Стеван Попов

Стеван Попов (Избиште, код Вршца, 12. јун 1947 — Рума, 3. јун 2015) био је чувени пилот и херој грађанског рата деведесетих година у Босни и Херцеговини. Летовима на релацији Београд - Сарајево током месец дана успео је да спасе на десетине хиљада живота из ратном захваћеног Сарајева. Стеван је 23 године био пилот ЈАТ-а, а једно време носио је и титулу резервног официра ЈНА. Током месец дана свакодневних летова са посадом боинга 707 на линији Београд - Сарајево у току ратне 1992. године, успео је да спасе око 40.000 унесрећених људи свих националности из Сарајева које је било под оружаним дејствима. Подвиг који се највише памти је када се из Београда вратио у Сарајево по дечака којег је мајка заборавила на аеродрому. Пронашао га је и вратио мајци.

Стеван Попов
Спомен-биста у Парку Великана у Источном Сарајеву
Датум рођења	(1947-06-12)12. јун 1947.
Место рођења	Избиште, код Вршца, ФНР Југославија
Датум смрти	3. јун 2015.(2015-06-03) (67 год.)
Место смрти	Рума,, Србија
Занимање	пилот
Деца	4

Биографија

Рођен је 12. јуна 1947. године у Избишту код Вршца. Као петнаестогодишњак, пријавио се за једриличарски курс. На првом лету сломио је једрилицу, али није одустао, па је у Вршцу завршио курс моторног пилота. Временом је на курсу био један од најбољих полазника. Са 18 година (1965) одлази у Школу резервних официра у Задру. Служио је војску у ЈНА, а након тога наставио школовање у Панчеву. Са цијелом ескадрилом је пребачен у Мостар, ради снимања ратног филма "Сутјеска". У филму је био један од пилота који су возили њемачке авионе. Након снимања филма, пилоти су добили похвале од Тита који је рекао да се он не би жив извукао са Сутјеске, да су Њемци имали такве пилоте.

1972. године запослио се у ЈАТ-у. Радио је као флајт-инжењер на каравели, а касније се школовао за копилота на истом авиону. У својој богатој летачкој каријери, стекао је звање копилота на Боингу Б-707. Са 32 године (1979) постаје капетан на DC-9, а 8 година касније на Б-737-300. Исте године је постао и замјеник директора "Летачке оперативе" у ЈАТ-у.

Био је заговорник идеје да спортски аеродром у Ченеју, крај Новог Сада, постане комерцијални, чиме би Нови Сад добио путнички аеродром.

2004. године проглашен је технолошким вишком и добија отказ. Оболио је од рака на десном бубрегу, али је успјешно оперисан. У једном интервјуу је изјавио "Преживео сам потом операцију рака на десном бубрегу, јер нисам планирао да умрем. Отказ ми је теже пао од болести". Из првог брака има сина и двије кћерке, а са супругом из другог брака има једну кћерку. Извршио је самоубиство хицем из пиштоља и преминуо на путу до болнице. Сахрањен је 6. јуна 2015, на Градском гробљу у Новом Саду.

Дани спасавања

Мало се зна да је Стеван Попов прије Сарајева, спашавао људе из ратом захваћеног Задра и Пуле. Послат је са циљем евакуације војске и војне имовине, али је уз то спашавао и цивиле којима је безбиједност била угрожена. Послије Сарајева возио је и спашавао људе из других дијелова Републике Српске са бањалучког аеродрома.

У прољеће 1992. Стеван Попов позван је да буде копилот на авиону Боеинг 707 за потребе ЈНА. Боеинг 707, којег је Стеван возио, био је заплијењен у Загребу 31. августа 1991. године, јер је канадски предузетник хрватског поријекла преко угандске авионске компаније, Антон Кикаш, покушао унијети 18 тона наоружања намијењеним хрватским паравојним јединицама. Због тога, Стевин авион су звали "Кикаш".

Акција спашавања људи из ратом захваћеног Сарајева започела је 17. априла 1992. године и трајала до 5. маја, од када летови за Сарајево више нису били могући. I током 19 дана спашавања било је врло ризично летјети на сарајевски аеродром, јер је ЈНА губила контролу над дијеловима града око аеродрома, па је у првим данима маја линија разграничења била око аеродрома.

Тих дана, ситуација на аеродрому била је критична. Од града до аеродрома се већ налазио велики број барикада, па су људи, који су дошли до аеродрома, били свјесни чињенице да им је лет једина опција за преживљавање, јер назад нису могли.

Стеван је свакодневно летио по 10 пута, а једнога дана чак 16 пута. Авион којима је превозио људе није био предвиђен за превоз путника, него робе. Авион се користио зато што је био циљ превести што већи број људи. Због природе авиона, људи су сједили на поду, најчешће једни другима у крилу. Током једног лета, са посадом је превезао 585 путника. У једном свом интервјуу је рекао да је лет често трајао између 12 и 15 минута, јер су били свјесни опасности у којој се налазе, али су истовремено хтјели помоћи што већем броју људи.

Процјењује се да је за 19 дана, са својом посадом, спасио око 40.000 људи.

Сусрет са дјечаком и дјевојчицом

Када је улазио у авион, пролазећи кроз масу људи која је чекала нови лет, са стране је видио дјевојчицу од око 12 година и дјечака од око 7 година, са неколико кеса у рукама. У хаосу људи, мирна дјеца су му привукла пажњу и пришао је да их пита шта раде сами на аеродрому. Након разговора са њима, Стеван је сазнао да су брат и сестра сами на аеродрому, мајка им је умрла, а отац мобилисан. Потресен ситуацијом, Стеван их је повео у већ испуњен авион. Како није било мјеста, Стева их је повео са собом и кабину и на тај начин превезао у Србију код рођака.

Повратак по дјечака у Сарајево

Последњи Стевин лет за Сарајево, 5. маја 1992, био је посебно херојски. Током претпоследњег лета, авион је погођен у реп. То је требао бити посљедњи лет, јер се интензитет сукоба тих дана појачао. Међутим, када је авион слетио на батајнички аеродром у Београду, Стеван је чуо плач једне жене. Она је панично тражила сина по авиону, који се већ испразнио. Држала је за руку његову капицу и другог сина. Стеван је био свјестан да је дјечак Бојан остао на сарајевском аеродрому. Већ је пала ноћ, а свјетла на аеродрому, као и у већем дијелу града није било. На основу обриса брда и планина, Стеван је успјешно препознао писту и слетио на аеродром. Иако током претходног лета на аеродрому више није било људи, јер је све теже било проћи барикаде, Стеван је затекао поново велику масу људи. Стеван је лично тражио дјечака Бојана по аеродрому. Затекао је дјечака од 5 година како се у једном углу игра са вршњацима. Посљедњим летом превезени су дјечак Бојан и његови вршњаци. Стеван се поново срео са дјечаком и његовом мајком 2004. године у једној телевизијској емисији.

Одлазак по фудбалере у Шведску

Фудбалска репрезентација Југославије суспендована је са Европског такмичења у Шведској, због санкција уведених Србији и Црној Гори, Резолуцијом 757 Савјета безбиједности УН, 30. маја 1992. године. Фудбалери и новинари нису имали начина да се врате у земљу, јер су све земље међународне заједнице биле у обавези да ускрате дозволе за полијетање, прелет и слијетање сваком југословенском ваздухоплову. ЈАТ је ипак одлучио да пошаље авион у Стокхолм. Капетан на лету био је Стеван Попов. До Стокхолма су наишли на много проблема, румунска контрола неко вријеме није дозвољавала прелет преко земље, а касније су их пресрели борбени авиони изнад Балтичког мора. Након укрцавања, шведске власти су жељеле заробити авион са посадом и фудбалерима, али је Попов покренуо авион и запријетио да ће се упутити ка Србији, иако горива није било довољно у авиону. Када су власти ипак обећале гориво, неколико сати је трајало малтретирање посаде и фудбалера, који су гориво морали платити у готовини, на лицу мјеста. Авион је слетио у Београд око 23х, сат времена прије званичног ступања санкција на снагу.

Припадност организацијама

Припадао је Реду Малтешких витезова.

Књиге

О херојским подвизима Стевана Попова написане су двије књиге. Момо Капор је 1995. године написао Последњи лет за Сарајево, у којој на узбудљив начин описује капетана Попова и стјуарда Слободана Деспота Бобу, током дана спашавања људи из Сарајева. Пилотску каријеру Стевана Попова описао је и Мирослав Стефановић у свом дјелу Пространство плаво Попов Стева.

Спомен - биста

У знак захвалности за херојску и несебичну помоћ људима из Сарајева, Општина Источно Ново Сарајево одлучила је да се биста Стевана Попова нађе међу 10 одабраних личности који су у великој мјери дали допринос овом граду и његовим становницима. Биста Стевана Попова откривена је 14. новембра 2020. године у Парку великана у Источном Сарајеву.

Цитати

"Имао сам непуних 15 година када сам први пут почео да летим и кад сам први пут осетио ваздух и кад сам осетио пространство и кад сам осетио висине... Непуних 15 година. Отада, ... морам да кажем да ја у то време нисам знао ни шта су игранке, ни шта су изласци... Моје је било да дођем рано ујутру на аеродром, да оперем једрилицу, да оперем авион..."

"... врло често долазим, пошто први долазим на авион и то једно сат, сат и по пре путника, пре свих... и врло често станем испод те грдосије и гледам... Размишљам... Боже, је ли могуће да је све ово у мојим рукама, ово чудо, оволико тона гвожђа, да је то све у мојим рукама и да то све треба да ја држим под контролом, да буде све безбедно и да се путници осећају пријатно и да не буде страха и ако се неко плаши у авиону, да отворим врата, јер моја врата од кабине су увек била отворена и код мене сваки путник посебно, они које се плаше летења, имали су прилику да дођу, да виде, да се упознају... Јер знате шта? Човек се увек плаши онога што не познаје..."

Извори

• [1]
• [2]