Моче
Моче су (такође звана Мочика култура, Рана Чиму) се налазила у северном Перуу, а њихов главни град се налазио близу данашњег града Трујила и постојала је од 100. до 800. године нове ере.[1][2] Многи историчари мисле да Моче нису биле организоване у једну државу већ су биле организоване у више независних територија које су имале заједничку културу, о чему сведоче многа иконографска дела и архитектура грађевина на тим просторима.
| Моче култура | |||
|---|---|---|---|
| Географија | |||
| Континент | Америка | ||
| Регија | Јужна Америка | ||
| Земља | Перу[1] | ||
| Главни локалитет | Sipan, Pampa Grande, Loma Negra, Los Kabezas | ||
| Друштво | |||
| Језик | Мочика | ||
| Религија | Религија Моча | ||
| Друштвено уређење | Културно слична уједињене територије | ||
| Период | |||
| Историјско доба | Претколумбовска ера | ||
| Настанак | 100. г.н.е. | ||
| Престанак | 700. г.н.е. | ||
| Претходници и наследници | |||
| Претходиле су: | Наследиле су: | ||
| Портал Археологија | |||
Моче су се највише бавиле земљорадњом о чему сведоче многи канали за наводњавање. Моче су такође доста правиле предмете који су представљали слике из свакодневног живота као што су лов, риболов, жртвовање итд. Моче су се доста истицале у прављењу керамичких дела, предмета од злата, монументалних грађевина (Уака) и система за наводњавање. Историја Моча се дели на три периода: Ране Моче када је настала њихова култура (100-300. године), Средјне Моче када су били на свом врхунцу и почели да се шире (300-600. године), Касне Моче када је дошло до урбанизације и пропасти културе Моча (500-800. године).
Култура Моча се простирала преко неколико долина у регијама Ла Либертад, Ламбајекуе, Јекутепекуе, Чикама, Моче, Виру, Чао, Санта и Непена и простирала се 400 000м дуж обале и 80 000м према унутрашњости.Храм Сунца који су изградили Моче је највећа пирамида свих дотадашњих култура, али је делом уништен када су шпански конквистадори копали по његовим гробницама тражећи злато, док је Храм Месеца, који су Моче такође саградили, боље очуван.Други археолошка налазишта Моча су Сипан, Пампа Гранде, Лома Негра, Лос Кабезас, Хозе дел Моро, Ел Брујо и Панамарка.Многе од њихових пирамида су уништили пљачкаши или природа последњих 1300 година.Оне које су сачуване показују да су Моче користиле живахне боје у зидном сликарству.
Залеђина уреди
Мочејско друштво је било засновано на пољопривреди, са значајним нивоом улагања у изградњу софистициране мреже канала за наводњавање за скретање речне воде за снабдевање њихових усева. Њихови артефакти изражавају њихове животе, са детаљним сценама лова, риболова, борби, жртвовања, полних сусрета и сложених церемонија. Моче су посебно познати по својој детаљно осликаној керамици, златним радовима, монументалним конструкцијама (уаке) и системима за наводњавање.[3]
Мочејска историја се може у ширем смислу поделити на три периода: појава мочејске културе у раном Мочеу (100–300), експанзија и процват током средњег Мочеа (300–600), и урбана нуклеација и каснији колапс у касном Мочеу (500–750).[4]
Салинарска култура је владала на северној обали Перуа од 200. пре нове ере – 200. године. Према неким научницима, ово је био кратак прелазни период између културе Куписника и Моче.[5]
Постоје значајне паралеле између мочејске и куписникчке иконографије и керамичких дизајна, укључујући иконографију 'Бога паука'.
Мочејска културна сфера уреди
Мочејска културна сфера је усредсређена на неколико долина на северној обали Перуа у регионима Ла Либертад, Ламбајеке, Хекетепеке, Чикама, Моче, Виру, Чао, Санта и Непена.[6] Он је заузимала је 250 миља пустињске обале и до 50 миља у унутрашњост.[7]
Пропаст уреди
Постоји неколико теорија о пропасти Моча.Једна од њих је да је дошло до њихове пропасти услед климатских промена.Проучавањем комада леда на Андима историчари су дошли до закључка да је на тим просторима дошло до великих климатских промена негде између 536. и 594. године.То је, првих 30 година, довело до обилних падавина и поплава и касније 28 година суше.То је вероватно пореметило начин живљења Моча и до губитка вере у њихова божанства који су приносили људске жртве.
Ипак ове промене нису довеле до коначне пропасти Моча.Моче су преживеле ове климатске промене у долинама Јекутепекуе и Моче.Тамо су Моче које су преживеле почеле да граде утврђења и одбрамбене грађевине.Историчари верују да је до ових мера заштите дошло услед ратова између независних територија Моча које су ратовале за природне сировине које су, због климатских промена, постале ретке.
Религија уреди
Иконографија Моча и људске кости које су пронађене близу храмова Моча показују да је жртвовање људи био важан део њихове религије.Њихови обреди обично су се састојали из окупљања људи око храмова, где је властела жртвовала људе.Људи који су жртвовани обично су били заробљеници које су Моче заробили у биткама са својим суседима.Моче су такође мучиле своје затворенике неколико недеља пре жртвовања како би им извукли крв. Канибализам је такође био део религијских обреда Моча.Моче су у својим цртежима на зиду често цртали њихово најважније божанство које се звало Ајапек и које су представљали као паука, летеће створење или морско чудовиште.Када су га цртали са телом, они су га цртали са једном руком у којој држи нож или одсечену главу или као људску фигуру са лављим устима.
Материјална култура уреди
Керамика уреди
Моче керамика је једна од најразноврснијих на свету. Евидентна је примена технологије калупа, која је омогућила масовну производњу појединих облика. Моче керамика се веома широко варира по облику и теми, са најважнијим друштвеним активностима документованим у грнчарству, укључујући рат, пољопривреду, металну обраду, ткање и еротику.
Традиционална перуанска керамичка уметност на северној обали користи ограничену палету, ослањајући се првенствено на црвене и беле боје, фино сликарство, потпуно моделовану глину, веристичке фигуре и изливе узенгија. Моче керамика створена између 150-800 АД представља овај стил. Моче посуде су пронађене не само на главним археолошким налазиштима на северној обали, као што су Уака де ла Луна, Уаца дел сол и Сипан, већ и у малим селима и незабележеним гробљима.
Најмање 500 примерака Моче керамике има сексуалне теме. Најчешћи чин који се приказује је анални секс, а сцене вагиналне пенетрације су веома ретке. Већина парова је хетеросексуална, са пажљиво исклесаним гениталијама како би се показало да се продире у анус, а не у вагину. Често је новорођенче приказано како доји док пар има секс. Фелатио је понекад заступљен, али кунилингус је одсутан. Неки примерци приказују мушке скелете како мастурбирају, или их мастурбирају живе жене.[8]
 | |
 Пар наушница, крилати гласници (Моче култура, Перу), Паметна историја[9] | |
| Моче боца са портретном главом, Паметна историја[10] |
Реалистички детаљи у Моче керамичким предметима можда су им помогли да служе као дидактички модели. Старије генерације би кроз такве портрете могле пренети општа знања о реципроцитету и отелотворењу на млађе генерације. Посуде са сексуалним мотивима би могле да поуче о размножавању, сексуалном задовољству, културним и друштвеним нормама, некој врсти бесмртности, преносу живота и душа, трансформацији и односу између два циклична погледа на природу и живот.[11]
Текстили уреди
Екстремни временски услови и крхкост одеће значе да постоји релативно мало примера Моче текстила.[12] Међутим, у гробницама су пронађене ограничене количине, посебно код чланова друштва са вишим статусом.[13] Многи од преосталих одевних предмета су некомплетни артикли, делимично покварени.[12] Ипак, научници су успели да стекну културолошке увиде из преосталог мочејског текстила. Моче су ткали текстил, углавном користећи памук и вуну од викуње и алпаке.[14] Релативно присуство ових тканина, као и обрасци који су коришћени, варира хронолошки кроз мочејску културу. Премало реликвија постоји из ране мочејске културе да би се извукли дефинитивни налази. Текстил из око 450. године наше ере јединствено укључује мушку тканину за главу — која се не може лако наћи другде. Ткање од кепера и газе је такође уобичајено међу узорцима из овог периода, иако у распону од 500-800. године нове ере, ови узорци постају много мање заступљени.[14] Сматра се да су елитни чланови мочејског друштва имали специјализоване занатлије који су производили њихов текстил, док би типични чланови друштва нижег ранга производили сопствену одећу.[12] Вртњеви и игле су се показали прилично уобичајеним у ископавању мочејских настамби — што указује на ниво производње у домаћинству.[15] Међутим, више монохромних, хомогенизованих реликвија сугерише да је масовна производња можда постала чешћа до 500-800. године.[14] Варијације у одећи вероватно су у корелацији са различитим друштвеним класама.[12][13][15] Софистициране технике ткања и светле боје су чешћи на одећи елита, док су обични људи можда имали мање софистицирану одећу са мањим избором боја — и вероватно су је имали мање.[15] Сложене таписерије које су развиле занатлије су још једно добро повезано својство са високом друштвеном хијерархијом.[12] Неколико специфичних предмета такође је у корелацији са полом у мочејској култури, као што је покрив за главу за мушкарце[14] и дуга туника за жене. Странци мочејске културе су обично били приказани у мочејској одећи која је садржавала детаље који се односе на оба пола или предмете који нису били специфични за било који од њих.[16] Потомци народа Моцхе у данашње време и даље имају издашну традицију ткања.[12]
Референце уреди
- ^ а б Царденас, Маритза (ур.). „Хуацас дел Сол y де ла Луна – Цапитал де ла Цултура-Моцхица” (на језику: Спанисх). Приступљено 29. 3. 2012.
- ^ „Лас Хуацас дел Сол y де а Луна”. Приступљено 29. 8. 2019.
- ^ Бецк, Рогер Б.; Блацк, Линда; Криегер, Ларрy С.; Наyлор, Пхиллип C.; Схабака, Дахиа Ибо (1999). Wорлд Хисторy: Паттернс оф Интерацтион
. Еванстон, ИЛ: МцДоугал Литтелл. ИСБН 0-395-87274-X.
- ^ Баwден, Г. (2004). „Тхе Арт оф Моцхе Политицс”. Ур.: Силверман, Х. Андеан Арцхаеологy. Оxфорд: Блацкwелл Публисхерс.
- ^ Тхе Салинар Цултуре Тампере Мусеум
- ^ Цастилло Буттерс, Луис Јаиме. „Моцхе Политицс ин тхе Јеqуетепеqуе Валлеy” (ПДФ). Приступљено 2012-11-23.
- ^ Јамес Е. МцЦлеллан III; Харолд Дорн (2006). Сциенце анд Тецхнологy ин Wорлд Хисторy: Ан Интродуцтион. ЈХУ Пресс. ISBN 978-0-8018-8360-6. p. 40.
- ^ Weismantel, Mary (септембар 2004). „Moche Sex Pots: Reproduction and Temporality in Ancient South America”. American Anthropologist. 106 (3): 495—505. doi:10.1525/aa.2004.106.3.495.
- ^ „Pair of Earflares, Winged Messengers (Moche Culture, Peru)”. Smarthistory. Приступљено 30. 4. 2016.
- ^ „Steven Zucker and Dr. Sarahh Scher, Moche Portrait Head Bottle”. Smarthistory. 4. 5. 2016. Приступљено 9. 5. 2016.
- ^ Chapdelaine, Claude; Kennedy, Greg; Uceda Castillo, Santiago (1995). „Activación neutrónica en el estudio de la producción local de la cerámica ritual en el sitio moche, Perú”. Bulletin de l'Institut Français d'Études Andines. 24 (2): 183—212. S2CID 192931816. doi:10.3406/bifea.1995.1178.
- ^ а б в г д ђ Scher, Sarahh E.M. (2010). Clothing power: Hierarchies of gender difference and ambiguity in Moche ceramic representations of human dress, C.E. 1-850 (Теза). ProQuest 759077089.
- ^ а б Jackson, Margaret A. (2008). Moche art and visual culture in ancient Peru. Albuquerque: University of New Mexico Press. ISBN 978-0-8263-4365-9. OCLC 231724559.
- ^ а б в г Jiménez Díaz, María (2002-01-01). „The Evolution and Changes of Moche Textile Style: What Does Style Tell Us about Northern Textile Production?”. Textile Society of America Symposium Proceedings.
- ^ а б в The art and archaeology of the Moche : an ancient Andean society of the Peruvian north coast. Steve Bourget, Kimberly L. Jones (1 изд.). Austin: University of Texas Press. 2008. ISBN 978-0-292-79386-6. OCLC 309906176.
- ^ Scher, Sarahh (2019). „Dressing the Other: Foreign Women in Moche Ceramic Art”. West 86th. 26 (2): 188—213. S2CID 213850774. doi:10.1086/708786.
Literatura уреди
- Alva, Walter (oktobar 1988). „Discovering the New World's Richest Unlooted Tomb”. National Geographic. св. 174 бр. 4. стр. 510—555. ISSN 0027-9358. OCLC 643483454.
- The Art of Precolumbian Gold: The Jan Mitchell Collection. New York: The Metropolitan Museum of Art. 1985. ISBN 9780297786276.
- Sawyer, Alan R. (1966). Ancient Peruvian ceramics: the Nathan Cummings collection by Alan R. Sawyer. New York: The Metropolitan Museum of Art.
- Schmid, Martin (2007). Die Mochica an der Nordküste Perus Religion und Kunst einer vorinkaischen andinen Hochkultur (на језику: German). Hamburg: Diplomica-Verl. ISBN 978-3-83666-806-4.
Spoljašnje veze уреди
- Moche Civilization - Ancient History Encyclopedia
- www.themocheroute.pe
- www.larutamoche.pe Архивирано на сајту Wayback Machine (9. новембар 2018)
- Мап оф цуррент Моцхе цитy (Wикимапиа)
- "А Перувиан Wоман Wарриор оф А.D. 450", Неw Yорк Тимес артицле (17 Маy 2006) бy Јохн Нобле Wилфорд.
- "Тхе Лост Цивилисатион оф Перу", трансцрипт оф ББЦ программе, инцлудес библиограпхy.
- Галлерy оф Моцхе еротиц поттерy ат тхе Ларцо Мусеум.
- Ел Брујо Арцхаеологицал пројецт, wебсите wитх линкс то Натионал Университy оф Трујилло, ИБМ, Натионал Геограпхиц анд пресс репортс.
- "Темплес оф Доом", Дисцовер артицле (Марцх 1999) бy Хеатхер Прингле.
- "Сацрифициал Працтицес анд Блоод Ритуалс Амонг тхе Моцхе Пеопле оф Анциент Перу" бy Францесцо Саммарцо.
- "Моцхе поттерy анд тхе працтице оф wар", Хорниман Мусеум видео он YоуТубе цханнел.