Отворите главни мени
Вампир, слика Филипа Берн-Џоунса

Вампир је митолошко биће из словенске митологије, посебно на Балкану и у Украјини, које преживљава тако што се храни животном енергијом (углавном у виду крви) живих бића, без обзира на то да ли је вампир упокојено или живо биће.[1][2][3][4][5][6] Вампиром се сматрао дух умрлог или леш кога је оживео зао дух или ђаво. Иако су приче о вампирима забележене у многим културама, можда чак и од праисторије[7], израз вампир није постао чест све до почетка 18. века, након прилива вампирског сујеверја у западну Европу из области где су вампирске легенде биле честе, попут Балкана и источне Европе[8], мада су у локалним варијантама такође познати под различитим именима, као што су вриколак у Грчкој и стригој у Румунији. На слику повратника-вампира који пије или сиса крв можда су утицале и грчке Ламије. Повећан степен вампирског сујеверја у Европи доводио је до масовне хистерије, а у неким случајевима доводило је до пробијања лешева и оптужби за вампиризам.

Иако су вампири из народних веровања на Балкану и источној Европи имали широк спектар облика у распону од скоро човека до надуваних трулих лешева, тумачење хришћанске цркве и успех вампирске књижевности[9][10], односно романа „ВампирЏона Полидорија из 1819, су установили архетип харизматичног и префињеног вампира. „Вампир“ је био најутицајније вампирско дело почетком 19. века[11] и инспирисало је дела као што су „Вампир Варни“ и „Дракула“.[12] Сам роман „Вампир“ је био заснован на недовршеној причи лорда БајронаДео романа“, објављене 1819.

Међутим, тек је роман „Дракула“ Брама Стокера из 1897. упамћен као суштински вампирски роман и који је обезбедио основ савремене вампирске фикције. Дракула је заснован на ранијим митовима о вукодлацима и сличним легендарним демонима, и „био је израз забринутости тог доба“ и „страховање касног викторијанског патријархата“.[13] Успех ове књиге је изродио препознатљив вампирски жанр и даље популаран у 21. веку, уз бројне књиге, филмове, видео игре и телевизијске емисије.

Садржај

Преображај у вампираУреди

Код јужнословенских народа раширен је обичај да се мртвац никада не оставља сам у мраку, јер га треба чувати да га не прескоче мачка или пас и не прелете птица или шишмиш, када се може повампирити. Верује се да се ово може догодити чак и ако на умрло тело падне нечија сенка, а такође и ако неки човек пређе или прескочи преко гроба покојника. Ако се ово догоди, он након неког времена у глуво доба ноћи излази из гроба, дави људе по кућама и пије им крв; тада се обично земља на његовом гробу распукне, па вампир кроз ту пукотину може да излази напоље, захваљујући својим моћима.

Верује се да вампири најчешће постају грешници, разбојници и зли људи, који такви остају и  у свом ,,другом животу“. Овакво веровање је свакакво прастаро, јер су на старим некрополама пронађени гробови укопавани дубље од осталих, као и такви у којима је покојник остављан потрбушке, лицем ка земљи или затрпаван гомилом камења; вероватно су то били злочинци, људи за које се претпостављало да би се могли лаше повампирити. Још увек се верује да ће се, осим непоштованих, најпре повампирити ови који су са овог света отишли неаздовољни или умрли насилном смрћу.

Још увек је сачуван обичај ,,давања четрдесет дана“ покојнику, који означава завршетак периода у коме он може да се повампири. Ако дотад није постао вампир, након тога сигурно неће, јер његова лутајућа душа коначно одлази. Према овом јужнословенском веровању, у том критичном периоду вампир се приказује у облику сенке или као невидљив, али има и моћ да поприми облик животиње која је прескочила његово мртво тело пре или после погреба. Тада он сиса крв људима али и животињама. Његово станиште је гробље, на које се увек враћа када се зачују петлови, али ако тих четрдесет дана не буде упокојен, он ће од крви, попијене током ноћних лутања по околини, стећи такву снагу да се више дуго не мора враћати у гроб. Тада га је могуће срести и на раскршћима, по воденицама, или у кућама његових најближих, где се дуго задржава.

Најчешће су вампири средовечне особе и то мушкарци. Имају изоштрене очњаке и дуге нокте, јер им зуби, коса и нокти наставе да расту и после смрти; по неким веровањима, немају кости, па су као мешине испуњене крвљу, са исколаченим очима и руменом кожом. Људи их се плаше и због њихових натприродних особина: снажнији су од човека, могу се кретати великом брзином, претварати се у разне животиње, прелазити преко свих препрека ,,осим преко воде и преко трња“... Вампир се не одваја од свог мртвачког покрова са којим је сахрањен, посебно током првих четрдесет дана; ако му се одузме покров, он губи сву моћ, па нити може неком нашкодити, нити се вратити у свој гроб. Приближавање вампира могу осетити пси, коњи и волови, који се тада веома узнемире. Веровање да угризом вампира човек такође постаје вампир нема упоришта у словенској митологији.

Откривање и заштита од вампираУреди

Вампир се открива обично по дану, када је безопасан, и то тако што се преко гробља преводи вранац без белега, јер он не сме да пређе преко вампира. Када раскопају гроб од којег коњ зазире, ако у њему пронађу нераспаднут леш, са отвореним, разрогаченим очима и после смрти пораслим ноктима и косом, избоду га глоговим колцем и баце у ватру да сагори. Каткад се око гробова посипа пепео и песак, неки кажу да да би се вампир открио по отисцима стопа, а други да је чин више магијски, уз речи упућене умрлом: ,,Кад све то пребројиш, тад да се повампириш.“

Верује се да вампири понекад посећују и своје удовице и  да са њима могу имати и порода. Дете рођено из односа са вампиром назива се вампировић. Ова деца немају сенку, имају мањак костију и изразито велику главу којом не могу гледати горе; она су способна да пронађу, виде и убију вампира. Новије приче истичу да је њихова крв отровна за вампире, али овога у предању нема ни у траговима, иако би се могло закључити, као ,,друга страна“ забележеног веровања да се онај ко убија вампира мора добро пазити да га његова крв не испрска јер би се у противном и сам могао повампирити након смрти (вероватно се догодило Арнауту Павлу, који се помиње нешто касније).

Вампире одбијају бели лук и грожђе, као и крст насликан катраном на вратима куће; овај крст је прехришћански. Словени су ипак, уместо одбране, радије преузимали превентивне мере, попут сахрањивања тела лицем ка земљи. Да се не повамири, мртвацу се и засеца кожа и секу тетиве испод колена, или му се забада глогово трње под нокте; мисли се да се раније глогов клин забијао и у чело и да су се сумњивом мртвацу чак секли глава или удови. Код Срба постоји још један магијски поступак заштите од повампирења – да се на месту где је лежала глава умрлога закује глогов шиљак, касније дрвени или гвоздени ексер, а до данас се понегде сачувао и обичај да се, покрај крста, на гроб закуца и мали глогов кочић. Такође се преко свежег гроба и око њега набацивало трње, и то обично глогово, од кога вампир зазире, па зато не може да се пробије из земље.

Порекло речиУреди

Вампир је једна од речи из српског језика која је општеприхваћена у свим светским језицима.[14]

У разним деловима словенског света вампир се назива и другим називима: лампир, лапир, вједогоња, једогоња, ванкошлив[15] а најчешће — упир. Из ове последње може сазнати порекло речи вампир. Наиме, стари Словени су, као и већина старих народа, сматрали да ће, ако се тело мртвог човека не спали, његова душа остати заувек заробљена на овом свету и никад неће наћи мира. Зато су своје мртве подвргавали „третману“ у коме су их спаљивали на великој ломачи и тако их испраћали у „вечна ловишта“. Међутим, дешавало се (нарочито за време ратова или великих болести), да се тело неког страдалника уопште не пронађе и не испрати како доликује, што је, наводно, доводило до тога да несрећник убрзо почиње да устаје ноћу и убија људе. Све док се, не нађе неко ко ће га „почастити“ глоговим коцем.[тражи се извор]

Порекло вампирских веровањаУреди

 
Вампир, литографија из 19. века

Истраживачи су понудили бројне теорије о пореклу вампирских веровања, покушавајући да објасне сујеверје — понекад и масовну хистерију — коју изазивају вампири. За узроке веровања у вампире понуђена су објашњења која иду од преране сахране па до незнања о распадању људског тела после смрти.

Појам је вероватно постао општепознат по роману Дракула Брема Стокера. Верује се да је прво помињање појма у западној Европи било у аустријском часопису „Vossiche Zeitung“, број 98, који је објављен 1725, у време кад Аустријска царевина влада Србијом на југ до Сталаћа (1717—1739).

У том часопису се налази извештај по којем је у селу Кисиљеву умро извесни Петар Благојевић, а после њега још десет особа у наредних 24 часа. На самрти би људи изјавили да им се Благојевић указивао и да их је давио те од тога морају умрети а његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Из Беча је послат тим лекара и стручњака у Кисиљево како би се утврдило о чему се заправо ради. Након отварања ковчега Петра Благојевића (записано као Peter Plogojowitz), забележено је да је тело било очувано у потпуности као да је и даље жив, а да је у његовим устима било мало свеже крви.

Поред Благојевића аустријски извори помињу и Арнолда Паолеа, војника (Арнолд свакако није име икада присутно у Србији; можда: Арнаутин Павле?), који је ратовао у Грчкој, одакле је и донео заразу. Он је, наводно, убио вампира али се после тога осећао лоше и убрзо је умро у селу Медвеђи код Трстеника, после чега су кренули напади вампира у овом крају. Његово тело је касније ексхумирано у присуству аустријских власти и прободено коцем, али ни после тога напади нису сасвим престали.

Најпознатији српски вампир је, свакако, Сава Савановић, лик из приповетке „После деведесет година“, Милована Глишића, по којој је снимљен хорорЛептирица“.

Митови слични вампирскимУреди

Митова сличних вампирским има широм света, на пример Нахцерер (нем. nachzehrer) у Немачкој, Баобан сит (енгл. baobhan sith) у Шкотској, Ђианг Ши (кин. 僵屍 или 殭屍 у Кини, Кјукецуки (јап. kyūketsuki) у Јапану, Јара-ма-иха-ху (yara-ma-yha-who) код аустралијских Абориџина, Асванг (aswang) на Филипинима, Адзе (adze) и Асанбосан (asanbosam) у Гани и Обали Слоноваче, Сукријант (soucriant) на Карибима, Сукујант (soucouyant) у Тринидаду и Тобагу ... Ови митови у већини не подразумевају умрле који би се вратили у живот као живи мртваци или духови попут вампира, већ демоне, вештице и натприродна бића, слично античким грчким Ламијама.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ (на језику: француски) Levkievskaja, E.E. (1997). „La mythologie slave : problèmes de répartition dialectale (une étude de cas : le vampire)”. Cahiers Slaves. 1. Приступљено 29. 12. 2007. 
  2. ^ Créméné 1981, стр. 89.
  3. ^ Bunson, Vampire Encyclopedia. pp. 219.
  4. ^ Словник символів, Потапенко О.І, Дмитренко М. К, Потапенко Г.І. та ін, 1997.[1] online article.
  5. ^ Dundes 1998, стр. 13.
  6. ^ „Vampire”. Encyclopaedia Britannica. 27. Encyclopaedia Britannica Company. 1911. стр. 876. 
  7. ^ Frost, Brian J. The Monster with a Thousand Faces: Guises of the Vampire in Myth and Literature, Univ. of Wisconsin Press (1989). pp. 3.
  8. ^ Silver & Ursini. pp. 22–23.
  9. ^ Mariah Larsson, Ann Steiner (2011). Interdisciplinary Approaches to Twilight: Studies in Fiction, Media and a Contemporary Cultural Experience. Nordic Academic Press. ISBN 978-91-85509-63-8. Приступљено 12. 4. 2012. »The fear of vampirism embodied in these early conceptions was used by the Church in order to impose its fundamental values on society. The Church therefore changed some of the typical vampire traits and gave them more religious connotations that are still very much in evidence in the vampire genre today. For example, the destruction of the vampire became a religious rite; crucifixes and holy water bestowed protection; and drinking the blood of a sinner strengthened the power of the Devil, while taking Communion afforded the communicant protection. Besides their roots in folklore and the influence of Christianity, vampire traits were shaped in the development of vampire literature.« 
  10. ^ James Craig Holte (1997). Dracula in the Dark: The Dracula Film Adaptations. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-29215-6. Приступљено 12. 4. 2012. »Christian belief played an important part in the development of vampire lore. According to Montague Summers, who describes the Christian position in detail in The Vampire: His Kith and Kin, Christianity accepts the existence of vampires and sees the power of the devil behind their creation. Since vampires are servants of Satan, the Church has power over them. Thus vampires f;ee from and can be destroyed by the crucifix, relics of saints, the sign of the cross, holy water, and above all, a consecrated host.« 
  11. ^ Silver & Ursini, The Vampire Film. pp. 37–38.
  12. ^ Frayling, Christopher (1996). "Nightmare: The Birth of Horror; Dracula" (TV-series). England: BBC. 
  13. ^ Sellers, Susan. Myth and Fairy Tale in Contemporary Women's Fiction, Palgrave Macmillan (2001). pp. 85.
  14. ^ cf.: Deutsches Wörterbuch von Jacob Grimm und Wilhelm Grimm. 16 Bde. [in 32 Teilbänden. Leipzig: S. Hirzel 1854-1960.], s.v. Vampir; Trésor de la Langue Française informatisé; Dauzat, Albert, 1938. Dictionnaire étymologique. Librairie Larousse; Wolfgang Pfeifer, Etymologisches Woerterbuch, (2006). pp. 1494; Petar Skok, Etimologijski rjecnk hrvatskoga ili srpskoga jezika, 1971-1974, s.v. Vampir; Tokarev, S.A. et al. 1982. Mify narodov mira. ("Myths of the peoples of the world". A Russian encyclopedia of mythology); Russian Etymological Dictionary by Max Vasmer. Приступљено 2006-06-13; Vampire entered most West European languages through German-language texts in the early 18th century and has since spread widely in the world.
  15. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године

ЛитератураУреди

  • Гајић, Ненад (2011). Словенска митологија. Београд: Лагуна. 
  • Bunson, Matthew (1993). The Vampire Encyclopedia. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-27748-5. 
  • Burkhardt, Dagmar (1966). „Vampirglaube und Vampirsage auf dem Balkan”. Beiträge zur Südosteuropa-Forschung: Anlässlich des I. Internationalen Balkanologenkongresses in Sofia 26. VIII.-1. IX. 1966. Munich: Rudolf Trofenik. OCLC 1475919. 
  • Cohen, Daniel (1989). Encyclopedia of Monsters: Bigfoot, Chinese Wildman, Nessie, Sea Ape, Werewolf and many more... London: Michael O'Mara Books Ltd. ISBN 978-0-948397-94-3. 
  • (на језику: француски) Créméné, Adrien (1981). La mythologie du vampire en Roumanie. Monaco: Rocher. ISBN 978-2-268-00095-4. 
  • (на језику: француски) Faivre, Antoine (1962). Les Vampires. Essai historique, critique et littéraire. Paris: Eric Losfeld. OCLC 6139817. 
  • (на језику: француски) Féval, Paul (1851—1852). Les tribunaux secrets : ouvrage historique. Paris: E. et V. Penaud frères. 
  • Frayling, Christopher (1991). Vampyres, Lord Byron to Count Dracula. London: Faber. ISBN 978-0-571-16792-0. 
  • Introvigne, Massimo (1997). La stirpe di Dracula: Indagine sul vampirismo dall'antichità ai nostri giorni. Milan: Mondadori. ISBN 978-88-04-42735-3. 
  • Hurwitz, Siegmund (1992) [1980]. Gela Jacobson (trans.), ур. Lilith, the First Eve: Historical and Psychological Aspects of the Dark Feminine. Einsiedeln, Switzerland: Daimon Verlag. ISBN 978-3-85630-522-2. 
  • Jennings, Lee Byron (2004) [1986]. „An Early German Vampire Tale: Wilhelm Waiblinger's 'Olura'”. Ур.: Reinhard Breymayer and Hartmut Froeschle (eds.). In dem milden und glücklichen Schwaben und in der Neuen Welt: Beiträge zur Goethezeit. Stuttgart: Akademischer Verlag Stuttgart. стр. 295—306. ISBN 978-3-88099-428-7. 
  • Jones, Ernest (1931). „The Vampire”. On the Nightmare. London: Hogarth Press and Institute of Psycho-Analysis. ISBN 978-0-394-54835-7. OCLC 2382718. 
  • Marigny, Jean (1993). Vampires: The World of the Undead. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-30041-1. 
  • McNally, Raymond T. (1983). Dracula Was a Woman. McGraw Hill. ISBN 978-0-07-045671-6. 
  • Schwartz, Howard (1988). Lilith's Cave: Jewish tales of the supernatural. San Francisco: Harper & Row. ISBN 978-0-06-250779-2. 
  • Skal, David J. (1996). V is for Vampire. New York: Plume. ISBN 978-0-452-27173-9. 
  • Skal, David J. (1993). The Monster Show: A Cultural History of Horror. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-024002-3. 
  • Silver, Alain (1993). The Vampire Film: From Nosferatu to Bram Stoker's Dracula. New York: Limelight. ISBN 978-0-87910-170-1.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  • Summers, Montague (2005) [1928]. Vampires and Vampirism. Mineola, NY: Dover. ISBN 978-0-486-43996-9.  (Originally published as The Vampire: His Kith and Kin)
  • Summers, Montague (1996) [1929]. The Vampire in Europe. Gramercy Books: New York. ISBN 978-0-517-14989-8.  (also published as The Vampire in Lore and Legend. ISBN 978-0-486-41942-8. )
  • (на језику: српски) Vuković, Milan T. (2004). Народни обичаји, веровања и пословице код Срба. Belgrade: Сазвежђа. ISBN 978-86-83699-08-7. 
  • Wilson, Katharina M. (Oct. — Dec, 1985). „= The History of the Word "Vampire"”. Journal of the History of Ideas. 46 (4): 577—583. JSTOR 2709546. doi:10.2307/2709546.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  • Wright, Dudley (1973) [1914]. The Book of Vampires. New York: Causeway Books. ISBN 978-0-88356-007-5.  (Originally published as Vampire and Vampirism; also published as The History of Vampires)
  • Dundes, Alan (1998). The Vampire: A Casebook. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-15924-5. 
  • Mariah Larsson, Ann Steiner (2011). Interdisciplinary Approaches to Twilight: Studies in Fiction, Media and a Contemporary Cultural Experience. Nordic Academic Press. ISBN 978-91-85509-63-8. 
  • James Craig Holte (1997). Dracula in the Dark: The Dracula Film Adaptations. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-29215-6.