Палијативна нега

Палијативна нега је свеобухватна (здравствена, психолошка, социјална и духовна) нега с циљем пружања потребне неге болесницима с неизлечивом болешћу која значајно скраћује животни век. Настоји се да се ублажи бол и подигне квалитет живота пацијента неизлечивих или сложених болести. Евиденција из 2016. ефикиасност палијативне неге у побољшању квалитета живота пацијената. Хоспис је једна од установа у којој се спроводи палијативна нега. Оснивач покрета палијативне нега је Енглескиња Сисели Сондерс 1967. године. Она је настојала да омогући неизлечивим болесницима да умру у што удобнијим условима.

Палијативну негу пружа тим лекара, медицинских сестара, физиотерапеута, окупационих терапеута, говорно-језичких патолога и других здравствених професионалаца који раде заједно са лекаром опште праксе.

Генерално

Циљ палијативне неге је да се смањи бол и неугодни симптоми болести како би пацијент који је у последњим стадијумима неизлечивих болести или има хроничну тешку болест, што квалитетније живео. Нега се пруже путем сарадње лекара, фармацеута, социјалних радника, медицинских сестара и волонтера у сарадњи са породицама пацијената. Палијативна нега одвија се у појединим болницама, у посебним установама хосписима и у лечењу код куће. Палијативном медицином настоји се помоћи пацијенту на телесном, душевном и духовном плану. Најчешће се ради о оболелима од карцинома и сиде. Палијативна медицина у супротности је с еутаназијом и асистираним самоубиством. Настоји се помоћи пацијенту да живи што квалитетније и са што мање бола до његове природне смрти. Сисели Сондерс је једном приликом изјавила: „Ако пацијент тражи да га се убије, подбацили смо у пружању неге”.

Лекови и третмани имају палијативни учинак ако ублажавају симптоме без уклањања узрока болести. То укључује лечење мучнине проузроковане хемотерапијом или нечег једноставног попут морфијума који се употребио при лечењу прелома ноге, те ибупрофена за лечење бола изазваног грипом. Иако појам палијативне неге није нов, већина лекара се концентрише на лечење пацијената. Третмани за ублажавање симптома се сматрају опасним због стварања зависности и других нежељених нуспојава. Усредоточеност на квалитет пацијентовог живота је увелико повећана током последњих двадесетак година. У САД-у тренутно 55% болница с више од 100 кревета нуде програме палијативне неге те готово једна петина јавних болница има такве програме. То представља темељ здравствених тимова који су се посветили искључиво палијативној нези.

Палијативна нега је специјализована здравствена нега за особе оболеле од тешких болести. Усмерена је на олакшавање симптома, бола и стреса од тешке болести - без обзира на прогнозу. Циљ је да се побољша квалитет живота, како пацијента, тако и његове породице.

Палијативну негу омогућује тим лекара, медицинских сестара те других стручњака који раде заједно ради пружања додатне подршке. То је потребно у било које доба и током било које фазе озбиљне болести те се може осигурати заједно с третманом лечења.

Светска здравствена организација описује палијативну нега као „поступак који побољшава квалитет живота пацијента и њихових породица које се суочавају са проблемима везаним за по живот опасне болести, кроз превенцију и олакшавање патње путем раног откривања и тачне процене те лечење бола и других проблема; физичких, психосоцијалних и душевних”. Међутим, у опћенитијем смислу, појам „палијативна нега” се може односити на било коју негу која ублажава симптоме, без обзира постоји ли или не лечење другим средствима. Тако се палијативни третмани могу користити за ублажавање нуспојава лековитим третманима, као што је ублажавање мучнине повезане с хемотерапијом. Појам „палијативна нега” се све више користи за неке болести другачије од тумора, као што су хроничне, прогресивне плућне болести, бубрежне болести, хронично затајивање срца, ХИВ/АИДС и прогресивна неуролошка стања. Осим тога, брзо растуће подручје дечје палијативне нега је показало потребу помагања тешко оболелој деци.

Палијативна нега:

• осигурава смањење болова, олакшава дисање, уклања мучнину и друге стресне симптоме;
• заговара живот те умирање приказује као нормалан процес;
• нема намеру нити да убрза, нити да одгодити смрт;
• интегрише психолошке и духовне аспекте пацијентове неге;
• нуди систем потпоре како би пацијенти живели што активније;
• нуди систем потпоре како би се породица лакше носила с болешћу;
• користи тимски приступ како би се испуниле потребе пацијената и њихових породица;
• побољшава квалитет живота;
• примењује се рано током болести, у комбинацији с другим терапијама којима се намерава продужити живот, попут хемотерапије или зрачења.

Иако се сматра да палијативна нега нуди широки спектар услуга, циљеви палијативног лечења су јасни: смањење патње, уклањање бола те других неугодних симптома, психолошка и душевна нега, подршка појединцу како би живео што активније, те подршка породици.

У Сједињеним Америчким Државама, услуге за неизлечиве пацијенте и програми палијативне неге имају сличне циљеве; осигуравање смањења симптома и контрола бола. Нехосписна палијативна нега је прикладна за сваког пацијента с тешком, сложеном болешћу, без обзира да ли се очекује потпуни опоравак како би пацијент живео дуже са хроничном болешћу, или прогресија болести. Насупрот томе, иако је хосписна нега исто палијативна, израз хоспис односи се на пацијенте с прогнозом до 6 месеци живота. Филозофија и мултидисциплинарни тимски приступ су слични и код хосписа и код палијативне неге пружајући програме обуке. Највећа разлика између хосписа и палијативне неге је пацијент: где се њихова болест посебно односи на прогнозу и циљеве/жеље у односу на лечење.

Историја

Палијативна нега је утемељена током хосписног покрета те се тренутно широко користи изван традиционалне хосписне неге. Хосписи су првотно била места одмора за путнике у 4. веку. У 19. веку монаси су у Ирској и Лондону основали хосписе за умирање. Модерни хоспис је релативно недавно дефинисан, а настао је и раширио се у Великој Британији након оснивања Хосписа Св. Кристофора.

Хосписни покрет се раширио у последњих неколико година. У Великој Британији током 2005. године било је нешто мање од 1700 хосписних установа које су се састојале од 220 болничких јединица за одрасле особе са 3156 кревета, 33 стационарне јединице за децу с 255 кревета, 358 услуга кућне његе, 104 хосписних услуга код куће, 263 дневних услуга, те 293 болничких тимова. Ове услуге су заједно помогле више од 250.000 пацијента у 2003. и 2004. години. Финансирање варира од потпуног финансирања од стране Националне здравствене службе до готово потпуног финанцирања из донација, али услуга је увек приступачна пацијенту.

Хоспис у САД-у се развио од волонтерског покрета како би се побољшала нега за особе које умиру саме и изоловане, до болница као битног дела здравственог система. У 2005. години више од 1,2 милиона људи и њихових породица користило је хосписну негу. Хоспис је једина олакшица здравственог осигурања (Медицаре) која укључује лекове, медицинску опрему, целодневну његу и подршку вољенима пре смрти. Већина хосписке неге обавља се код куће. Хосписка нега је такође доступна људима у хоспицијским резиденцијама, старачким домовима уз помоћ правог особља, болницама те затворима.

Први програми палијативне неге у болницама у САД почели су током касних 1980-их на неколико институција као што је Кливлендски клинички медицински колеџ у Висконсину. Од тада је дошло до значајног повећања броја програма палијативне неге по болницама, који сада броје више од 1400. Око 80% америчких болница с више од 300 кревета користе такве програме. Истраживање из 2010. године о доступности палијативне неге у 120 америчких онколошких болница показало је следеће: само 23% таквих болница има кревете који су намењени палијативној нези, 37% пружа болничке хоспицијске услуге, 75% има средње време упућивања на палијативну нега од 30 до 120 дана; истраживачке програме, задруге палијативне неге и обвезне ротације за нове онколошке пацијенте су реткост.

Резултати истраживања из 2010. године објављена у часопису The New England Journal of Medicine показали су да су пацијенти који болују од рака плућа и којима је рано пружена палијативна нега мање депресивни, повећан им је квалитет живота те преживе 2,7 месеци дуже од оних који користе стандардну онколошку његу. Болнице с програмима палијативне неге данас брину за нетерминалне пацијенте једнако као и за хосписне пацијенте. „Заштита пацијента и приступачна њега” (ППАЦА) тренутно се расправља у Сенату ради прошире палијативне неге у САД.

Први европски центар посвећен побољшању палијативне и терминалне неге пацијента основан је у Трондхејму (Норвешка) 2009. године. Центар је утемељен на медицинском факултету НТНУ и у Св. Олавс болници/Трондхејмској универтитетског болници те надзире деловања између група и појединих истраживача широм Европе, а посебно из Шкотске, Енглеске, Италије, Данске, Немачке и Швајцарске, уз САД, Канаду и Аустралију.

Процена симптома

Метода за процену симптома код пацијента којима је пружена палијативна нега је Едмонтонска скала процене симптома (ЕСАС), која се састоји од осам визуалних аналогних нивоа (ВАС) од 0 до 10, који указују на ниво бола, активности, мучнине, депресије, тескобе, поспаности, губитка апетита те осећања, а понекад и отежаног дисања. На лествици 0 означава одсутност симптома, а 10 најгоре могуће стање. У стварању те лествице нису учествовали само пацијенти, већ и медицинске сестре те рођаци оболелих.

Ублажавање симптома

Лекови које користе болесници при палијативној нези користе се другачије од стандардних лекова, што је утврђено на темељу бројних доказаних испитивања. Примери су антипсихотици за сузбијање мучнине, антиконвулзиви против бола, морфијум за лечење [диспнеје. Начини примене могу се разликовати од акутне или хроничне неге, јер многи пацијенти губе способност гутања. Заједничка алтернативна примена је поткожна, јер није толико трауматична и тешка као интравенска примена. Остали начини примене су подјезична, поткожна, интрамаскуларна и трансдермална. Лекови се користе углавном код куће уз помоћ чланова породице или уз помоћ медицинских техничара.

Суочавање са проблемима

Кључ делотворности палијативне неге је сигурност у решавању физичког и психичког бола појединца, тј. његове свеукупне патње. Суочавање с целокупном патњом укључује многе проблеме, почевши од лечења физичких симптома као што су бол, мучнина и отежано дисање. Тимови за палијативну негу постали су врло вешти у прописивању лекова за телесне симптоме те у демонстрирању како се лекови попут морфијума могу сигурно користити у сврху одржавања потпуне способности и функције пацијента. Међутим, када пацијент има физиолошке симптоме, често постоје и психолошки, социјални или душевни симптоми.

Интердисциплинарни тим, који у правилу укључује и социјалног радника или саветника те свештеника, може имати битнију улогу у помагању пацијенту и породици како би се носили са последицама, него саме медицинске/фармаколошке интервенције. Најчешћи проблем пацијента под палијативном негом су бол, страх за будућност, губитак самосталности, брига за своју породицу те осећај спутавања. Док једни пацијенти желе да разговарају о психолошким или душевним проблемима, а други не желе, битан је индивидуални приступ сваком појединцу те њиховим партнерима и породици у овој врсти помоћи. Онемогућавање појединцу и његовој породици да докуче психолошке или духовне проблеме је једнако штетно као и присиљавати их да се баве проблемима које немају или проблемима с којима се не желе суочавати.

Пружање услуга

Будући да палијативна нега има све шири распон деловања код пацијента с различитим стадијима болести, следи да тим за палијативну нега нуди читав низ нега. То може варирати од управљања физичким симптомима у пацијента који примају терапију за рак, за лечење депресије код пацијента с узнапредовалом болести те на бригу о пацијентима у терминалној фази болести. Велики део рада укључује помоћ пацијентима са сложеним или тешким физичким, психолошким, социјалним и душевним проблемима. У Великој Британији код више од половине пацијента је побољшање довољно да се врате кући. Већина хосписних организација пружа саветовање пацијентовом партнеру или породици у терминалном стадијуму болести. У САД хоспис и палијативна нега представљају два аспекта његе са сличном филозофијом, али различитим ситемима плаћања и смештаја услуге.

Услуге палијативне неге су најчешће смештене у болницама за акутну негу тако да су организоване око интердисциплинарног саветовања са или без акутне болничке палијативне неге штићеника. Палијативна нега се може осигурати у пацијентову дому као веза између традиционалних америчких програма кућне неге и хосписне неге или осигурати у објектима дугорочне његе. Поређења ради, више од 80% хосписне неге у САД спроводи се у пацијентовој кући подсећајући да неки оболели бораве у објектима дугорочне његе а неки у самосталним хосписним стамбеним објектима. У Великој Британији хоспис се сматра једним делом специјализоване палијативне неге те нема разлике између хосписа' и палијативне неге.

У Великој Британији палијативна нега нуди болничку негу, његу у кући, дневну негу и амбулантске услуге те уску сарадњу са главном услугом. Хосписи често нуде цели низ услуга те стручњака и за мале и за одрасле пацијенате.

У САД палијативна нега се може понудити сваком пацијенту без ограничења с обзиром на врсту болести или прогнозу. Хосписка нега под окриљем програма „Medicare Hospice Benefit” захтева да двоје лекара потврде како пацијент има мање од шест месеци живота ако ће бити подвргнут њиховом третману. Али то не значи да ће пацијент бити отпуштен из хосписа ако још увек живи након тих шест месеци. Таква ограничења не постоје у другим земљама попут Велике Британије.

Особље

У већини земаља хосписну и палијативну негу осигурава интердисциплинарни тим састављен од лекара, медицинских сестара, регистрованих сарадника, социјалних радника, хосписних свештеника, фармацеута, физиотерапеута, радних терапеута, комплементарних терапеута, волонтера и, што је најважније, породице. Циљ тог тима је да оптимизује удобност пацијента. Међу додатним члановима тима налазе се и асистенти с овереним негаватељским вештинама или кућни здравствени сарадници, затим волонтери (углавном необучени, али неки представљају вешто медицинско особље) те кућепазитељи. У САД је подспецијализација хосписа и палијативне медицине основана 2006. године, како би се омогућила стручност у нези пацијента с ограниченим животом, узнапредовалом болешћу те озбиљним озледама; попуштање неугодних симптома, координацију интердисциплинарних пацијената и породице у средишту неге у различитим ситуацијама, кориштење специјализованих система неге, укључујући хосписе, надзирање непосредно умирућег пацијента те доношење правних и етичких одлука у терминалној нези.

Неговатељи, породица и волонтери, су кључни за систем палијативне неге. Неговатељи и пацијенти често формирају трајна пријатељства током његе. Као последица се може појавити емоционално и физичко напрезање прузалаца неге. Како би неговатељи предахнули постоје неке од услуга које пружају хосписи за промовисање њиховог благостања. Замена може трајати од неколико сати до неколико дана (потоње се обично осигурава остављањем пацијента у старачком дому или у хоспиској установи на неколико дана).

У америчком одбору цертификација лекара палијативне неге Америчке управе за хосписе и палијативну медицину се остварује кроз 11 различитих специјализација. То је поступак одобрен од стране АБМС. Више од 50 стипендијских програма пружа једну до две године специјализованог тренинга након примарне резиденције. Палијативна нега је у Великој Британији засебна специјализација од 1989. и оспособљавање подлеже истим прописима Краљевског колеџа лекара као и друге медицинске специјалности.

Средства

Финанцирање хосписа и услуга палијативне неге се разликују. У Великој Британији и многим другим земљама сви облици палијативне неге се нуде бесплатно пацијентима и њиховим породицама, било путем националног здравственог система (као у Великој Британији) или добротворног рада у сарадњи с локалним здравственим службама. Услуге палијативне неге у САД плаћају доброчинитељи, механизми за накнаду услуга или болнице директно, а хосписна нега је осигурана као „Медицаре бенефит”, сличне хосписне погодности нуди „Медицаид” и већина приватних здравствених осигураватеља.

Под планом „Медицаре Хоспице Бенефит” (МХБ) пацијент потписује „Медицаре парт Б” (хитно болничко плаћање) и уписује се у МХБ путем „Медицаре парт Б” са директном негом коју осигурава хосписна агенција овлаштена од осигуравајуће компаније. Под условима МХБ-а хосписна агенција је одговорна за план неге и не може наплатити пацијенту услуге. Хосписна агенција, заједно с пацијентовим лекаром, одговорна је за утврђивање плана неге. Сви трошкови у вези с терминалном болести исплаћују се по цени дана болиничке неге (~ УС $ 126/дан) коју хосписна агенција добија од Медицаре - то укључује све лекове и опрему, негу, социјалну службу, свештеничке посете и друге услуге које агенција сматра прикладним. Медицаре не плаћа услуге неге. Пацијенти се такође могу повући из МХБ и вратити у „Медицаре Парт А” те се касније поновно уписати у хоспис.

Спољашње везе

• Лончарек, Кармен Националне смјернице за рад изванболничке и болничке хитне медицинске службе с пацијентима којим је потребна палијативна нега. 2015. ISBN 978-953-56800-7-9.
• Пројект „Развој палијативног збрињавања у Србији”
• Центар за палијативно збрињавање и палијативну медицину "БЕЛхоспице"
• Центар за координацију палијативне негаи града Загреба
• Центар за палијативну нега при Дому здравља Приморско-горанске жупаније у Ријеци
• Универзитетски клинички центар Тузла - Центар палијативне његе
• Фамилy Царегивер'с Гуиде то Хоспице анд Паллиативе Царе
• Паллиативе Царе Нурсинг на сајту Curlie
• НЦПЦ Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јануар 2019) Тхе УК Натионал Цоунцил фор Паллиативе Царе
• Алл Иреланд Институте оф Хоспице анд Паллиативе Царе
• Тхе Паллиативе Хуб
• Тхе Паллиативе Хуб – Адулт
• Тхе Паллиативе Хуб – Леарнинг Платформ
• Тхе Паллиативе Хуб – Цхилдрен анд Yоунг Пеопле
• Импровинг Аццесс то Паллиативе Царе