Трагедија на Хејселу

Трагедија на фудбалском стадиону Хејсел догодила се 29. маја 1985. године у Бриселу када је погинуло 39 навијача Јувентуса, док је 600 њих остало повређено.[1] Ова трагедија ће остати упамћена као једна од највећих фудбалских трагедија свих времена.[2] Стотине милиона људи пратило је финале Купа шампиона између Ливерпула и Јувентуса када су навијачи Ливерпула пробили ограду и сабили Јувентусове фанове у крај, што је проузроковало пад зида од три метра где је већина погинула, док су остали страдали у обрачунима, од стране ножева и каменица, а неки су страдали у свеопштем стампеду. Трагедија је резултовала забраном играња енглеских тимова у свим европским такмичењима на неколико година.[3]

Догађаји у Риму 1984.

уреди

Пролог за хејселску трагедију догодио се у Риму годину дана раније. Стицајем околности финале Купа шампиона 1984. играло се у главном граду Италије, иако су ривали били Рома и Ливерпул. Упркос домаћем терену италијански клуб није успео да дође до трофеја, јер су играчи Ливерпула боље изводили пенале, после напетог и грубог меча без голова. После утакмице, навијачи Ливерпула су прогањани улицама Рима од стране екстремних фанова Роме. Десетине навијача Ливерпула су повређене, међу њима и један тринаестогодишњак, који је готово тотално искасапљен - завршио је са преко двеста шавова само на лицу. Те вечери доста људи је искаљивало свој бес због губитка у финалу, хотелски власници су терали Енглезе ван свог хотела, полиција је малтретирала навијаче чак и узимајући им новац, а таксисти су одбијали да возе фанове на аеродром. Доста људи је затражило помоћ у амбасади. После тих догађаја, ривалство међу хулиганима у Енглеској је остављено по страни.[4]

Ситуација са хулиганима 80-их година

уреди

1980-их година долази до кулминације фудбалског насиља, како на острву, тако и шире. Јавља се све већи број хулиганских фирми за које влада нема никакво право решење. Вест Хем, Милвол и Челси су добијали највећу медијску пажњу, мада је сваки прволигашки клуб могао да скупи стотине, па и хиљаде људи спремних на физички окршај. Поред лондонских клубова, Лидс је имао јаку навијачку групу. Насиље између Кардифа и Свонсија је претило избацивањем та два тима из првенства, а у Кембриџу је градска влада хтела да забрани посету утакмици, пошто су навијачи Милвола разрушили цео трг. Ипак, навијачи Ливерпула нису имали опаку репутацију, сем сталних сукоба са Манчестер јунајтедом. (За време полуфинала Ф.А. купа између Манчестер јунајтеда и Ливерпула, навијачи су се гађали голф лоптицама начичканим ексерима).

Организација на стадиону

уреди

Хејсел је саграђен 1920. године и није испуњавао модерне захтеве безбедности и дизајна, а меч финала лиге Шампиона најављен је као последњи меч икад на овом стадиону.[4] Доста људи је ушло преко предвиђеног броја, јер су лажне карте биле доступне на тржишту, а полиција је ургирала навијаче да уђу што пре, како би на тај начин спречила нереде око стадиона. У тој гужви полиција је била немоћна да направи било какав ред или изолацију, а осим тога на стадиону су биле присутне и остале енглеске навијачке групе, и, што се Енглеза тицало, време за враћање дуга је дошло.

Зид који пада

уреди

Италијански фашисти у редовима Јувентусових навијача почели су прво са вербалним провокацијама, па онда и са бацањем каменица. Први обрачуни одиграли су се на западној трибини. Око 20:45 навијачи Ливерпула су кренули у јуриш на густо збијене Италијане који нису имали где да се повуку. На супротном крају гужве од оног одакле су навијачи Ливерпула наваљивали, навијачи Јувентуса немајући где да се повуку слагали су се на гомиле једни преко других. У једном тренутку зид је попустио и десетине навијача су остали заробљени између остатка зида и стампеда хиљада навијача који је хрлио преко њих. Већи број страдалих је погинуо баш тада. У међувремену са супротне стране стадиона, навијачи Јувентуса су ишли преко терена ка Енглезима и насиље је ескалирало на целом стадиону. Играчи Ливерпула молили су навијаче преко разгласа да се смире, али без успеха. После доласка појачања полиције и белгијске војске ствари су се довољно смириле да се утакмица одигра, али већина играча није хтела да игра. Меч је ипак одигран и Јувентус је добио утакмицу са 1-0 голом Мишела Платинија.[1][4]

Последице

уреди

Мртви навијачи су изношени ван стадиона, а повређени су пребачени у хитну помоћ. По многима, пад зида је срећна околност јер би број страдалих био много већи. Најтужнија чињеница је да су четири године касније навијачи Ливерпула претрпели сличну катастрофу када је 1989. погинуло 96 навијача као последица сукоба са полицијом у оквиру полуфинала Ф.А. купа у Хилзбору. После Хејсела, сви су се сложили да су навијачи Ливерпула главни кривци и британска амбасада била је нападнута неколико пута у наредних пар дана, а људи су остављали цвеће испред италијанских ресторана широм Енглеске. Навијачи који су се вратили кући остали су без речи затечени призорима које су видели. Маргарет Тачер преузела је одговорност Енглеске и упутила извињење италијанској и белгијској влади, а енглески клубови су добили забрану пет година неиграња у еврокуповима. После Хејсела ствари су се драстично промениле међу хулиганима. Уведене су додатне мере безбедности и пропаганде против хулиганизма, мада је доста хулигана дигло руке од такве каријере згрожено призорима које су видели.

Имена страдалих навијача

уреди

Роццо Ацерра (29), Бруно Балли (50), Алфонс Бос, Гианцарло Брусцхера (21), Андреа Цасула (11), Гиованни Цасула (44), Нино Церрулло (24), Wиллy Цхиеленс, Гиусеппина Цонто (17), Дирк Даеницкy, Дионисио Фаббро (51), Јаqуес Францоис, Еугенио Гаглиано (35), Францесцо Галли (25), Гианцарло Гоннелли (20), Алберто Гуарини (21), Гиаваццхино Ландинни (50), Роберто Лорензини (31), Барбара ин Маргиотта Лусци (58), Францо Мартелли (46), Лорис Массоре (28), Гианни Мастроиаца (20), Сергио Бастино Маззино (38), Луциано Роццо Папалуца (38), Бенто Писталато (50), Патрицк Радцлиффе, Деменицо Рагаззи (44), Антонио Рагнанесе (29), Цлауде Роберт, Марио Ронцхи (43), Доменцио Руссо (28), Тарцисио Салви (49), Гианфранцо Сарто (47), Марио Спану (41), Амедео Гиусеппе Сполаоре (55), Тарцисио Вентурин (23), Јеан Мицхел Wалла, Цлаудио Заварони (28), Луиги Пидоне (31)

Референце

уреди

Спољашње везе

уреди