Мирослав Краљевић
Мирослав Краљевић (Госпић, 14. децембар 1885. — Загреб, 16. април 1913) био је хрватски сликар, графичар и вајар, припадник Минхенског круга, уз Јосипа Рачића и Владимира Бецића. Као један од првих хрватских сликара модерне уметности, он је у Хрватску из Париза пренео сликартво Едуарда Манеа и Пола Сезана и својим брзим потезом четкице и сликањем мрачних тема зачео експресионизма у Хрватској.[1]
Мирослав Краљевић | |
---|---|
![]() Мирослав Краљевиц, аутопортрет са псом (1910) | |
Лични подаци | |
Датум рођења | 14. децембар 1885. |
Место рођења | Госпић, Аустроугарска |
Датум смрти | 16. април 1913.27/28 год.) ( |
Место смрти | Загреб, Аустроугарска |
Уметнички рад | |
Поље | сликарство, графика и вајарство |
Правац | модерна уметнст, експресионизам |
Живот и каријера
уредиНакон школовања у Хрватској започео је студије права у Бечу, које је прекинуо 1904. и посветио се изучавању сликарства.
Ликовну уметност је студирао је на михенској Академији од 1907. до 1910. године заједно с Ј. Рачићем, О. Херманом и V. Бецићем. Ова мала група била је сличног ликовног става као и Мирослав према академизму, и заједничке оријентацији према импресионизму. Њих четворицу су због сличног начина стварања ликовних дела и одређених сличности у раду, професори и студенти назвали „хрватска школа”.[а]
Након завршетка студиња у Минхену, 1910. године, отишао је у Пожегу, где је интензивно сликао све до средине 1911. године, када је отишао у Париз.
У Паризу се Мирослав Краљевић уписао на Ацадéмие де ла Гранде Цхаумиèре, коју је јако брзо и напустио, и једно кратко време боравио у Паризу (1911–1912) као активни учесник у праћењу главних токова савремене ликовне авангарде, и у тој области испољио пуну стваралачку зрелост.
Краљевићево ликовно стваралаштво које је било у пуном замаху прекинула је прерана смрт уметника у Загребу, 16. априла 1913.
Ликовно стваралаштво
уредиМирослав Краљевић је на почетку свог сликарског стварачаштва радио у духу импресионизма, а потом је прешао на реалистички приступ и тонско грађење волумена (1909), у коме се користио врло слободним, широким и пастозним потезима четкице. Радећи у том стили Краљевић се све више удаљавао од тонског нијансирања, а приближавао тонском контрасту.[б]
У свом кратком животом путу и ликовном стварању Краљевић се кретао од реалистичких (којима је био ближи) до експресионистичких облика, непрестано тражећи лични ликовни израз. У том трагању, подлегао је различитим формалним утицајима, против којих се борио снагом изузетне даровитости, и тако стварао лични печат — што се најбоље види на: Аутопортрету с псом (1910)) који садржи делом Манеове идеје, али и утицаје импресионизма уопште, али се Краљевић ослања ослања и на хрватске претходнике (нпр Буковчеве портрете), што указује на његов сензибилитет и рафинирано третирање мотива.
Импресионистички пленеризам Краљевић је испољавао пуне две године, а у некима од њих превладавају
„ | сецесијске кривуље и арабеске (нпр. Мушки акт, 1911; Ева, 1911) које га воде пут експресионизма, до преувеличаних и изобличених облика те лица маски (нпр. Женски акт, 1911; Аутопортрет, 1912; У гостионици – Виве ла јоие, 1912; Жене у природи, 1912; Голгота, 1912). | ” |
У појединим Краљевићевим делима видљив је и наглашен смисао за гротеску, нпр. у низу цртежа, бакрорза и ситне пластике (теракоте) из 1912.
Истовремено са експресионистичким идејама код Краљевича се понегде уочавају и покушаји разраде конструкције слике, који су га приближили сезанизму (нпр. Воће, 1912; Портрет стрица Лаце, 1912).
Краљевићев целокупни опус први пут је приказан 1913. на изложби у Салону „Улрицх” непосредно након његове преране смрти.
Сопственим ликовним стваралштвом, која је кратко трајало, Мирослав Краљевић је стекао многобројне следбенике, јер је...
„ | ...за једне Краљевић био исходиште конструктивизма и кубизма, а за друге полазиште за експресионистичка истраживања.[1] | ” |
Напомене
уредиИзвори
уреди- ^ а б „Краљевић, Мирослав”. www.енциклопедија.хр. Приступљено 10. 4. 2020.
Спољашње везе
уредиМедији везани за чланак Мирослав Краљевић на Викимедијиној остави