Википедија

Медицина ренесансе

Медицина ренесансе историјски је период у развоју медицине од почетка 16. века који се карактерисао рушењем ауторитета и ослобођењем од традиција и постепеним увођењем научних и природнонаучних метода. Реформа је прво почела у анатомији, која се све до Ренесансе ослањала на Галеново учење. Паралелно са медицном у ренесанси развијала се развијала и медицинска астрологија коју су упражњавали филозофи-лекари. На пример, у хорарној астрологији,[а] која у картама показује даљи ток болести, указује на ваљаност одређене терапије, успешност операције, и слично. Данас ће мало који хирург у току свог рада за озбиљно узети оно астролошко правило да не треба вршити операцију над одређеним делом тела у време када месец пролази знаком који влада тим органом. Његов колега из периода ренесансе такве и сличне консидерације често је узимао у обзир. Исто тако, значајан број ренесансних лекарника радио би карте за то астролошки повољно време.

Историја уреди

Главни чланак: Ренесанса
 
Насловна страна другог издања Везалијусовог дела (лат. De humani corporis fabrica libri septem)

Ренесанса је била препород за све људске делатности па и медицину, коју је ослободила од схоластичке привржености ауторитетима античког и средњовековног доба. Техника је све више напредовала. Започето је штампање књига и тако је медицинска мисао постала свима доступна. Доступност медицине утицало је на раст броја лекара научника и незадрживо „крчило путева” научних сазнања, нових открића и одбацивања свега догматског из медицине и науке.

Све већи развој саобраћаја и трговине између Европе, Америке и истока, привредни и културни напредак италијанских градова и све веће штампање књига, захваљујући Гутемберговом открићу штампарије, условио је нови културни препопрод на западно-европском тлу.

Ренесанса је у науци значила непоштовање старог и тражење новог. Тако се лекари ренесансе поново враћају изворном учењу Хипократа и у њима откривају све његове занемарене вредности, док се Галеново учење све више критикује.

Људи слободнијег размишљања, уместо проучавања старих књига све више непосредно су проучавали природу, а раскидање везе са прошлосћу, црквеном и верском догматиком и сколастиком, омогућило је остваривање дотле незамисливих открића.

Откривена је Америка, али из ње су у Европу донете нови лекови али и нове болести. Измишљено је ватрено оружје па су ране нанете овим оружјем постале веома тешке. То је приморало хирурге да у свом раду усаврше и примене нове методе лечења. Све ове промене у људском друштву наметнуле су потребу за новим открићима и новим, оригиналним делима заснованим на истраживањима лекара, „...која су требала да открију праву истину и реше низ проблема за које ни Гален није имао одговора“.

Први реформатори анатомије и других области медицине уреди

Примарни значај медицине у ренесанси био је у интересовању бројних лекара истраживача за анатомију човека, што је довело до нових открића и промене ранијих схватања у овој области. Тако је реформа медицине најпре започела у области анатомије, захваљуијући Леонарду да Винчију, Андреасу Везалијусу, Парцелзусу, Ђироламу Фабрицију, и многим другима. Интересовање за анатомију било је својствено многим научницима ренесансе, јер је знање о анатомији људског тела до тог историјског периода било врло оскудно.

Леонардо да Винци Леонардо да Винци (1452—1519) био је сликар, математичар, инжењер и анатом, али пре свега свестрани уметник и научник, који је осим у уметности и анатомији, дао допринос ботаници, геологији, математици, оптици, механици, астрономији, хидраулици, нискоградњи, техници производњи оружја, урбанистици.

За време живота у Фирензи (1503—1506) бавио се анатомијом човека, у болници Санта Мариа Нуова, у којој је сецирао неколико лешева различитог пола и узраста, од двогодишњег детета до стогодишњег старца (који је премину без икаквих објективних симптома болести и код кога је нашао и први јасно нацртао склерозу артерија). Анатомско знање која је стицао због намере да лакше оствари свој уметнички сликарски израз, Леонардо ће и нешто касније наставити своја анатомска истраживања у Милану, једно време (1510) зајено са лекарем и анатомом Марц Антонио делла Торе.

Међутим новонастале политичке прилике у Италији приморале су Леонарда да напусти Милано и 1513. настави свој рад у Рим где, упркос папинској забрани, има неприлика због сецирања лешева.

Леонардо је све укупно сецирао око 30 лешева, и добро унапредио секциону технику, методом серијских резова кроз удове и органе, а затим и прављењем воштаних калупа шупљина мозга и срца.

За собом је оставио богат ликовни опус кога чини око 200 листова анатомских цртежа, насталих као плод двадесетогодишњег рада. Своје мајсторске цртеже Леонардо је попратио и текстом који доказује да је правилно схватио оно што је током секцирања и видео.

Сваки орган на Леонардовим анатомском цртежима приказан је са дотада невиђеном прецизношћу, са четири различите стране, а серијски прерези кроз тело омогућују увид у топографске односе.

Није се задовољио само проучавањем појединих органа, него и проучавањем његових функција.[1] Што се тиче органа у унутрашњости грудне и трбушне шупљине, Леонардо је прецизно нацртао њихове облике, али је у погледу њихове функције великим делом прихватио галенско-арабистичку традицију. То се најбоље види на примеру срца. Насупрот Галену и Авицени, јасно је разликовао четири срчане шупљине и исправно је механички објаснио функцију неких залистака и папиларних мишића. Први је приказао септомагинарни мишићни сноп у левој комори који је по Холловом предлогу (1912), прозван његовим именом (трабекула септомаргиналис Леонардо да Винци).

Леонардио је први одређивао број срчаних удара у јединици времена и покушао одредити тежину крви која прође кроз срчане шупљине. Применио је на срце нека своја искуства стечена у хидрауличким радовима. Унаточ свему томе није дошао до спознаје о циркулацији крви него је, с малим изменама, прихватио Галеново објашњење о кретању крви.[2]

Део од 200 Леонардових анатомских цртежа

  •  
    Анатомија једне жене
  •  
    Фетус у материци
  •  
    Студија лобање мушкарца
  •  
    Гениталије мушкарца
Андреас Везалијус
 
Дрворез, једне од страна Парцелзусове хирургије

.

Први у низу реформатора анатомије 16. века био је Андреас Везалијус (Андреас Весалиус Бруxелленсис 1514-1564), који је још као мали сецирао птице и мачке. Студија медицине завршио је у Паризу, и у 23 години постао професор и доктор хирургије. Од тадашњих власти добио је дозволу да сецира лешеве људи и тако је открио и објавио да је Гален у својим делима описивао анатомију мајмуна. Из ових истраживања настало је његово дјело лат. De humani corporis fabrica или популарно звана „Фабрициа“ (1543). У својим делима Везалијус је доказао да Гален није био непогрешив и критички указао на све његове пропусте. Ово дело је дуго година било основа анатомије и поред снажних реакција Галенових присталица који су га називали и „лудаком“.

Везалијус је у почетку као предавач анатомије у Падови, као и његови париски учитељи, био следбеник Галена, што се може види из његових првих дела; „Таблулае анатомикае“ из 1538. у којој је он представио јетру са пет режњева. Тек касније он сазнаје да је Гален у својим делима приказао анатомију мајмуна а не човека, и тако се као први од свих анатома у историји медицине ослободио дотадашњег догматизма и почео „истраживања грађе тела гледајући све својим очима“. Када је започео истраживања и писање свог главног дела Везалијус је подвргао ревизији целокупно дотадашње анатомско знање и написао ново дело инспирисано новим начином рада и искуством стеченим на људским лешевима, а имао је свега 26 година.[3]

Овај пионирски корак који је учинио Везалијус, у доба када је требало прећи преко свих предрасуда, није био нимало лак, али је имао велики значај за развој анатомије у будућности. У томе и јесте његова велика заслуга за рефеорму анатомије и њен настанак као праве научне анатомије новог века.

Везалијус је самостално изучаво тело човека и тако је након неколико година проучио анатомију целог тела човека и објавио је у делу „Седам књига о саставу људског тела“ (лат. Де хумани цорпорис фабрица либри септем) штампаном у Базелу 1543. У Падови је за оно време Везалијус имао идеалне услове за писање књиге, довољан број лешева, одговарајуће радне просторије, добру плату, разумевање колега, близину квалитетних сликарских радионица и до данас још неутврђен број људи који учествовао у изради илустрација будуће књиге. Дело је било богато илустровано сликама које је под његовом контролом начинио већи број сликара, Тицијанове радионице међу којима се истицао Ђовани Стефано Калкар и које су се заснивале на дисекцијама а не на уметничким представама. Дрворези су изузетно вешто гравирани у Венецији и затим су плоче слане преко Алпа у Базел где је познати штампар Јоанес Опоринус штампао по Везалијусовом упутству приручник анатомије.

Ако се слике из Везалијусове анатомије ставе једна уз другу њихове се позадине спајају у заједнички пејзаж Колиа Фуганеија крај Падове. Посебну лепоту имају два низа Везалијусових костура и низ ликова у којима су постепено одстрањени слојеви мишића. Везалијусово дело је истовремено атлас и уџбеник анатомије у коме се илустрације и текст успешно допуњују. У научном погледу ово дело је изузетан подухват у медицини иако не садржи велика спектакуларна открића. Још једна карактеристика илустрација у овом делу је била тенденција представљања целог тела, а не његових појединих делова.

Овим својим делом Везалијус је изазвао жестоке полемике, нападе и борбу мишљења присталица и противника Галена, а посебно нападе Бартоломеа Еустахија (који се касније ослобођен Галеновог догматизма придржио Везалијуси и постао најегзактнији истраживач) и његовог учитеља у Паризу Сивијуса. Из ове борбе Везалијус је ипак изашао као победник, а са њим и анатомија 16. века која у овом раздобљу захваљујући Везалијусу и његовим следбеницима бележи читав низ открића.[4]

 
Ако се слике из Везалијусове анатомије ставе једна уз другу њихове се позадине спајају у заједнички пејзаж из околине Падове

Неколико недеља након објављивања (лат. De humani corporis fabrica libri septem) изашао је из штампе код истог издавача латински извод тог дела (Епитоме), који је одмах преведен и на немачки језик.

Парацелзус

Реформа практичне медицине настала су прво од стране Парацелзуса (1493—1541) лекара из Швајцарске, који је школовање завршио у Ферари, а потом много путовао и и на wима стекао практична знања. Као градски лекар живео је и радио у Салзбургу где је држао и предавања из медицине. У знак презира према арапској медицини он је одбацио дотадашњу хуморалну теорију и тврдио да се све заснива на хемијским променама. У знак протеста на до тада прихавћена Авиценина учења, демонстративно је спалио сва Авиценине књиге на градском тргу, због чега је морао побећи из Салзбурга. Парацелзус је увео у праксу лековите супстанце; сумпор, антимон, олово, гвожђе, живу итд, и сматрао да теорија мора да произилази из праксе. Парацелзус је у својим књигама навео пет узрочника болести: звезде, отрове, урођене недостатке, психичке факторе и божанске појаве.

Поред Везалијуса и Парацелзуса за реформу медицине залагали су се и многи други лекари. Нарочито је била јака „струја“ оних који су залагали за враћање Хипократовог учења и „протеривање“ арапске медицине, али њихов глас је био превише слаб. Један из те плејаде лекара био је познати „антиарабиста“ парижанин Пјер Брисо (franc. Pierre Brissot) који је примењивао Хипократову технику пуштања крви на оболелој страни и био противних арапске методе пуштања крви на што удаљенијем делу тела од оболелог места. I поред тога што је имао одличне резултате Брисо је због тога био прогањан.

Крај примене арапске медицине у Европи све више се назиро, а „ауторитет Авицене“ није више био довољно јак да те промене спречи. У тој борби учествовали су многи лекари али и људи других струка, који су се залагали за ослобађање медицина од празноверја. Они су заступали став да се заразне болести преносе „заразним материјама“, а не божјом вољом.

Све више се учи и стичу знања кроз праксу, а све мање из старих књига, али све више се стварају и пишу нови уђжбеници.

Прве медицинске специјалности уреди

У 16. веку основане су прве медицинске специјалности. Прво у офталмологији, а затим и у дргим гранама медицине, која све више „излазе из руку шарлатана“. Нарочито је активан немачки хирург нем. Georg Bartisch (1535. – 1606) који је издао књигу -Опхталмодоулеиа- 1553, увео је у употребу фине сребрне медицинске инструменте и разрадио низ нових оперативних захвата.

Амброаз Паре
 
Паре је лечећи рањенике једном приликом (након што је после битке, остао без довољно уља и масти) применио методу облагања рана повеском, након које је уочио да је процес зарастања овом методом био много успешнији.

Највећи хирург 16. века, био је Амброаз Паре (франц. Ambroise Paré 1510-1590), који је од скромног берберског шегрта постао хирург краљевине Француске, углавном стицањем знања на лечењу ратних рана. Паре је међу првима објавио 1545, сопствена, хируршка искуства под насловом (франц. La Metoda de les traicter playes faictes par Hacquebutes, et aultres bastons FEU) у којима је описао методе лечења рана узрокованих ватреним оружјем. Његово најзначајније откриће је било унапређење традиционалног начина лечења пушчаних рана (до дата примањиваном методом спаљивања рана врелим уљем, јер се претпостављало да је отрована барутом), које је наносило знатна додатна оштећења повређеном. Зато Паре постиже много већи успех у лечењу рана једноставним облагама за ране које су се састојале од мешавине жуманца, уља руже и терпентина. Он је такође увео и примену лигатура за затварање протока крви у крвним судовима, након ампутације удова. Ампутације су у том периоду биле једини облик великих оперативних захвата које су хирурзи примењивали, јер није било могуће направити сигуране захвате у трбуху.[5][6]

Феликс Платер

Феликс Платер (Фелиx Платтер 1536. – 1614) се сматра пиониром патолошке анатомије, једним од оснивача судске медицине и реформатора психијатрије. Он је у Баселу сачинио класификацији менталних поремећаја на темељу прецизних клиничко-психопатолошких проматрања и дао прву систематизацију душевних поремећаја. Тиме је ублажио ставове јавности према психијатријским болесницима.[7] До тад се сматрало да су психијатријски болесници... „опседнути врагом“. Захваљујући Платеру Укинута је смртна казна (ломача), за „вештице“, које су најчеће биле душевне болеснице.[8][9]

Паоло Багерарди и Ђжеронимо Меркуриали објавили су прве књиге из педијатрије.

У овом раздобљу Европу је захватила једна од највећих епидемија сифилиса, на коју је утицао покрет војске Карла VIII. „...Њена појава донекле је помогла у ширењу реформе у медицини јер се за ову болест нису могли пронаћи одговори у Галеновим делима.“ Иако је сифили све време постојао у Европи, он се јављао у нешто другојачијем облику. Откривене су и примењиване нове методе лечења, а на крају и живина маст.

Напомене уреди

  1. ^ Упутство за одређивање времена у хорарном хороскопу звучи једноставно: аспект који указује да ће се догађај одиграти већ садржи и информацију о времену догађаја.

Извори уреди

  1. ^ Јонес Р (2012) Леонардо да Винци:анатомист. Тхе Бритисх Јоурнал оф Генерал Працтице.62(599): 319.
  2. ^ Медицинска енциклопедија (1970) Загреб: ЈЛЗ.СВ.4:337.
  3. ^ Ерикссон, Рубен, ед. & тр. 1959. Андреас Весалиус’ Фирст Публиц Анатомy ат Бологна, 1540
  4. ^ Цаванаугх, Г. С. Теренце. 1983. А Неw Виеw он тхе Весалиан Ландсцапе, Медицал Хисторy 27, 77–79.
  5. ^ (језик: енглески) Хисторy оф медицине, Сургерy: 16тх - 17тх центурy АД, Хисторywорлд
  6. ^ Ф. ВАННОЗЗИ, I бени цултурали ин амбиенте санитарио. Струменти е оггетти фуори даи мусеи, ин Цонтесто е идентита. Гли оггетти фуори е дентро и мусеи, Бологна, ЦЛУЕБ, 1999.
  7. ^ Катхарина Хубер: Фелиx Платтерс „Обсерватионес“. Студиен зур фрüхнеузеитлицхен Гесундхеитсwесен ин Басел. Сцхwабе, Басел. 2003. ISBN 978-3-7965-2022-8.. (зугл. Диссертатион, Университäт Басел 2003)
  8. ^ Фелиx Платтер: Обсерватионес: Кранкхеитсбеобацхтунген ин дреи Бüцхерн. 1. Буцх: функтионелле Стöрунген дес Синнес унд дер Беwегунг. Üберс. в. Гüнтхер Голдсцхмидт. Беарб. у. хрсг. в. Хеинрицх Буесс. Берн, Стуттгарт: Хубер 1963.
  9. ^ Фелиx Платтер: Тагебуцх (Лебенсбесцхреибунг) 1536-1567. едиторс в. Валентин Лöтсцхер. Басел; Стуттгарт: Сцхwабе 1976.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Medicina_renesanse&oldid=26761149”