарт. 
• —— (1993). „Етхногенесис фром wитхин тхе Цхадиц стате” (ПДФ). Паидеума. 39: 261—277. 
• —— (1988). „Тхе Цхад регион ас а цроссроадс” (ПДФ). Ур.: Елфаси, M. Генерал Хисторy оф Африца. вол. III. Лондон: УНЕСЦО. стр. 436—460. 
• —— (1984). „Тхе кингдомс анд пеоплес оф Цхад” (ПДФ). Ур.: Ниане, D. Т. Генерал Хисторy оф Африца. вол. IV. Лондон: УНЕСЦО. стр. 238—265. 
• —— (2010). „Борно Мусеум Социетy Неwслеттер” (ПДФ). Ан интродуцтион то тхе хисторy оф Канем-Борно: Тхе прологуе оф тхе Дīwāн. 76–84: 79—103. 
• —— (2011). Тхе Фоундинг оф Канем бy Ассyриан Рефугеес ца. 600 БЦЕ: Доцументарy, Лингуистиц, анд Арцхаеологицал Евиденце (ПДФ). Бостон. 
• Лаверс, Јохн (1993). „Адвентурес ин тхе цхронологy оф тхе статес оф тхе Цхад басин”. Ур.: Барретеау, Даниел; де Граффенриед, Цхарлотте. Датинг анд цхронологy ин тхе лаке Цхад басин. пресентед ат тхе Дататион ет цхронологие данс ле бассин ду лац Тцхад. Бондy: Орстом. стр. 255—67. 
• Левтзион, Нехемиа; Хопкинс, Јохн (1981). Цорпус оф Еарлy Арабиц Соурцес фор Wест Африцан Хисторy. Цамбридге. 
• Нацхтигал, Густав (1967). Сахара унд Судан. Превод: Фисхер, Хумпхреy (Репринт изд.). Граз. 
• Оливер, Роланд; Атморе, Антхонy (2005). Африца Синце 1800 (Фифтх изд.). Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-83615-9. 
• Схиллингтон, Кевин (2005). Енцyцлопедиа оф Африцан Хисторy Волуме 1 А–Г. Неw Yорк: Роутледге. ИСБН 978-1-57958-245-6. 
• Тримингхам, Спенцер (1962). А Хисторy оф Ислам ин Wест Африца. Оxфорд. 
• Ван де Миерооп, Марц (2007). А Хисторy оф тхе Анциент Неар Еаст (2нд изд.). Оxфорд. 
• Закари, Маикорема (1985). Цонтрибутион à л'хистоире дес популатионс ду суд-ест нигéриен. Ниамеy. 
• Зелтнер, Јеан-Цлауде (1980). Пагес д'хистоире ду Канем, паyс тцхадиен. Парис. 
• Баркиндо, Баwуро (1985). „Тхе еарлy статес оф тхе Централ Судан: Канем, Борно анд соме оф тхеир неигхбоурс то ц. 1500 А.D.”. Ур.: Ајаyи, Ј.; Цроwдер, M. Хисторy оф Wест Африца. I (3рд изд.). Харлоw. стр. 225—254. ИСБН 978-0-582-64683-4. 
• Деwиèре, Рéми (2017). Ду лац Тцхад à Ла Мецqуе. Ле султанат ду Борно ет сон монде (16-17е сиèцле). Парис: Публицатион де ла Сорбонне. 
• Деwиèре, Рéми (2019). „Пеаце Бе упон Тхосе Wхо Фоллоw тхе Ригхт Wаy”: Дипломатиц Працтицес бетwеен Мамлук Цаиро анд тхе Борно Султанате ат тхе Енд оф тхе Еигхтх/Фоуртеентх Центурy”. Мамлук Цаиро, а Цроссроадс фор Ембассиес: Студиес он Дипломацy анд Дипломатицс. Брилл. стр. 658—684. 
• Ланге, Диерк (1977). Ле Дīwāн дес султанс ду Канем-Борну. Wиесбаден. ИСБН 978-3-515-02392-4. 
• Абдуллахи Смитх: Тхе еарлy статес оф тхе Централ Судан, ин: Ј. Ајаyи анд M. Цроwдер (ед.), Хисторy оф Wест Африца, вол. I, 1ст ед., Лондон, 1971, 158-183.
• Yвес Урвоy: L'емпире ду Борноу, Парис 1949.
• Бартх, Хеинрицх (1858). "Цхронологицал табле, цонтаининг а лист оф тхе Сефуwа", ин: Травел анд Дисцовериес ин Нортх анд Централ Африца. Вол. II, Неw Yорк, 581-602.
• Левтзион, Нехемиа (1978):"Тхе Сахаран анд тхе Судан фром тхе Араб цонqуест оф тхе Магхриб то тхе рисе оф тхе Алморавидс", ин: Ј. D. Фаге (ед.), Тхе Цамбридге Хисторy оф Африца, вол. II, Цамбридге 1978, пп. 637–684.
• Палмер, Херберт Рицхмонд (1936). Борну Сахара анд Судан. Лондон.
• Стеwарт, Јохн (1989). Африцан Статес анд Рулерс: Ан енцyцлопедиа оф Нативе, Цолониал анд Индепендент Статес анд Рулерс Паст анд Пресент. Јефферсон, НЦ: МцФарланд & Цомпанy, Инц., Публисхерс. стр. 395 Пагес. ИСБН 978-0-89950-390-5. 
• Урвоy, Yвес (1941). "Цхронологие ду Борноу", Јоурнал де ла Социéтé дес Африцанистес, 11, 21-31.

Спољашње везе

• The Story of Africa: Kanem-Borno — BBC World Service
• Timeline of rulers