Википедија

Карл Бош

Немачки хемичар и инжењер

Карл Бош (27. август 1874 – 26. април 1940) био је немачки хемичар и инжењер, и добитник Нобелове награде за хемију.[2] Он је био пионир у пољу индустријске хемије високог притиска и оснивач фирме ИГ Фарбен, која је својевремено била највећа светска хемијска компанија.[3]

Карл Бош
Име по рођењуЦарл Босцх
Датум рођења27 август 1874(1874-08-27)
Место рођењаКелн
 Немачко царство
Датум смрти26. април 1940.(1940-04-26) (65 год.)
Место смртиХајделберг
 Немачка
ПребивалиштеНемачка
Држављанствонемачко
УниверзитетТехнички универзитет у Берлину
Занимањехемичар
ПослодавацБАСФ, ИГ Фарбен
Деловањехемија
РадовиХабер-Бошов процес
ПретходникЈоханес Вислиценус[1]
Награде
Потпис

Биографија уреди

Ране године уреди

Карл Бош је рођен у Келну у Немачкој у породици успешног снабдевача гаса и гасне опреме.[4] Његов ујак Роберт Бош био је пионир развоја свећице и оснивач мултинационалне компаније Бош. Карл, покушавајући да се одлучи између каријере у металургији или хемији, студирао на Кениглич Техничком универзитету Шарлотенбург (данас Технички универзитет у Берлину) и на Универзитету у Лајпцигу од 1892 до 1898.

Каријера уреди

Карл Бош је похађао Универзитет у Лајпцигу, и тамо је студирао под Јоханесом Вислиценусом,[5] и стекао је докторат 1898. године за своја истраживања у области органске хемије. Након тога је 1899. године почео да ради за БАСФ, у то време највећу немачку фирму за производњу хемикалија и боја. Од 1909 до 1913 он је трансформисао Фриц Хаберов стони модел метода за фиксирање азота користећи хемију високог притиска путем Хабер-Бошовог процеса за продукцију синтетичког нитрата, процес који има безбројне индустријске примене за прављење многобројних индустријских једињења, робе широке потрошње и комерцијалних производа. Његов примарни допринос био је ширење обима процеса, омогућавајући индустријску производњу огромних количина синтетичког нитрата. Да би то остварио, морао је да изгради постројење и опрему која би ефикасно функционисала под високим притисцима и температурама гаса.

Бош је исто тако био одговоран за проналазак неколико практичних катализатора, поред осмијума и уранијума које је користио Хабер. То је значајно јер је осмијум био веома ограничен ресурс, а уранијум веома скуп.[6]

Бош је добио Сименсов прстен 1924. за допринос примењеном истраживању и подршку основним истраживањима. Године 1931, добио је Нобелову награду за хемију заједно са Фридрихом Бергиусом за увођење хемије високог притиска. Данас Хабер-Бошов процес производи 100 милиона тона азотног ђубрива сваке године.[7] Након нацистичког преузимања власти, Бош је био један од индустријалаца изабраних за чланство у Академији немачког права Ханса Франка у октобру 1933, где је био члан Општег економског савета (Генералрат дер Wиртсцхафт). У децембру 1933, Бош је добио уговор за проширење производње синтетичког уља, развој који је био од суштинског значаја за будуће ратне планове Адолфа Хитлера.[8]

Лични живот уреди

 
Бошов гроб у Хајделбергу
49° 23′ 46″ С; 8° 41′ 33″ И / 49.396155° С; 8.692567° И / 49.396155; 8.692567 (Сите ат Бергфриедхоф унд Јüдисцхер Фриедхоф ор Моунтаин цеметерy – Бергфриедхоф Хеиделберг)

Бош се оженио Елсу Шилбах 1902. Карл и Елса су имали сина и ћерку. Као критичар многих нацистичких политика, укључујући антисемитизам, Бош је постепено разрешен својих високих положаја, те је пао у депресију и алкохолизам.[4] Умро је у Хајделбергу.

Наслеђе уреди

Хабер–Бошов процес данас троши више од једног процента људске производње енергије и одговоран је за исхрану отприлике једне трећине популације.[9] У просеку, половина азота у људском телу долази из синтетички фиксираних извора, производ Хабер-Бошове биљке.[10] Бош је био ватрени колекционар инсеката, минерала и драгуља. Његови прикупљени метеорити и други узорци минерала позајмљени су Универзитету Јејл, а на крају их је купио Смитсонијан.[11][12] Он је био астроном аматер са добро опремљеном приватном опсерваторијом. У његову част је назван астероид 7414 Бош.[13]

Карл Бош, заједно са Фрицом Хабером, проглашени су за најутицајније хемијске инжењере свих времена од стране чланова Института хемијских инжењера.[14]

Хабер-Бошов процес,[15][16][17] вероватно најпознатији хемијски процес на свету, који захвата азот из ваздуха и претвара га у амонијак, има своју улогу у процесу Зелене револуције која храни растућу популацију света.[18]

Бош је такође освојио бројне награде, укључујући почасни докторат Универзитета у Карлсруеу (1918), Либигову Меморијалну медаљу Удружења немачких хемичара заједно са Бунзеновом медаљом Немачког Бунзеновог друштва, Сименсовим прстеном и Златном Грашофовом меморијалном медаљом ВДИ. Године 1931, добио је Нобелову награду за хемију за допринос проналаску хемијских метода високог притиска.[19] Он је добио и Екснерову медаљу од Аустријског трговинског удружења и Меморијалну медаљу Карла Луега. Бош је такође био у члан у разним немачким и страним научним академијама и био је председавајући Друштва Кајзер Вилхелм, чији је председник постао 1937.[20]

Референце уреди

  1. ^ Ентрy ат Ацадемиц Трее
  2. ^ „Царл Босцх - Биограпхицал”. Нобелпризе.орг. Нобел Медиа АБ. Приступљено 15. 12. 2013. 
  3. ^ Хагер, Тхомас (2006). Тхе Демон ундер тхе Мицросцопе. Неw Yорк: Хармонy Боокс. стр. 74. ИСБН 978-1-4000-8214-8. 
  4. ^ а б Хагер, Тхомас (2008). Тхе алцхемy оф аир. Неw Yорк: Хармонy Боокс. ИСБН 978-0-307-35178-4. ОЦЛЦ 191318130. 
  5. ^ „Царл Босцх | Герман цхемист”. Енцyцлопедиа Британница (на језику: енглески). Приступљено 9. 12. 2017. 
  6. ^ Босцх, Царл. „Тхе девелопмент оф тхе цхемицал хигх прессуре метход дуринг тхе естаблисхмент оф тхе неw аммониа индустрy” (ПДФ). Приступљено 17. 11. 2019. 
  7. ^ „Царл Босцх (Герман цхемист)”. Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 15. 12. 2013. 
  8. ^ Клее, Ернст (2007). Дас Персоненлеxикон зум Дриттен Реицх. Wер wар wас вор унд нацх 1945. Франкфурт-ам-Маин: Фисцхер-Тасцхенбуцх-Верлаг. стр. 66—67. ИСБН 978-3-596-16048-8. 
  9. ^ Смил, Вацлав (2001). Енрицхинг тхе еартх. Цамбридге, Массацхусеттс: МИТ Пресс. ОЦЛЦ 61678151. 
  10. ^ „Фиxинг тхе Нитроген Фиx, Цан Цхемистрy Саве Тхе Wорлд?, Дисцоверy – ББЦ Wорлд Сервице”. ББЦ. Приступљено 27. 8. 2016. 
  11. ^ Wилсон, Wенделл Е. (2013). „Царл Босцх (1874–1940)”. Биограпхицал Арцхиве. Тхе Минералогицал Рецорд. Архивирано из оригинала 28. 9. 2006. г. Приступљено 15. 12. 2013. 
  12. ^ Сервос, Курт (1954). „Метеоритес ин тхе Царл Босцх Цоллецтион оф Минералс Yале Университy”. Геоцхимица ет Цосмоцхимица Ацта. 5 (6): 299—300. Бибцоде:1954ГеЦоА...5..299С. дои:10.1016/0016-7037(54)90037-X. 
  13. ^ Лехманн, Герхард; Кандлер, Јенс; Кнöфел, Андрé (27. 10. 2004). „Аматеурастрономен ам Стерненхиммел” (на језику: Герман). Аматеуре ам Стерненхиммел. Приступљено 15. 12. 2013. 
  14. ^ „Хабер анд Босцх намед топ цхемицал енгинеерс”. ИЦхемЕ.орг. Институтион оф Цхемицал Енгинеерс. 21. 2. 2011. Архивирано из оригинала 5. 10. 2013. г. Приступљено 15. 12. 2013. 
  15. ^ Паперс, Цхемистрy (2018). Хаберс процесс цхемистрy. Индиа: Арихант публицатионс. стр. 264. ИСБН 9789313163039. 
  16. ^ Аппл, M. (1982). „Тхе Хабер–Босцх Процесс анд тхе Девелопмент оф Цхемицал Енгинееринг”. А Центурy оф Цхемицал Енгинееринг. Неw Yорк: Пленум Пресс. стр. 29—54. ИСБН 978-0-306-40895-3. 
  17. ^ „Аммониа”. Уллманн’с Енцyцлопедиа оф Индустриал Цхемистрy. Wеинхеим: Wилеy-ВЦХ. 2005. дои:10.1002/14356007.а02_143.пуб2. 
  18. ^ „Цхемицал енгинеерс wхо цхангед тхе wорлд”. тце тодаy. Институтион оф Цхемицал Енгинеерс. март 2010. 2010 Ентриес: Феед тхе wорлд. Архивирано из оригинала 20. 3. 2011. г. 
  19. ^ Руперт Стевенсон Брадлеy, Дунцан Цоттрел Мунро (1965). Хигх Прессуре Цхемистрy. Пергамон Пресс. ИСБН 0080110320. 
  20. ^ „Фамоус Сциентистс – Царл Босцх”. Тхе Хуман Тоуцх оф Цхемистрy. Тата Цхемицалс. Архивирано из оригинала 29. 6. 2013. г. Приступљено 15. 12. 2013. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Карл Бош на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Karl_Boš&oldid=27676884”