Википедија

Протести у Венецуели (од 2014. до данас)

Године 2014. године у Венецуели је започето низ протеста, политичких демонстрација и грађанских побуна због високог нивоа урбаног насиља, инфлације и хроничне несташице основних добара и услуга.[24][25][26] Објашњења за ова погоршања варирају,[27] с тим што анализа стања окривљује строгу контролу цена и дугорочну,[28][29] широко распрострањену политичку корупцију која резултира недовољним финансирањем основних владиних услуга.[30] Први протести су почели почетком јануара, одмах након убиства Монике Спер, некадашње мисице Венецуеле, и њеног бившег супруга Томаса Берија.[31][32] Озбиљније побуне и већи протести организовани су у фебруару након покушаја силовања једне студенткиње[33] у кампусу у Сан Кристобалу. Власт је на протесте одговорила хапшењем, а у сукобу са демонстрантима убијено је више студената.[34][35] То је подстакло све веће демонстрације и насилне сукобе између демонстраната и владиних снага који су резултирали са скоро 4.000 хапшења и 43 смртних случајева,[12][13][21] укључујући и присталице и противнике владе.[36] Пред крај 2014. и почетком 2015. године, учестале несташица и ниске цене нафте изазвале су поновне протесте.[37]

Протести у Венецуели (од 2014. до данас)
Део кризе у Венецуели
од горе ка доле, с лева на десно:
  • Марш опозиције у Каракасу 12. фебруара 2014, демонстранти су се попели на статуу Симона Боливара у мају 2014, жене на транспаренту са натписом „Никад не заборави“ на прву годишњицу протеста 12. фебруара 2015, Милиони марширају у Каракасу 26. октобра 2016, Мајка свих маршева 19. априла 2017.
Датум12. фебруар 2014 – у току
(10 година, 2 месеца, 3 седмице и 2 дана)
Локација
Венецуела, широм света
СтатусУ току
Стране у цивилном сукобу
Венецуела Venecuelanska opozicija
(VP, PF, UNT, AD, COPEI i ostali)

Ресистенциа
(изграђене уличне барикаде тзв. "гуаримбас")
Национална равнотежа (2017-18)

Антивладини протести

  • Антивладини студенти
  • Устависти
    • Војне и полицијске јединице лојалне Уставу из 1999. године
      • Бригаде 21
    • Различити званичници 
Венецуела Vlada Venecuele

Греат Патриотиц Поле
(ПСУВ, ПЦВ, МЕП, МРТ и остали)

Провладине паравојне формације (Колецтивос)

Провладини демонстранти

  • Провладини студенти
Водеће фигуре
Број
Stotine hiljada do preko milion opozicionih demonstranata[1][2][3][4]
  • Десетине хиљада студентских демонстраната[5][6]
Стотине хиљада провладиних демонстраната[7]
Жртве
Смрт(и)
Повреде
Хапшења

До 2015. протести су били углавном због лошег стања у држави да би контраверзе око парламентарних избора, као и инцидената око референдума о опозиву 2016. године, додатно подстакло народ да изађе на улице. Дана 1. септембра 2016. године догодила се највећа демонстрација протеста, са преко 1 милиона Венецуеланаца, или преко 3% целокупног становништва.[38] Окупљени су захтевали опозив избора председника Мадура, а догађај је описан као „највећа демонстрација у историја Венецуеле“.[4] Након суспензије референдума о опозиву од стране Националног изборног савета (шп. Consejo Nacional Electoral; ЦНЕ) који је наклоњен влади, дана 21. октобра 2016. године, опозиција је организовала још један протест који је одржан 26. октобра 2016. године, у којем је учествовало преко 1,2 милиона Венецуеланаца. Након што су се крајем 2016. догодили неки од највећих протеста, покушан је дијалог између опозиције и владе уз посредовање Ватикана, али је он пропао у јануар 2017. године.[39][40] Величина демонстрација је спласнула у првим месецима 2017. године, све док се није догодила уставна криза у Венецуели, када је провладин Врховни суд правде Венецуеле, касније исте године, покушао да преузме овлашћења опозиционе Националне скупштине и уклони имунитет. Само дан касније од ове одлуке Врховног суда, демонстрације су прерасле „у најборбеније побуне од таласа немира који је започет 2014. године“.[41][42][43][44]

Током венецуеланских протеста 2017. године, скуп „Ла мадре де тодас лас марцхас“ (Мајка свих протеста) окупио је од 2,5 до 6 милиона демонстраната. Протести 2019. започели су почетком јануара након што је Народна скупштина прогласила неважећим председничке изборе из маја 2018. године и прогласила Хуана Гваидо за привременог председника, што је резултирало председничком кризом. Већина протеста била је мирна и састојала се од демонстрација, окупљања и штрајкова глађу,[45][46] иако су мале групе демонстраната одговорне за нападе на јавну имовину, попут напада на владине институције и средства јавног превоза. Подизање импровизованих уличних барикада, названих гуаримбас, био је контроверзни облик протеста 2014. године.[47][48][49] Иако су у почетку протести окупљали углавном средњу и вишу класу, Венецуеланци ниже укључили су се веома брзо; с погоршањем ситуације у Венецуели.[50] Влада Николаса Мадура окарактерисала је протесте као недемократски покушај државног удара, који су организовали „фашистички“ опозициони лидери и Сједињене Америчке Државе,[51] оптужујући капитализам и шпекулације за изазивање високе стопе инфлације и оскудице робе као део „економске рат "који се води против његове владе.[52][53] Иако Мадуро, бивши лидер синдиката, каже да подржава мирне протесте,[54] венецуеланска влада је широко осуђивана због демонстрација. Према наводима организација попут Амнести интернашонала и Хјуман рајтс воча,[55] власти у Венецуели претерале су у употребу гумених метака и сузавца приликом супростављења демонстрантима, док су Уједињене нације оптужиле владу Венецуеле за политички мотивисана хапшења, као што је било хапшење Леополда Лопеза, бившег градоначелника Чакао и лидера партије Народна воља (Волунтад Популар).[56][57][58][59][60] Остале контроверзе забележене током протеста укључују цензуру медија и насиље провладиних милитантних група познатих под именом „колективос“ (цолецтивос).

Влада Сједињених Америчких Држава је 27. септембра 2018. године увела нове санкције појединим члановима венецуеланске Владе.[61] Међу њима су били Мадурова супруга Силија Флорес, потпредседница Делси Родригес, министар комуникација Хорхе Родригез и министар одбране Владимир Падрино. Дана 27. септембра 2018. године, Савет УН за људска права усвојио је резолуцију о кршењу људских права у Венецуели.[62] Једанаест земаља Латинске Америке предложило је резолуцију, укључујући Мексико, Канаду и Аргентину.[63] Дана 23. јануара 2019. године, Ел Тиемпо је открио је податак да је од 2013. године организовано преко 50.000 регистрованих протеста широм Венецуеле.[64]

Позадина уреди

Боливарска револуција уреди

Венецуелу су годинама водили низ десничарских влада. Године 1992. Уго Чавез је основао групу под називом Револуционарни боливарски покрет-200 са циљем да преузме владу и покушао државни удар.[65][66] Док је Чевез био у затвору, извршен је још један пуч.[66] Оба покушаја пуча завршена су неуспешно, а борбе су резултирале са око 143 до 300 смртних случајева. Чавес је, након што је добио помиловање од председника Рафаела Калдере, касније одлучио да учествује на изборима и основао је странку Покрет за пету републику (Мовимиенто V [Qуинта] Репúблица; МВР). Победио је на венецуеланским председничким изборима 1998. године и промене које је започео назване су Боливарска револуција.

 
Председник Уго Цхавез фотографисан 2010. године

Чавез, антиамерички политичар који се прогласио демократским социјалистом, донео је низ социјалних реформи чији је циљ био побољшање квалитета живота. Према Светској банци, Чавесове социјалне мере смањиле су сиромаштво са око 49% у 1998. на око 25%. Од 1999. до 2012. године, Економска комисија Уједињених нација за Латинску Америку и Карибе (ЕЦЛАЦ) известила је да је Венецуела постигла другу највишу стопу смањења сиромаштва у региону.[67] Светска банка је упозорила да је економија Венецуеле „изузетно осетљива“ на промене цена нафте, јер се 2012. године „96% извоза земље и готово половина њених фискалних прихода“ ослањало на производњу нафте. Године 1998, годину дана пре него што је Чавес ступио на дужност, нафта је чинила само 77% извоза Венецуеле.[68][69] Под влашћу Чавеса, од 1999. до 2011. године, месечне стопе инфлације биле су високе у поређењу са светским стандардима, али су биле ниже од оних у периоду од 1991. до 1998. године.[70]

Док је Чавес био на председничкој функцији, његова влада је оптуживана за корупцију, злоупотребу економије ради личне користи, пропаганду, куповину лојалности војске и званичника који су били укључени у трговину дрогом. Такође су изнете оптужбе да је пружала помоћ терористичким групама као што су Револуционарне оружане снаге Колумбије, застрашивала медија и кршила људска права својих грађана.[71][72][73][74][75][76][77][78][79][80] Државна контрола цена успостављена 2002. године, која је у почетку имала за циљ смањење цена основних добара, изазвала је економске проблеме попут инфлације и несташице основних производа. Стопа убистава под Чавесовом администрацијом такође се учетворостручила током његових мандата, постављајући Венецуелу за једну од најнасилнијих земаља на свету.[81]

Чавез је 5. марта 2013. године умро од рака, а Николас Мадуро, који је у то време био потпредседник, заузео је Чавезово место.[82] Током 2013. и до 2014. године повећавале су се бриге због проблематичне економије, повећања криминала и корупције, што је довело до почетка антивладиних протеста.

Прве демонстрације 2014. године уреди

 
Демонстранти носе паролу: "Зашто се буним? Несигурност, оскудица, неправде, репресија, обмана. За моју будућност."

Демонстрације против насиља у Венецуели почеле су у јануару 2014. године,[31] а наставиле су се када је бивши председнички кандидат Енрике Каприлес пружио руку председнику Мадуру.[32] Овај „гест ... коштао га је подршке и подстакао је буђење“ опозиционог лидера Леополда Лопез Мендоз, који је дошао у први план.[32] Према агенцији Асошијетед прес, много пре почетка протеста у главном граду Венецуеле, у Каракасу, покушај силовања младе студенткиње у универзитетском кампусу у Сан Кристобалу, у западној пограничној држави Тачира, довео је до протеста студената „огорчених“ на "дугогодишње жалбе на погоршање безбедности за време председника Николаса Мадура и његовог претходника, покојног председника Хуга чавеза. Али оно што их је заиста покренуло био је оштар полицијски одговор на њихове прве демонстрације, у којима је неколико ученика приведено и наводно злостављано, као и накнадне демонстрације којима се тражило њихово пуштање на слободу“. Ови протести су се проширили, привукли не-студенте и довели до нових притвора. На крају су се протесту придружили и други студенти, а демонстрације су се проширили на Каракас и друге градове. Лидери опозиције су се масовно придружили протестима давајући подршку демонстрантима.[34]

Убрзо након тога, Леополдо Лопез, водећа личност опозиције, преузела је вођство протеста.[83] Током догађаја око покушаја државног удара у Венецуели 2002. године, Лопез је организовао јавне протесте против Чавеса и он је одиграо централну улогу у хапшењу министра унутрашњих послова Рамона Родригеза Часина, иако је касније покушао да се огради од тог догађаја.[84]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Лопез, Линетте (11. 4. 2014). „Wхy Тхе Унитед Статес Хас Доне Нотхинг Абоут Венезуела”. Бусинесс Инсидер. Приступљено 12. 4. 2014. 
  2. ^ „Протестерс ин Венезуела Пресс Говернмент”. Тхе Wалл Стреет Јоурнал. 23. 2. 2014. Приступљено 12. 4. 2014. 
  3. ^ „Венезуеланс протест ен массе ин ривал раллиес”. Борнео Пост. 24. 2. 2014. Приступљено 12. 4. 2014. 
  4. ^ а б Мартíн, Карина (1. 9. 2016). „Деспите Говернмент Обстацлес, Овер а Миллион Венезуеланс Марцх он Царацас”. ПанАм Пост. Архивирано из оригинала 03. 10. 2020. г. Приступљено 2. 9. 2016. 
  5. ^ „Венезуела: Тенс оф тхоусандс марцх ин анти-говернмент протестс”. Тхе Лос Ангелес Тимес. 2. 3. 2014. Приступљено 12. 4. 2014. 
  6. ^ „Барефоот ин Венезуела”. Неwсwеек. Реутерс. 17. 4. 2014. Приступљено 17. 4. 2014. 
  7. ^ „Варгас Ллоса то висит Венезуела то бацк анти-Мадуро гроупс”. Неwс. ББЦ. 1. 4. 2014. Приступљено 12. 4. 2014. 
  8. ^ „Цонфлицтивидад социал ен Венезуела ен марзо де 2014” [Социал цонфлицт ин Венезуела ин Марцх 2014] (на језику: шпански). Обсерваторио Венезолано де Цонфлицтивидад Социал. Архивирано из оригинала 13. 4. 2014. г. 
  9. ^ „Венезуела: Парамилитарес атацарон 1 де цада 3 протестас”. Трибуна (Пуерто Рицо). 9. 4. 2014. Архивирано из оригинала 24. 4. 2014. г. Приступљено 24. 4. 2014. 
  10. ^ „Цаприлес афирмó qуе протестас хан дејадо мáс де 50 муертос y 13000 херидос”. Ел Национал (на језику: шпански). 19. 5. 2017. Приступљено 21. 5. 2017. 
  11. ^ Цроуцхер, Схане (24. 1. 2019). „Венезуела латест: Цласхес цлаим ливес ас Руссиа бацкс Мадуро анд У.С. "стандс реадy то суппорт" оппоситион леадер”. Неwсwеек (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2019. 
  12. ^ а б Фариа, Јавиер. „Венезуелан теен диес афтер беинг схот ат анти-Мадуро протест”. Реутерс. Архивирано из оригинала 26. 09. 2015. г. Приступљено 26. 2. 2015. 
  13. ^ а б Усборне, Давид. „Диссент ин Венезуела: Мадуро региме лоокс он борроwед тиме ас рисинг публиц ангер меетс политицал репрессион”. Тхе Индепендент. Приступљено 26. 2. 2015. 
  14. ^ Неуман, Wиллиам (24. 2. 2015). „Полице Килл Боy Дуринг Протест ин Венезуела”. Тхе Неw Yорк Тимес. Приступљено 25. 2. 2015. 
  15. ^
     • Поланцо, Анггy; Рамирез, Царлос (29. 3. 2016). „Тwо Венезуелан полице оффицерс киллед ин протест”. Реутерс. Приступљено 3. 4. 2016. 

     • „Венезуела Инвестигатинг Деатх оф Протестер ас Унрест Рисес”. АБЦ Неwс. 13. 6. 2016. Архивирано из оригинала 13. 6. 2016. г. Приступљено 14. 6. 2016. 
     • „Еxтраофициал: Трес фаллецидос хабрíан дејадо саqуеос ен Цуманá”. Ла Патилла. 14. 6. 2016. Приступљено 14. 6. 2016. 
     • „Цон мултитудинариас марцхас, опосициóн венезолана пресионó а Мадуро пара qуе реацтиве референдо”. Áмбито Финанциеро. 26. 10. 2016. Приступљено 27. 10. 2016.   • Рамирез, Мариа; Поланцо, Анггy (19. 12. 2016). „Троопс, вигилантес патрол афтер Венезуела унрест, тхрее деад”. Реутерс. Приступљено 20. 12. 2016. 

  16. ^ „ИНФОГРАФÍА | ФОТОС, ИНФОГРАФÍА Y МАПА | Венезуела: 6.729 протестас y 157 фаллецидос десде ел 1 де абрил де 2017”. Рунрунес. 23. 5. 2017. Приступљено 24. 5. 2017. 
  17. ^ „Венезуела солдиер хелд овер qуеуе киллинг”. ББЦ Неwс. 1. 1. 2018. Приступљено 2. 1. 2018. 
  18. ^ „Ола де саqуеос естремеце а Венезуела, ван 107 цасос ен онце дíас”. Ла Патилла (на језику: шпански). 12. 1. 2018. Приступљено 13. 1. 2018. 
  19. ^ Мариана Зунига, Царацас (2018-01-15). „Северал деад ин оператион то аррест рогуе Венезуела пилот Óсцар Пéрез”. Телеграпх.цо.ук. Приступљено 2018-07-06. 
  20. ^ а б „Брутал репресиóн дел рéгимен де Мадуро ха дејадо 43 асесинадос y 956 детенционес арбитрариас десде ел #21Ене”. Ла Патилла (на језику: шпански). 29. 1. 2019. Приступљено 29. 1. 2019. 
  21. ^ а б „Репорте собре ла репресиóндел Естадо Венезолано Аñо 2016”. Форо Пенал Венезолано. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 9. 2. 2017. 
  22. ^ „Форо Пенал: Ван 4848 аррестос дуранте ла репресиóн де лас протестас”. Ла Патилла (на језику: шпански). 28. 7. 2017. Приступљено 29. 7. 2017. 
  23. ^ „Венезуелан атторнеy генерал ордерс Гуаидó инвестигатион ас црисис деепенс”. Тхе Гуардиан. Приступљено 29. 1. 2019. 
  24. ^ „Венезуела'с Мадуро саyс 2013 аннуал инфлатион wас 56.2 пцт”. Реутерс. 30. 12. 2013. Архивирано из оригинала 16. 01. 2014. г. Приступљено 19. 1. 2014. 
  25. ^ „Венезуела Инфлатион Хитс 16-Yеар Хигх ас Схортагес Рисе”. Блоомберг. 7. 11. 2013. Приступљено 16. 2. 2014. 
  26. ^ Торо, Моисéс Наíм, Францисцо (2016-05-12). „Венезуела Ис Фаллинг Апарт”. Тхе Атлантиц (на језику: енглески). Приступљено 2019-03-03. 
  27. ^ „Хоw Биасед Wестерн Репортаге Хас Хармед Венезуела”. Трутхдиг: Еxперт Репортинг, Цуррент Неwс, Провоцативе Цолумнистс. Приступљено 2019-03-03. 
  28. ^ „Инфлатион рате (цонсумер прицес)”. ЦИА Wорлд Фацтбоок. Архивирано из оригинала 17. 05. 2020. г. Приступљено 26. 2. 2014. 
  29. ^ „Венезуела'с ецономy: Медиевал полициес”. Тхе Ецономист. Приступљено 23. 2. 2014. 
  30. ^ „Беинг Хонест Абоут Венезуела”. 2019-03-02. Архивирано из оригинала 2019-03-02. г. Приступљено 2019-03-03. 
  31. ^ а б „Венезуела: тхе мост дангероус плаце он еартх?”. Цханнел 4. 8. 1. 2014. Приступљено 21. 2. 2014. 
  32. ^ а б в „Wхат тхе Хецк Ис Гоинг он ин Венезуела? (Цоулд тхе Мадуро Региме Фалл?)”. Бусинесс wеек. 18. 2. 2014. Приступљено 21. 2. 2014. 
  33. ^ „Тхесе цоунтриес хаве тхе фастест-схринкинг популатионс ин тхе wорлд”. www.мсн.цом. Приступљено 2019-10-02. 
  34. ^ а б Сеqуера, Вивиа (22. 2. 2014). „Дид аттемптед рапе игните Венезуела'с натионал протестс?”. Тхе Цхристиан Сциенце Монитор. Ассоциатед Пресс. Приступљено 24. 2. 2014. 
  35. ^ „Сан Цристобал: Тхе биртхплаце оф Венезуела'с протестс”. ББЦ Неwс. Приступљено 7. 3. 2016. 
  36. ^ "А тотал оф 42 пеопле, ботх суппортерс анд оппонентс оф тхе говернмент, хаве диед ин тхе протест-релатед виоленце wхицх фоллоwед." "Венезуела: Леополдо Лопез муст станд триал, јудге рулес" бy ББЦ Неwс.
  37. ^ „Ен 2014 се регистрарон 9.286 протестас, цифра инéдита ен Венезуела”. Ла Патилла. 19. 1. 2015. Приступљено 25. 1. 2015. 
  38. ^ „Цон мултитудинариас марцхас, опосициóн венезолана пресионó а Мадуро пара qуе реацтиве референдо”. Áмбито Финанциеро. 26. 10. 2016. Приступљено 27. 10. 2016. 
  39. ^ „Венезуела'с оппоситион wалкс аwаy фром Ватицан-бацкед талкс”. Деутсцхе Wелле. 7. 12. 2016. Приступљено 9. 12. 2016. 
  40. ^ „Латин Америцан Хералд Трибуне - Афтер Венезуела Говернмент Фаилс то Хонор Цоммитментс, Ватицан Пуллс Оут оф Диалогуе Ит Спонсоред”. Латин Америцан Хералд Трибуне. 19. 1. 2017. Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 20. 1. 2017. 
  41. ^ „Венезуела аццусед оф 'селф-цоуп' афтер Супреме Цоурт схутс доwн Натионал Ассемблy”. Буенос Аирес Хералд. 31. 3. 2017. Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 1. 4. 2017. 
  42. ^ „Венезуела'с Десцент Инто Дицтаторсхип”. Тхе Неw Yорк Тимес. 31. 3. 2017. Приступљено 1. 4. 2017. 
  43. ^ „Венезуела цласхес 'селф-инфлицтед цоуп': ОАС”. Скy Неwс Аустралиа. 1. 4. 2017. Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 1. 4. 2017. 
  44. ^ Гоодман, Јосхуа (9. 4. 2017). „Венезуела'с Мадуро бластс фое фор цхемицал аттацк цомментс”. АБЦ Неwс (на језику: енглески). Ассоциатед Пресс. Приступљено 10. 4. 2017. 
  45. ^ „Протестас аументан 278% ен пример семестре 2014”. Ла Патилла. 17. 7. 2014. Приступљено 17. 7. 2014. 
  46. ^ „Университариос дел Тáцхира левантарон ла хуелга де хамбре”. Ел Универсал. 15. 7. 2014. Приступљено 16. 7. 2014. 
  47. ^ Цаwтхорне, Андреw; Оре, Диего. „Цхилеан ис фирст фореигн фаталитy ин Венезуела унрест”. Реутерс. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 23. 7. 2014. 
  48. ^ Јохнстон, Јаке. „Венезуела: Wхо Аре Тхеy анд Хоw Дид Тхеy Дие?”. Центер фор Ецономиц анд Полицy Ресеарцх. Архивирано из оригинала 23. 03. 2015. г. Приступљено 23. 7. 2014. 
  49. ^ Санцхез, Нора. „Муриó мујер ен уна баррицада ен Мéрида”. Ел Универсал. Приступљено 6. 4. 2014. 
  50. ^ Wаттс, Јонатхан (19. 5. 2016). „Пресидент саyс Венезуела wон'т бе неxт то фалл, бут хе маy нот хаве а цхоице”. тхе Гуардиан. Тхе Гуардиан. Приступљено 26. 5. 2016. 
  51. ^ Милне, Сеумас. „Венезуела протестс аре сигн тхат УС wантс оур оил, саyс Ницолáс Мадуро”. Тхе Гуардиан. Приступљено 9. 4. 2014. 
  52. ^ Ницолас Мадуро. 1 Април 2014. Венезуела: А Цалл фор Пеаце. Тхе Неw Yорк Тимес. Ретриевед: 3 Април 2014.
  53. ^ „Децрее поwерс wиден Венезуелан пресидент'с ецономиц wар”. ЦНН. 20. 11. 2013. Приступљено 21. 2. 2014. 
  54. ^ „Мадуро педирá а ла АН уна "цомисиóн де ла вердад”. Ел-Национал. 23. 2. 2014. Архивирано из оригинала 27. 7. 2014. г. Приступљено 17. 7. 2014. 
  55. ^ „Пунисхед фор Протестинг” (ПДФ). Хуман Ригхтс Wатцх. Архивирано из оригинала (ПДФ) 13. 05. 2014. г. Приступљено 6. 5. 2014. 
  56. ^ „ОНУ инста а ла инмедиата либерациóн де Леополдо Лóпез”. Ел Национал. 8. 10. 2014. Архивирано из оригинала 9. 10. 2014. г. Приступљено 9. 10. 2014. 
  57. ^ „ОНУ пиде ал гобиерно либерациóн инмедиата де Даниел Цебаллос”. Ел Национал. 12. 10. 2014. Архивирано из оригинала 13. 10. 2014. г. Приступљено 13. 10. 2014. 
  58. ^ „Венезуела: УН ригхтс цхиеф цаллс фор иммедиате релеасе оф оппоситион леадер, политицианс”. Унитед Натионс. Приступљено 22. 10. 2014. 
  59. ^ Лопез, Леополдо. „Венезуела'с Фаилинг Стате”. Тхе Неw Yорк Тимес. 
  60. ^ „Венезуела аррестс оне оппоситион маyор, јаилс анотхер”. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  61. ^ „Трумп: Венезуелан Социалист Пресидент Еасилy Топплед | Воице оф Америца - Енглисх”. www.воанеwс.цом. 
  62. ^ „Венезуела | Цоунтрy Паге | Wорлд | Хуман Ригхтс Wатцх”. www.хрw.орг. 
  63. ^ „Венезуела: Ландмарк УН Ригхтс Цоунцил Ресолутион”. Хуман Ригхтс Wатцх. 27. 9. 2018. 
  64. ^ „Ен Венезуела се хан дадо церца де 50.000 протестас ен ла ера Мадуро”. Ел Тиемпо (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 09. 03. 2021. г. Приступљено 23. 1. 2019. 
  65. ^ Гуиллермоприето 2005
  66. ^ а б Уппсала Цонфлицт Дата Програм Цонфлицт Енцyцлопедиа, Венезуела, Wар анд Минор Цонфлицт, Ин дептх, Хуго Цхáвез анд тхе 1992 цоуп аттемпт, http://www.ucdp.uu.se/gpdatabase/gpcountry.php?id=167&regionSelect=5-Southern_Americas# Архивирано на сајту Wayback Machine (15. јануар 2014)
  67. ^ „Social Panorama of Latin America 2013”. ECLAC. март 2014. Архивирано из оригинала 04. 09. 2014. г. Приступљено 24. 4. 2014. 
  68. ^ „Venezuela Overview”. World Bank. Приступљено 13. 4. 2014. 
  69. ^ Keppel, Stephen (25. 10. 2013). „5 Ways Hugo Chavez Has Destroyed the Venezuelan Economy”. Fusion. Архивирано из оригинала 19. 9. 2014. г. Приступљено 15. 4. 2014. 
  70. ^ „Report for Selected Countries and Subjects”. Приступљено 7. 3. 2016. 
  71. ^ Marshall, edited by Paul A. (2008). Religious freedom in the world. Lanham, Md.: Rowman & Littlefield Publishers. стр. 423, 424. ISBN 978-0742562134. 
  72. ^ „Treasury Targets Venezuelan Government Officials Supporting the FARC”. Press Release. United States Department of Treasury. Приступљено 5. 3. 2014. 
  73. ^ Meza, Alfredo (26. 9. 2013). „Corrupt military officials helping Venezuela drug trade flourish”. El Pais. Архивирано из оригинала 12. 05. 2019. г. Приступљено 5. 3. 2014. 
  74. ^ „Treasury Targets Hizballah in Venezuela”. Press Release. United States Department of Treasury. Приступљено 5. 3. 2014. 
  75. ^ Romero, Simon (4. 2. 2011). „In Venezuela, an American Has the President's Ear”. The New York Times. Приступљено 26. 4. 2012. 
  76. ^ Coronel, Gustavo. „The Corruption of Democracy in Venezuela”. Cato Institute. Приступљено 18. 3. 2014. 
  77. ^ „Venezuela's Drug-Running Generals May Be Who Finally Ousts Maduro”. Vice News. 31. 3. 2014. Архивирано из оригинала 13. 4. 2014. г. Приступљено 13. 4. 2014. 
  78. ^ „World Report 2012: Venezuela”. The Human Rights Watch. Приступљено 14. 4. 2012. 
  79. ^ „Venezuela ocupa último lugar de naciones latinoamericanas analizadas”. El Nacional. 8. 3. 2014. Архивирано из оригинала 18. 3. 2014. г. Приступљено 17. 3. 2014. 
  80. ^ „Venezuela violates human rights, OAS commission reports”. CNN. 24. 2. 2010. Приступљено 13. 4. 2014. 
  81. ^ Rueda, Manuel. „How Did Venezuela Become So Violent?”. Fusion. Архивирано из оригинала 10. 1. 2014. г. Приступљено 10. 1. 2014. 
  82. ^ „Venezuelan President Hugo Chavez dies”. CNN. Приступљено 13. 4. 2014. 
  83. ^ López, Virginia (22. 2. 2014). „Venezuelans on streets again as protest leader awaits trial”. The Guardian. Приступљено 22. 2. 2014. 
  84. ^ Peralta, Eyder (20. 2. 2013). „5 Things To Know About Venezuela's Protest Leader”. NPR. Приступљено 23. 2. 2014. 

Spoljašnje veze уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Protesti_u_Venecueli_(od_2014._do_danas)&oldid=26781032”