Рајнер Вернер Фасбиндер

Rajner Verner Fasbinder (нем. Rainer Werner Fassbinder, Бад Верисхофен, 31. мај 1945. - Минхен, 10. јуна 1982.)[1] немачки је филмски редитељ, сценариста и глумац. Зачетник је немачког новог таласа, те један од најплоднијих редитеља уопште снимајући по четири целовечерња филма годишње.

Рајнер Вернер Фасбиндер
Фассбиндер ин 1980.
Фасбиндер 1980. године
Име по рођењуРаинер Wернер Фассбиндер
Датум рођења(1945-05-31)31. мај 1945.
Место рођењаБад Верисхофен, Баварска
 Немачка
Датум смрти10. јун 1982.(1982-06-10) (37 год.)
Место смртиМинхен
 Западна Немачка
Узрок смртипредозирање кокаином и барбитуратима
ДржављанствоНемачко
ЗанимањеРежисер, глумац, драмски писац, позоришни режисер, композитор, сниматељ, уредник и есејиста
Веб-сајтwww.fassbinderfoundation.de

Благ и бруталан, нежан и циничан, спреман на жртву и егоцентричан, на послу безобзиран диктатор који је стално сањао о раду у комуни, од света затвореној групи или колективу, дебељушкаст тип, запуштена изгледа, шлампав у одевању - увек у истој црној кожнатој јакни и фармеркама, више је наликовао задриглом пијанцу из сеоске баварске крчме него прослављеном филмском редатељу, који је маштао о томе како ће једног дана у Немачкој створити европски Холивуд.

ЖивотУреди

Рођен 31. маја 1945. у Бад Верисхофену у немачкој покрајини Баварској[2] као јединац у породици лекара опште праксе Хелмута Фасбиндера,[3] и његове супруге Лиселоте, наставнице немачког, која је после рата радила као преводитељ, мали Рајнер проживео је крајње трауматично детињство.[4]

Кад је имао три месеца, родитељи су га послали стрицу и тетки на село, јер су се бојали да као нејако новорођенче у њиховом незагрејаном стану неће преживети хладну баварску зиму. У њиховом дому у Минхену, наиме, прозорска окна нису била застакљена, па је стан било немогуће загрејати. Уз то, гориво је у првим месецима након краја рата коштало цело богатство, које лекар, чија је ординација била у четврти с проституткама,[5][5][6] Хелмутовим сталним муштеријама, није имао. Тако је мали Рајнер своје родитеље поновно видео тек након свог првог рођендана.[5] О његовој упорности и тврдоглавости сведочи згода да се као четворогодишњак попео на олтар минхенске катедрале одакле, упркос наговарању родитеља, није желио да сиђе.

Праве трауме тек су следиле: отац је напустио породицу кад је Рајнеру било шест година: први Божић. 1951, без оца, само с мајком у стану, заувек му се урезао у памћење. У кључном раздобљу детињства за формирање личности, осим губитка оца, Рајнер често уз себе није имао ни мајку, која је оболевала од туберкулозе, последице ратних стресова, и често је била у санаторијуму, а дечак се морао бринути сам за себе. А и кад је била код куће, мајка му је давала новац за биоскоп, како би могла у миру радити и преводити. Тако је седмогодишњи Рајнер и по три пута на дан ишао на представе, и покретне слике потпуно су заокупиле његову машту. Свој први позоришни комад „Крај тужног раздобља” написао је као деветогодишњак.

Кад је дознала за синовљеве хомосексуалне склоности, мајка га је жељела послати на психотерапијско лечење, али већ је било касно: она више није имала никакав утицај на његово понашање и одлуке, чија је свакодневица био свет проститутки, сводника, трансвестита, бисексуалаца те хомоерота. У Келну се Рајнер често физички обрачунавао с оцем, који је тада звао прву супругу и говорио јој како га рођени син жели убити.

Упркос тога Рајнеру је очево мишљење било прво и најважније кад је била реч о његовој уметности: прве позоришне критике из новина узбуђен је носио оцу, који их није желио чак ни погледати. Исто тако је желио да отац види његове филмове, те говорио како би му то било много важније од мишљења екипе, гледалаца и критичара, те успеха у биоскопима и на фестивалима. Мајку је још 1966. укључио у своју глумачку екипу (наступила је у двадесет два његова филма), а кад јој је 1971. умро супруг, наговарао ју је да се пресели код њега, говорећи како ће у том случају барем знати зашто и за кога ради.

Како из два покушаја није положио пријемни испит за режију на Филмској академији у Берлину, Рајнер се 1967. као извођач придружио „акцијском позоришту” у Минхену, које је на сцену углавном постављало жестоке и провокативне политичке комаде. У свет позоришта увела га је глумица Марита Грејселис, коју је упознао у глумачкој радионици - групи је хитно требала замена за колегу који је сломио прст. Фасбиндер се у новој ситуацији одлично снашао и врло брзо наметнуо као ауторитет. Међутим, идила је трајала кратко. Мариту је њен дечко Хејн Шуф из љубоморе на проби избо ножем, јер је приметио да Фасбиндер и Марит једно за друго показују више од професионалног интереса. Марити је живот спасио колега који је Хејнеу, касније осуђеном на десет година строгог затвора, разбио столицу о главу. А Фасбиндер је као замену за улогу у представи, коју је тумачила његова љубавница, предложио Хану Шигулу, коју је познавао са глумачког курса. Касније је причао да је, чим ју је први пут видио на сцени, знао да ће она глумити у готово свим његовим филмовима.

Слична ситуација догодила се неколико месеци касније кад је Хорст Сохнлејн, супруг Урсуле Страц, водитељке „акцијског позоришта” демолирао дворану: Хорст је вест о романси своје супруге с Фасбиндером дознао за болничког лечења. Идуће ноћи је Хорст са терористичком групом Андреаса Бадера, Гудрун Енслин те Торвалда Прола у Франкфурту подметнуо пожар у две велике робне куће. Тако је врло брзо завршило раздобље „акцијског позоришта”, а Фасбиндер је заувек изгубио сваку симпатију за терористе и њихове акције, те основао нову групу, коју је из предострожности дефинисао као - „антипозориште”.

Филмска каријераУреди

Филмску каријеру отпочиње с два краткометражна филма, „Градски луталица” (Der Stadtsreicher, 1965.) и „Мали хаос” (Das kleine Chaos, 1966), а 1969. снима своја три прва дугометражна играна филма („Љубав је хладнија од смрти” — Liebe ist kälter als Tod; „Katzelmacher”; „Богови куге” — Götter der Pest); у сва три очигледни су утицаји Жан-Лика Годара, политичког филма и позоришног искуства, а њихова монотона реторика и наглашене социјално-политичке тезе јасне су ознаке дневнополитичког памфлетизма. У филму „Зашто је полудео господин Р.?” (Warum läuft Herr R. Amok?, 1970.), у којем се мирни чиновник веша у тоалету након што је поубијао целу своју породицу, најјасније долази до изражаја Фасбиндеров коренити протест против апсурдности грађанске егзистенције. Откривши привлачивост филмова Дагласа Серка, Фасбиндер се почетком 70-их година окреће мелодрами као форми за исказивање свога светоназора. Тако, у суптилној хомоеротској причи „Горке сузе Петре вон Кант” (Die bitteren Tränen der Petra von Kant, 1972.) душевну несталност женских ликова покушава да издигне на ниво општељудске патње, док у филму Ефи Брист (Fontane Effi Briest, 1974.) профињеном осећајношћу открива социолошке аспекте једне љубавне везе из XIX века. У последњој фази стваралаштва, у филмовима „Брак Марије Браун” (Die Ehe der Maria Braun, 1979.), „Лола” (1981.) и „Лили Марлеен” (1981.) одступа од стила коморне мелодраме и на спектакуларној историјско-политичкој позадини кроз женске ликове симболички портретише судбину ратне и послератне Немачке.

СтилУреди

Један од најплоднијих послератних филмских редатеља уопште (својим је филмовима увек и сценариста или косценариста), режирао је тридесетак играних филмова те познату ТВ-серију „Берлин Александерплац” (1979) у 13 епизода (уз још две краће тв-серије), што за редатеља његовог доба представља изузетно богат опус. Упркос тематској разноликости, његови су филмови претежито утемељени на причама и мотивима из западнонемачке свакодневице коју често приказују критички опоро, чак немилосрдно. Притешњен оптерећењима из прошлости, изазван опуштеношћу и учмалошћу садашњости, Фасбиндер својим филмовима ствара негативну слику социолошке и психолошке генезе немачког „друштва обиља” и малограђанске равнодушности. Његов протест, који неретко вибрира између фрустрације, развратности (нпр. често и врло отворено изражавање хомосексуалности) и кадикад тешко појмљивог натурализма, на крају се претвара у бунтовништво с видљивим знацима анархичног скептицизма. Типични је представник оног таласа савремених редатеља који радњу воде с позиција женских протагониста, па се у његовим филмовима појавио и прославио цели низ маркантних глумица (Хана Шигула, која је остварила и међународну каријеру, те Ева Матес, Барбара Сукова, Маргит Карстенсен, Ингрид Кавен и Ирм Херман).

Фасбиндер се често појављивао на телевизији као поборник и тумач америчке мелодраме, посебно дела Дагласа Серка, што је знатно утицало на ревалоризацију опуса тог редатеља и промену односа према мелодрами уопште. Глумио је у неким својим филмовима (али и у неколико дела других аутора — нпр. „Сенке анђела”, 1975, D. Шмида, према Фасбиндеровом сценарију), објавио је више запажених публикација о филму и — упркос више државних награда — жестоко полемисао о стању западнонемачког друштва (нпр. филм „Немачка у јесен” — Deutschland im Herbst, 1977, суредитељ са Волкером Шлендорфом, Александером Клугеом и другима).

Важнији филмовиУреди

  • Градски луталица (Der Stadtsreicher, 1965.)
  • Мали каос (Das kleine Chaos, 1966.)
  • Љубав је хладнија од смрти (Liebe ist kälter als Tod, 1969.)
  • Жабар (Katzelmacher, 1969.)
  • Богови куге (Götter der Pest, 1970.)
  • Зашто је полудео господин Р.? (Warum läuft Herr R. Amok?, 1970.)
  • Rio das mortes (1970.)
  • Белац (Whity, 1970.)
  • Амерички војник (Der amerikanische Soldat, 1970.)
  • Света блудница (Warnung vor einer heiligen Nutte, 1971.)
  • Пиљар (Händler der vier Jahreszeiten, 1971.)
  • Горке сузе Петре вон Кант (Die bitteren Tränen der Petra von Kant, 1972.)
  • Неорганизована размена (Wildwechsel, 1972.)
  • Свет на кабловима (Welt am Draht, 1973.) ТВ
  • Ефи Брист (Fontane Effi Briest, 1974.)
  • Сви други се зову Али (Angst essen Seele auf, 1974.)
  • Мајка Кустерс путује на небо (Mutter Kusters' Fahrt zum Himmel, 1975.)
  • Насиље слободе (Faustrecht der Freiheit, 1975.)
  • Сотонина печенка (Satansbraten, 1976.)
  • Кинески рулет (Chinesisches Roulette, 1976.)
  • Безнадежност (Despair/Eine Reise ins Licht, 1977.)
  • Брак Марије Браун (Die Ehe der Maria Braun, 1979.),
  • У години с 13 Мјесеца (In einem Jahr mit 13 Monden, 1978.)
  • Трећа генерација (Die dritte Generation, 1979.)
  • Лола (1981.)
  • Лили Марлен (1981.)
  • Чежња Веронике Вос (Die Sehnsucht der Veronika Voss, 1982.)
  • Querelle (Querelle de Brest, 1982.)

РеференцеУреди

  1. ^ „Wхере то бегин wитх Раинер Wернер Фассбиндер”. Бритисх Филм Институте (на језику: енглески). Приступљено 19. 11. 2018. 
  2. ^ Хаyман 1984, стр. 1.
  3. ^ Хаyман 1984, стр. 2
  4. ^ Тхомсен 2004, стр. 2.
  5. ^ а б в Тхомсен 2004, стр. 3
  6. ^ Wатсон 1996, стр. 13

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди