Неуме, Неумска нотација (грч. неума - знак) су средњовековни знаци за бележење музичке мелодије. Изведене су из старих акценатских и других надредних знакова (екфонетски знаци) и састојале су се од кука, зареза, цртица и њихових комбинација, а замениле су антички грчки начин бележења нота словима.

Неуме из Музеја у Смедереву. Издање из 19. века.

Неуме на почетку нису одређивале тачну дужину тона ни његову ритмичку вредност, већ су само подсећале певача на познату му мелодију, односно упозоравале га на њен узлазни или силазан карактер. Током времена су се развиле у сложен систем који је омогућавао размерно потпун опис црквеног појања.

На европском Западу неуме су после XII века замењене мензуларном нотацијом, далеким претходником данашње нотне, али су се све до XIX века задржале на православном Истоку, и користиле се тада кој пут и у бележењу народног певања. Размерно рано неуме налазимо и у словенским рукописима; најстарији познати српскословенски текстови са византијском неумском нотацијом потичу с краја XIV века, али је највећи део старе српске црквене поезије забележен без неумске нотације, и мелодије су јој се преносиле усмено (кројење).

Исправно читање византијских и старих словенских неумских записа један је од резултата науке у нашем веку.

РеференцеУреди