Данас, Турска је модерна држава, али у њеној основи утемељена је традиција која је важан део турске културе, васпитања и свакодневног понашања. Турци нису дозволили да млади забораве вредности својих очева, тако да своју државу итекао поштују како стари тако и млади.

Понашање у духу турске традиције уреди

Турци су успели да у свим областима јавног и друштвеног живота ускладе традиционалне вредности са савременим цивилизацијским тековинама. Деца се од малена уче да се правилно поздрављају са старијим, исказујући им на тај начин поштовање. Млађи из поштовања љубе руку старијима, приносећи је челу. Уобичајено је да деца љубе руке старијима, млађе колеге старијим колегама, ученици професорима. Турци су јако гостопримљив народ. Домаћин ће госту по уласку у кућу сипати у шаке колоњску воду, ради освежења и дезинфекције руку. Гост или купац у мањој радњи биже послужен црним чајем[1] у традиционалним малим чашама за чај, а ређе турском кафом. Прихватајући некога за пријатеља, Турци ће пожелети да му поклоне неку ситницу за успомену. Поклањају националне слаткише као што су: ратлук, баклава и пистаћи. Амајлије у виду плавог ока против урока су неизоставни сувенир без кога се ретко ко врати из Турске. Турци обавезно носе са собом плави камен у облику ока (назар бонцуğу или мави бонцук), а верује се да овај симбол штити од урока и злих очију. Може се носити као привезак на накиту, у аутомобилу, у џепу, ставља се на различите амајлије, украсе за кућу, а носе га и одрасли и деца.

Поштовање Ататуркове традиције уреди

 
Кемал Ататурк

Поштовање традиције и турског националног идентитета учи се у кући и провлачи се кроз читав образовни систем. Деца у основној школи полажу "заклетву" која јасно одређује начин њиховог будућег васпитања и понашања. Сваког јутра, од понедељка до петка, један ученик изађе испред свих ученика, наставника и директора школе, окупљених у школском дворишту или сали, поклони се и изрецитује заклетву. У школама се сваког петка, после часова, диже застава у школском дворишту и пева химна "Марш независности"[2] у присуству свих ученика, наставника и директора, а понедељком се уз исту церемонију спушта застава.

Веровања и сујеверје уреди

Сујеверје је веома заступљено у турском народу. Турчин никада неће из руке узети нож, маказе или неки оштар предмет јер то значи да ће се посвађати са неким, малим бебама се не секу нокти да не би постале лопови, труднице не би требало да се шишају, а на венчању је супружник који први нагази оног другог главни у кући.

Верује се да није добар знак ако црна мачка пресече пут, а забрањено је и проћи испод постављених мердевина. Верује се да уколико дете не прохода да му треба везати ноге концем, одвести у џамију, а прва особа која изађе после службе треба да пресече конац.

Када су у питању бројеви у Турској постоји одређена симболика која се везује за бројеве један, седам, четрдесет, хиљаду. Симболика ових бројева потиче из свете књиге Курана.

Ови бројеви се срећу и у свакодневним идиомима и фразеологизмима и преводе се у значењу од контекста, а најчешће значе „много“, „дуго“ и сл.

Традиција у јелу и пићу уреди

Обедовање као чин је веома важно и Турци му посвећују много пажње. Незамисливо је јести сам или успут, већ цела породица седа за сто. Између 12 и 13х сви запослени имају паузу за ручак, и то је време када буквално све у Турској стаје. Све озбиљније фирме са више запослених имају мензе и ресторане у којима се служи кувана храна. Вечера је време када се породица окупља и препричава догађаје од тог дана. У току празника, на церемонијама венчања, обрезивања, сахрана спремају се велике гозбе са пуно разних посластица и воћа.

Турска кухиња је медитеранског типа, базирана углавном на свежем воћу, поврћу, риби, и морским плодовима, маслиновом уљу и веома је разноврсна. Познатија јела су: сарме, пилав, ћуфте, сутлијаш, бурек, пита.

У Турској је најпознатији црни чај који се спрема у два чајника или у дуплом чајнику. Доњи део дуплог чајника или један чајник се напуни водом. Након тога се у горњи део дуплог чајника или у други чајник ставља 5 кашика црног чаја или око 20 г чаја и сипа се око 200 мл воде. Дупли чајник се склапа, а ако користите два посебна чајника, ставља се један преко другог, а при томе треба да се пази да чајник са црним чајем буде одозго. Ставља се на лагану ватру док вода не проври. Чим вода у доњем чајнику прокључа, склања се са ватре. У припремљене чаше се сипа мало од чаја који је припремљен. Након тога се разређује водом из доњег чајника по жељи. Турци воле да јаки чај буде заслађен медом или шећером.

Осим чаја Турци пију и бозу, пиће од ферментисане пшенице, и салеп, пиће које се спрема од млека и праха од луковице, једне врсте орхидеје. У Турској је традиција важна и када су слаткиши у питању, најпознатији су: алва, пистаћи и ратлук.

Референце уреди

Спољашње везе уреди