Мегалити у Бретањи
Бретања је покрајина на северозападу Француске. Прикључена је Краљевини Француској као провинција 1532. године. Заузима територију северозападног француског полуострва површине 34.023 км². На северу излази на Ламанш, на западу је запљускују воде Келтског мора и Атлантског океана, а на југу воде Бискајског залива. Укупна дужина обале Бретање износи 2.800 км. Подељена је на четири административне области: Обале Армора (Цôтес-д'Армор), Морбијан (Морбиан), Ил и Вилен (Илле-ет-Вилаине) и Финистер (Финистèре) У периоду неолита па све до бронзаног доба ово полуострво било је једна од централних области мегалитске културе. Управо су у Бретањи, у области Карнак, подигнути најстарији мегалитски споменици датовани у 5.000 година п.н.е.
Оно што је важно за споменути, и што је донекле утицало на данашњи распоред приобалних мегалитских споменика, јесте промена линија обале. Наиме, од неолита до данас дошло је до пораста нивоа мора, и то тако да је ниво данашње најниже плиме еквивалентан нивоу највише плиме од пре 7.000 година. Дакле обала је у неолиту била око 9 м нижа од данашње. Овај пораст нивоа мора свакако је однео у неповрат велики број споменика, неке од преосталих приближио води, а у области Карнака избрисао везу која је некада постојала измедју великих тумула, али и других мегалита.
Менхири уреди
Менхири су најбројнији мегалитски споменици Бретање. По статистикама из XIX века, имало их је 1.200. До данас је сачувано нешто мање од пола. Постоји велики број тумачења функције овог слободностојећег камења. Једна од најзаступљенијих је, како неолит долази са почетком примењивања пољопривреде, да они представљају територијалне маркере, или да су постављани како би освештали оне површине које раније нису обрађиване. Примећене су и неке асоцијације менхира са изворима и воденим токовима, а било је и покушаја да се њихова функција доведе у везу са кретањима сунца и месеца. Ископавања у околини појединих менхира показала су да су ту депоновани артефакти као што су неолитска и бронзанодопска керамика, нагорело камење, угљенисано дрво, кремен и камене секире. Неки од њих су повезани са посмртним култом, с обзиром на то да су подизани у околини долмена и гробница с прилазима. У области Морбијан постоје докази да су декорисани менхири ломљени, а потом њихови делови коришћени приликом изградње гробница. Такође је примећено да су парови менхира често веома различити по форми и димензијама, па и да имају антропоморфне карактеристике, што можда доводи до закључка да су представљали симболе плодности, или приказивали мушке и женске форме.
Анилизе Угљеника-14 показале су да су неки од менхира у Бретањи подигнути 5.000година п.н.е, док су други датовани у 3.000 година п.н.е. Узевши у обзир регионалне и локалне разлике међу појединачним менхирима, затим и да је у овако дугом временском периоду долазило до промена економских и социјалних околности у којима су подизани, као и да у досадашњим истраживањима није узиман у обзир квалитет камена коришћеног при њиховом подизању, можемо закључити да не постоји универзално објашњење функције ових мегалитских споменика. Ипак, у складу са бројношћу ових, наизглед једноставних споменика, можемо претпоставити да су они у праисторији били комплексни симболи од изузетног значаја.
Менхири су ломљени и уништавани, како у периоду праисторије и антике, тако и у новије доба. Неки од њих су коришћени као грађевински матерјал приликом савремених радова. Са доласком хришћанства неки од њих, додавањем нових симбола, претварани су у хришћанске споменике. Ипак, велики број репрезентативних менхира, као и структура насталих њиховим разноликим комбиновањем и распоређивањем, уз друге неолитске споменике, остао је сачуван у области Карнака.
Велики поломљени менхир Ер Грах уреди
Овај менхир је највећи у Европи, димензија 18,5x3 м, и тежине процењене на 280 т. Претпоставка да је овај камен икада стајао усправно заснива се на сведочењу морепловца из XVII века, чији је брод потонуо у заливу Морбијан, у близини полуострва Локмаријакер (Лоцмариакер), на којем се данас налази овај камени гигант. Наиме, да би одредио положај потонулог брода, он је изјавио да се са тог места може видети огромни камен Локмаријакера. Један од доказа да камен можда никада није стајао јесте заглачаност површине која се налази у средишњем делу. Па ипак, да је овај камен поломљен у праисторији вероватно би његови делови били коришћени приликом изградње других споменика, што је била позната пракса. Или можда то ипак није био увек случај?
Алеја Кермарио уреди
Кермарио алеја менхира је најдужа алеја у области Карнака. Заузима простор ширине 100 м. Састоји се од седам редова који се простиру дужином од преко 1.100 м до равног гранитног платоа на којем се раније налазио полукружни кромлех. За Кермарио се каже да значи "кућа мртвих", и да се ту налазе артефакти који указују на погребне ритуале обављане у кромлеху. Приликом ископавања обављеног 1877, које је предводио Шкот Џејмс Милн (Јамес Милн), пронађени су фрагменти керамике, камене секире, кремен, горели камен, жрвњеви и алат.
Керлескан (Керлесцан) уреди
Ова алеја се састоји од 13 редова менхира. Њена дужина је 335 м и ширина 140м, с тим што је велики део камена премештен. Данас се ту налази 55 гранитних менхира. У оближњем насељу налази се још појединачних менхира, што је навело Обри Бурл (Аубреy Бурл) на закључак да су Керлескан и Мали Менек (Петит-Менец) некада чинили комплекс споменика дужине 900 м.
Виа Мулан (Виеуx Моулин) уреди
Ових шест менхира раније је било познато као "три менхира Старог млина", због оптичке варке коју производе када се посматрају са оближњег пута. Енглески антиквар W.C. Лукис их је 1872. године описао као "неколико менхира који су, чини се, били део алеје", при чему је вероватно мислио да су повезани са три оближња менхира позната као Лес Троис Менхирс Дуцхампс. Ипак, то је врло невероватно, јер ова три менхира стоје ван потребне линије, па чак и полукружне.
Кромлех Кербурњек (Кербоургнец) уреди
Кромлеси нису тако честа појава у Бретањи. Већина је делимично очувана, па тако и овај. Од некадашње елипсоидне, данас је сачувана полукружна структура од 41-ог камена. План Кербурњека који је направио Александар Том (Алеxандер Тхом) приказује јајасту конструкцију која је у својим најширим деловима имала око 91 м у пречнику, а у најужим не мање од 70 м. Данас камење узето са овог споменика краси оближње баште и дворишта.
Четвороугаоник Крукуно (Цруцуно) уреди
Крукуно је највећи споменик своје врсте. Чине га 22 камена висине око 2 м. Димензије четвороугаоника су 33x25 м. Део је већег мегалитског комплекса Крукуно.
Четвороугаоник Манио уреди
Ова камена структура налази се на огромној хумци, чија је грандиозност умањена мноштвом дрвећа које расте на њој и око ње. Ширина четвороугаоника износи 7 м на истоку, а повећава се до 10 м на западу, и дуг је 37 м. Некада је био испуњен хумком. Недалеко од овог споменика, на око 50 м раздаљине, одвојен шумом, налази се менхир познат као Гигант Манио (Ле Гéант де Манио). Овај монолит висок је преко 6 м. Оштећен је приликом поновног подизања у XX веку. На једној страни менхира налази се уклесани мотив налик змији.
Менек (Менец) уреди
Овај споменик, комплекс менхира, састоји се од алеје менхира и два кромлекса, од којих један, источни, више не постоји. Алеја менхира се простире од истока ка западу, а састављена је од само наизглед паралелних редова. Завршава се полукружним кромлексом на западу. Ова алеја је проширивана, можда два пута, а претпоставља се да је дошло до неких проблема приликом подизања менхира, што је резултовало њиховим насумичним распоредом.
Долмени уреди
Долмени (камени столови) су поред менхира вероватно најзаступљнији мегалитски споменици у Бретањи. Процењује се да их на подручју ове покраине постоји преко две стотине, при чему се највећи део налази у околини Карнака. Неки од најрепрезентативнијих су:
Крукуно Долмен (Цруцуно долмен) уреди
Овај долмен се налази у самом центру истоименог села. У питању је један од најпознатијих мегалитских споменика у Бретањи. Састоји од једног огромног каменог блока, тешког око 40 тона, који представља кров долмена и девет ортостата, који заједно чине гробну комору димензија 4 x 3.5 метара . Претпоставља се да је овај долмен био део читавог комплекса, у чији је састав улазио и правоугаоник Крукуно који се налазио у дну његове хумке. Нажалост данас је долмен у прилично лошем стању јер је материјал са његове хумке коришћен за изградњу већег дела садашњег села. Сама гробна комора је у прошла два века коришћена као штала а за време другог светског рата немци су је користили као складиште.
Долмени из Рондосека (Лес долменс де Рондоссец) уреди
Представљају једне од најбоље очуваних мегалитских споменика у Бретањи. Комплекс се састоји од три долмена, још увек прекривена својим оригиналним хумкама. Најјужнија гробна комора је најмања од три, овалног је облика величине 3 x 2 метра и до ње води камени ходник дужине око 5 метара. Централни долмен је највећи од три. Димензије гробне коморе су 3 x 5 метара и до ње води ходник дужине око 6 метара. Северна комора је правоугаоног облика, дужине 4 метра и ширине 3 метра и до ње води ходник дугачак око 10 метара. У склопу ове гробнице налази се и једна мала комора димензија 2 x 1 метар, што је прилично неуобичајено. Прва ископавања су вршена 1849. године а за циљ су пре свега имала потрагу за златним предметима. Тада су пронађене две златне огрлице старе око 4000 година као и неколико керамичких посуда, камених секира и предмета од кремена. Након тога Француска влада је откупила земљиште на коме се налази споменик, не би ли спречила његово даље уништавање.
Керкадори долмен (Долмен де Керцадорет) уреди
Прилично је малих димензија у односу на остале долмене Бретање. Налази се неколико километара од Локмаријакера у непосредној близини аутопута Д718. Састоји се од једне кровне плоче и шест ортостата који заједно чине комору величине 2.5 x 2 метра . Ископавања унутар коморе вршена су 1930. године и тада је нађено шест врхова стрела, као и део бакарног бодежа датованог у Халколитски период Француске.
Гробнице са прилазом уреди
Гробнице са прилазом су врло интересантан феномен када се говори о мегалитској култури Француске. У већини случајева оне су распоређене директно уз обалу, што се може приписати повећању нивоа мора од неолита па до данас али постоје и друга тумачења. Неки аутори су као разлог приобалне оријентације гробница са прилазом наводили економију базирану на рибарењу и експлоатацији других плодова мора. Ту теорију донекле су оборила новија истраживања која су уз помоћ анализа изотопа показала да храна добијена из мора није играла значајнију улогу у исхрани неолитских заједница. Друга терорија се базира на идеји да су гробнице са прилазом грађене поред неолитских насеља која су подизана у близини обрадивог земљишта које их је хранило. Ипак ни ова теорија није вероватна јер је већина оваквих гробница грађена у јужном делу Бретање док се већина обрадивог земљишта налази на њеном северу. Највероватнијом се ипак чини теорија која линију обале види као симболичку границу између два света, што објашњава локацију гробница на самој ивици света живих. Такође треба напоменути да је ниво мора у неолиту био далеко нижи него данас, тако да су споменици који се сада налазе на самој обали у тренутку градње налазили далеко ближе унутрашњости.
Вил-Пишард (Вилле-Пицхард) уреди
Садржи три гробнице са прилазом које се налазе непосредно поред обале. Први пут су ископаване 1880-тих година. Гробнице су кружног облика, оријентације ка југозападу са мегалитским плочама постављеним дуж камених зидова као потпора крову. На цртежу из XIX века могу се видети и два слободностојећа камена на крају пролаза на централном и источном гробу. Западна комора не поседује ни једну од ових карактеристика а може се уочити и разлика у стилу градње те је вероватно да припада другој фази градње. Претпоставља се да постоји још гробница у близини али су потребна даља ископавања да би се то утврдило.
Дугачка хумка Берненез уреди
Један од најпознатијих неолитских споменика у Француској. Хумка је отркривена 1954. године када је приликом прикупљања камена за изградњу локалног пута пробијена једна од комора. Прва истраживања вршио је Пјер Ролан Гијот од 1955. до 1968. и тада је пронађено чак 11 гробница са прилазом. Хронолошки, хумка се може поделити у две фазе. Старија фаза се датује у 4500 година п.н.е. и припада јој пет комора које су изграђене од диорита. Млађа фаза се датује у 3500 година п.н.е. и припада јој шест комора изграђених од гранита. Саме гробнице се састоје од једне централне гробне коморе и ходника дужине 7 до 12 метара, са улазом на југоистоку.
Ле роцхе ауx Феес уреди
Једно од „мегалитских чуда“ Бретање. По легенди, која се среће и ког других мегалитских споменика, саградиле су га виле те се стога понекад назива и вилински камен. Споменик се састоји од 9 хоризонталних и 32 вертикална камена блока који чине камену конструкцију дугачку 20 метара, широку 5 метара и високу око 2 метра . Главна комора је са три унутрашње камене прераде подељена на четири просторије. Споменик се датује у трећи миленијум п.н.е. али како обимнија археолошка истраживања нису вршена могуће је да је у питању и неки други датум. Иако се зна да је коришћен као гробница, претпоставља се да је у каснијим периодима коришћен и као место одржавања разних религијских церемонија.
Керкадо (Керцадо) уреди
За ову гробницу са прилазом се до недавно сматрало да представља најстарији датовани неолитски споменик у европи. Датовање угљеником је као датум његове градње дало период око 7000 година пре нове ере, док налази пронађени унутар гробнице указују на то да је остала у употреби све до краја неолита. Хумка има пречник од око 25 метара и висока је око 5 метара и на њеном врху се налзи око 2метра висок менхир. Гробна комора је правоугаоног облика и прекривена је једним огромним блоком димензија 4 x 5 метара. До гробнице води уски пролаз дугачак око 6,5 метара са улазом на југоистоку. Унутар гробнице пронађен је велики број прилога који укуључују секире од диорита и жада, перле, врхове стрела, фрагменте керамике као и веће количине спаљених људских костију.
Гавринис (Гавр'инис) уреди
Представља вероватно највише декорисану гробницу са прилазом у Европи. Комора гробнице је правоугаоног облика, изгађена од преко 50 гранитних плоча и налази се испод хумке пречника око 50 метара. До коморе води ходник дугачак око 11 метара, висок 2 метра и широк 1,5 метара. Од 29 подпорних каменова, колико их има у ходнику, 23 су комплетно украшена угравираним симболима и геометријским облицима. Гробница је откривена 1835. године, али су прва значајнија истраживања спроведена тек 1960-их и 1970-их година. Датује се у период око 3000 година п.н.е.
Седам великих тумула у Карнаку уреди
У питању је седам огромних хумки: Ман Луд (Мане Луд), Кер Луд (Кер Луд), Ер Грах (Ер Грах), Ман Ер Хроуек (Мане Ер Хроуек), Тумиак (Тумиац), Мустоар (Ле Мустоир) и Тумул светог Михајла (Тумулус Ст. Мицхел), од којих свака поседује мегалитску гробну комору која је коришћена само једном. Дужина гумки варира од 90 до 120 метара. Први пут су ископавани средином XIX века, али због неодговарајуће методологије која је коришћена при ископавању велики број ових споменика је наповратно уништен. Ту се мора придодати чињеница да је материјал са тумула прилично дуго времена коришћен за изградњу, те је са тумула Кер Луд однесено довољно камена да се изгради читаво село истог имена. Када се све узме у обзир не чуди чињеница да већина њих није преживела у целини, док су Ер Грах и Кер Луд у потпуности уништени.
Литература уреди
- Енциклопедија Британика, А-Б, 1, 2005, Политика, Народна књига, Београд, 177
- Цопе, Јулиан, 2004, Тхе Мегалитхиц Еуропеан: тхе 21ст центурy травеллер ин прехисториц Еуропе, Лондон, 83- 121
- Сцарре, Цхрис, 2002, Монументс анд Ландсцапе ин Атлантиц Еуропе: Перцептион анд Социетy дуринг тхе Неолитхиц анд Еарлy Бронзе Аге, Лондон, 86
- Тиллy, Цхристопхер, 2004, Тхе Материалитy оф Стоне, Еxплоратионс ин Ландсцапе Пхеноменологy: 1, БЕРГ, Оxфорд, Неw Yорк, 33-35