Натприродно

Натприродно је оно што није у складу са законима природе, или све оно што постоји изнад и изван природе.^[1] Примери укључују нематеријална бића као што су анђели, богови и духови, и тврдње о људским способностима као што су магија, телекинеза, предсказање и екстрасензорна перцепција. У популарној култури, филмовима и белетристици, натприродно је непрецизно и нетачно често повезано с паранормалним и окултним, што се битно разликује од традиционалног поимања натприродног у хришћанству, где се чуда (ускрснуће, ход по води, безгрешно заћеће, оздрављење болесних) сматрају натприродним.

Историјски, натприродне моћи су позиване да би се објаснио широк опсег различитих феномена попут муње, годишњих доба и људских чула. Природњаци тврде да ништа изван физичког света не постоји, и указују на недостатак поузданих доказа за било шта натприродно, и стога одржавају скептичан став према наднаравним концептима.^[2]

Натприродно се јавља у окултним и религиозним контекстима,^[3] али се може појавити и као објашњење у секуларним контекстима, као у случајевима сујеверја или веровања у паранормално.^[2]

Етимологија и историја концепта уреди

Семантичка вредност термина померала се током историје његове употребе. Првобитно се термин односио искључиво на хришћанска разумевања света. На пример, као придев, овај термин може значити „припадност царству или систему који надилази природу, као божанска, магична или сабласна бића; којима се приписује или за која се мисли да откривају неку силу ван научног разумевања или закона природе; окултно, паранормално” или „више од онога што је природно или обично; неприродно или необично велико; ненормално, изванредно”. Застареле употребе укључују „оно што се односи на или се бави метафизиком”. Као именица, израз може значити „натприродно биће”, са посебно јаком историјом примене у контексту ентитета из митологија аутохтоних народа Америке.^[4]

Дијалози из неоплатонске филозофије у трећем веку нове ере допринели су развоју концепта натприродног путем хришћанске теологије у каснијим вековима.^[5] Израз природа постојао је још од античких времена, с латинским ауторима попут Августина који је користио ту реч и њене сроднике најмање 600 пута у делу Божји град. У средњовековном периоду „природа” је имала десет различитих значења, а „природно” једанаест различитих значења.^[6] Петер Ломбард, средњовековни сколастик из 12. века, бавио се питањима о узроцима који надилазе природу, у смислу тога како могу постојати узроци који су сами Бог. У својим списима је користио израз praeter naturam.^[6] Тома Аквински је у сколастичком периоду чуда сврстао у три категорије: „изнад природе”, „изван природе” и „против природе”. Чинећи то, изоштрио је разлику између природе и чуда у већој мери него што су то чинили рани црквени оцеви. ^[6] Као резултат тога, он је створио дихотомију врста природног и натприродног.^[5] Иако се фраза supra naturam користила од 4. века нове ере, Тома Аквински је током 1200-их употребљавао израз „supernaturalis”. Међутим, тај је термин морао да сачека крај средњовековног периода пре него што је ушао у ширу употребу.^[6] Расправе о „природи” из сколастичког периода биле су разнолике и неусклађене, тако да су неки постулирали да су чак и чуда природна, и да је природна магија природни део света.^[6]

Епистемологија и метафизика уреди

Метафизичким разматрањима постојања натприродног тешко да се може приступити као филозофској или теолошкој вежби, јер било која евентуална зависност од његових антитеза, природних разматрања, ултимативно мора бити инвертована или одбачена.

Један од компликујућих фактора је да постоји неслагање у дефиницији „природног” и границама натурализма. Појмови у наднаравном домену уско су повезани са концептима религиозне духовности и окултизма или спиритуализма.

Натприродно у популарној култури уреди

Сва митолошка бића су натприродна, укључујући: вампире, вукодлаке, суђенице

Пре сувременог развитка науке људи су одговоре за животне догађаје који су им били необјашњиви тражили у натприродном, што је резултирало поганством и политеизмом. У модерно доба такав начин гледања на свет је редак, али митологија је плодно тло за књижевнике. Један од почетака је био кад је 1818. године Мери Шели анонимно објавила Франкенштајна или модерног Прометеја. Осамдесет година касније, 1897. године Брем Стокер објављује Дракулу. О оба натприродна бића снимљен је цео низ филмова, о Дракули 15 адаптација романа и небројене варијација теме, исто вреди и за Франкенштајна. Почетком 21. века долази до новог таласа у медијском приказивању натприродног. Серијал књига и филмова чији је главни лик Хари Потер приказује свет добрих чаробњака и злих чудовишта. Господар прстенова, Хобит слична је тема само намењен нешто старијој публици. Филмови Сумрак и његови наставци изазивају уздахе тинејџерки над судбином Беле Сван и Едварда Калена, вампира, те љубавни троугао у коме је Џејкоб Блек вукодлак, јер је тематика вампира или вукодлака засебно донекле истрожена, док њихове комбинације привлаче пажњу. Бројне су и телевизијске серије, попут:

Укус крви (енгл. True blood, вампири у америчкој провинцији, измишљени градић Бон Темпс, Луизијана)
Шаптачица духовима (енгл. Ghost Whisperer, девојка која има дар да види и комуницира с духовима и помаже им око недовршених послова да могу ући у светлост)
Ловци на натприродно (енгл. Supernatural, двоје браће крстаре широм САД ловећи сва натприродна бића)
Вампирски дневници (енгл. The vampire diaries, вампири у америчкој провинцији 2, измишљени градић Мистиц Фолс у Вирџинији)

Већина ових остварења формално спада у жанр фантастике.

Референце уреди

^ Дефинитион оф супернатурал
^ ^а ^б Халман, Лоек (2010). „8. Атхеисм Анд Сецуларитy Ин Тхе Нетхерландс”. Ур.: Зуцкерман, Пхил. Атхеисм анд Сецуларитy Вол.2: Глоабал Еxпрессионс. Праегер. ИСБН 9780313351839. „"Тхус, деспите тхе фацт тхат тхеy цлаим то бе цонвинцед атхеистс анд тхе мајоритy денy тхе еxистенце оф а персонал год, а ратхер ларге миноритy оф тхе Дутцх цонвинцед атхеистс белиеве ин а супернатурал поwер!" (е.г. телепатхy, реинцарнатион, лифе афтер деатх, анд хеавен)”
^ Пасулка, Диана; Крипал, Јеффреy (23. 11. 2014). „Религион анд тхе Паранормал”. Оxфорд Университy Пресс блог. Оxфорд Университy Пресс.
^ „супернатурал”. Оxфорд Енглисх Дицтионарy (3рд изд.). Оxфорд Университy Пресс. септембар 2005. Приступљено 24. 10. 2018. (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
^ ^а ^б Салер, Бенсон (1977). „Супернатурал ас а Wестерн Цатегорy”. Етхос. 5: 31—53. дои:10.1525/етх.1977.5.1.02а00040.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Бартлетт, Роберт (14. 3. 2008). „1. Тхе Боундариес оф тхе Супернатурал”. Тхе Натурал анд тхе Супернатурал ин тхе Миддле Агес. Цамбридге Университy Пресс. стр. 1—34. ИСБН 978-0521702553.

Литература уреди

Боувет Р; Боннефон Ј. Ф. (2015). „Нон-Рефлецтиве Тхинкерс Аре Предиспосед то Аттрибуте Супернатурал Цаусатион то Унцаннy Еxпериенцес”. Персоналитy анд Социал Псyцхологy Буллетин. 41 (7): 955—61. ПМИД 25948700. дои:10.1177/0146167215585728.
МцНамара П, Булкелеy К (2015). „Дреамс ас а Соурце оф Супернатурал Агент Цонцептс”. Фронтиерс ин Псyцхологy. 6: 283. ПМЦ 4365543  . ПМИД 25852602. дои:10.3389/фпсyг.2015.00283.
Риекки Т, Линдеман M, Раиј ТТ (2014). „Супернатурал Белиеверс Аттрибуте Море Интентионс то Рандом Мовемент тхан Скептицс: Ан фМРИ Студy”. Социал Неуросциенце. 9 (4): 400—411. ПМИД 24720663. дои:10.1080/17470919.2014.906366.
Пурзyцки Бењамин Г (2013). „Тхе Миндс оф Годс: А Цомпаративе Студy оф Супернатурал Агенцy”. Цогнитион. 129 (1): 163—179. ПМИД 23891826. дои:10.1016/ј.цогнитион.2013.06.010.
Тхомсон П, Јаqуе СВ (2014). „Унресолвед Моурнинг, Супернатурал Белиефс анд Диссоциатион: А Медиатион Аналyсис”. Аттацхмент анд Хуман Девелопмент. 16 (5): 499—514. ПМИД 24913392. дои:10.1080/14616734.2014.926945.
Ваил К. Е; Арндт Ј; Аддоллахи А. (2012). „Еxплоринг тхе Еxистентиал Фунцтион оф Религион анд Супернатурал Агент Белиефс Амонг Цхристианс, Муслимс, Атхеистс, анд Агностицс”. Персоналитy анд Социал Псyцхологy Буллетин. 38 (10): 1288—1300. ПМИД 22700240. дои:10.1177/0146167212449361.
Хуттон, Роналд (1995). Тхе Паган Религионс оф тхе Анциент Бритисх Ислес: Тхеир Натуре анд Легацy (Репринт изд.). Оxфорд; Цамбридге: Блацкwелл. стр. 289—291, 335. ИСБН 978-0631189466.
Тамбиах, Станлеy Јеyараја (1991). Магиц, Сциенце, Религион, анд тхе Сцопе оф Ратионалитy (Репринт изд.). Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0521376310.
Ханеграафф, Wоутер Ј. (2006). Дицтионарy оф Гносис & Wестерн Есотерицисм (Унабридгед изд.). Леиден: Брилл. стр. 718. ИСБН 978-9004152311.
Маусс, Марцел; Баин, Роберт; Поцоцк, D. Ф. (2007). А Генерал Тхеорy оф Магиц (Репринт изд.). Лондон: Роутледге. ИСБН 978-0415253963.
Глазиер, Степхен D. (1999). „Цлассифицатион оф Религионс”. Антхропологy оф Религион: А Хандбоок.
Боwие, Фиона (1999). Тхе Антхропологy оф Религион: Ан Интродуцтион. Оxфорд: Блацкwелл.
Цассирер, Ернст (2006) [1944]. Лукаy, Мауреен, ур. Ан Ессаy Он Ман: Ан Интродуцтион то а Пхилосопхy оф Хуман Цултуре. Хамбург: Меинер. ИСБН 978-3-7873-1423-2.
Цотрупи, Цатерина Нелла (2000). Нортхроп Фрyе анд тхе Поетицс оф Процесс . Торонто: Университy оф Торонто Пресс. ИСБН 978-0-8020-8141-4.
Дуркхеим, Éмиле (1912). Тхе Елементарy Формс оф тхе Религиоус Лифе.
Еллер, Ј. D. (2007). Интродуцинг Антхропологy оф Религион. Неw Yорк: Роутледге. ИСБН 978-0-203-94624-4.
Феуербацх, Лудwиг (1841). Тхе Ессенце оф Цхристианитy.
Геертз, Цлиффорд (1966). „Религион ас а Цултурал Сyстем”. Ур.: Бантон, Мицхаел. Антхропологицал Аппроацхес то тхе Студy оф Религион. Лондон: Тавистоцк (објављено 2006). ИСБН 978-0-415-33021-3.
Глазиер, Степхен (1999). Антхропологy оф Религион: А Хандбоок. Wестпорт, ЦТ: Праегер.
Гутхрие, Стеwарт Еллиотт (2000). „Пројецтион”. Ур.: Браун, Wилли; МцЦутцхеон, Русселл Т. Гуиде то тхе Студy оф Религион. Лондон: Цасселл. ИСБН 978-0-304-70176-6.
Харвеy, Ван А. (1995). Феуербацх анд тхе Интерпретатион оф Религион. Цамбридге, Енгланд: Цамбридге Университy Пресс (објављено 1997). ИСБН 978-0-521-58630-6.
Харвеy, Ван А. (1996). „Пројецтион: А Метапхор ин Сеарцх оф а Тхеорy?”. Ур.: Пхилипс, D. З. Цан Религион Бе Еxплаинед Аwаy?. Цларемонт Студиес ин тхе Пхилосопхy оф Религион. Лондон: Палграве Мацмиллан. стр. 66—82. ИСБН 978-1-349-24860-5. дои:10.1007/978-1-349-24858-2_4.
Мацкеy, Јамес Патрицк (2000). Тхе Цритиqуе оф Тхеологицал Реасон. Цамбридге Университy Пресс.
Маницкам, Т. M. (1977). Дхарма Аццординг то Ману анд Мосес. Бангалоре: Дхармарам Публицатионс.
Маретт, Роберт Ранулпх (1932). Фаитх, Хопе анд, Цхаритy ин Примитиве Религион. Неw Yорк: Мацмиллан Цомпанy. Приступљено 21. 11. 2017.
Нелсон, Јохн К. (1990). А Фиелд Статемент он тхе Антхропологy оф Религион. Беркелеy, Цалифорниа: Университy оф Цалифорниа, Беркелеy. Архивирано из оригинала 2. 3. 2007. г. Приступљено 21. 11. 2017.
Пандиан, Јацоб (1997). „Тхе Сацред Интегратион оф тхе Цултурал Селф: Ан Антхропологицал Аппроацх то тхе Студy оф Религион”. Ур.: Глазиер, Степхен D. Антхропологy оф Религион: А Хандбоок. Wестпорт, Цоннецтицут: Праегер.
Wалбридге, Јохн (1998). „Еxплаининг Аwаy тхе Греек Годс ин Ислам”. Јоурнал оф тхе Хисторy оф Идеас. 59 (3): 389—403. ИССН 1086-3222. дои:10.1353/јхи.1998.0030.
Wебер, Маx (2002). Баехр, Петер Р.; Wеллс, Гордон C., ур. Тхе Протестант Етхиц анд тхе "Спирит" оф Цапиталисм анд Отхер Wритингс. Превод: Баехр, Петер Р.; Wеллс, Гордон C. Неw Yорк: Пенгуин Боокс. ИСБН 978-0-14-043921-2.