Ума
Ума (арап. أمة ['uma]) је арапска реч која означава заједницу или нацију. Разликује се од речи šaʿab (شعب) која значи народ са заједничким прецима и географијом. Према томе, може се рећи да је наднационална заједница са заједничком историјом.
То је синоним за umma al-islāmiyya (الأمة الإسلامية = „Исламска нација“), који се обично користи да означи колективну заједницу исламских народа. У Kur'anu umma се обично односи на једну групу која дели заједничка верска уверења, посебно она која су предмет божанског плана спасења.[1][2] У контексту панисламизма и политике, реч ума се користи да означи концепт заједнице верника (umma al-mu'minīn (أمة المؤمنين)) и самим тиме читавог исламског света.
Општа употреба уреди
Реч ума се у арапском језику односи на „народ“, тачније на муслимански народ са заједничком идеологијом и културом. У Кур'ану према речи Аллаха реч ума се односи на муслимане. Она се чешће користи у исламским земљама. Исламска ума апсолутно се односи на јединство муслимана широм света. То је заједничка реч која дели људе на две класе: једни од њих су муслимани, а други су немуслимани. Немуслимани се посматрају као браћа и сестре у погледу свих бића, синова Адама[потребан цитат]. Исламска ума је одговорна за поштовање религије и зато користи заједници без обзира да ли је заједница муслиманска или немуслиманска[потребан цитат].
Поред своје строге верске конотације, реч uma (أمة) се у арапском користи у општем смислу „нације“, као al-umma wa al-šuʿūb (الأمم والشعوب = „нације и народи“). Арапски израз за Уједињене нације на арапском је ạl-umma ạl-mutaḥida (الأمم المتحدة = „Уједињене нације“). У исламском смислу заједнице муслимана, речи обично претходи арапски одређен члан.
Употреба у исламу и порекло уреди
Фраза umma wāḥida (أمة واحدة = „једна заједница“) у Кур'ану односи се на цео исламски свет који је постојао у то време. Кур'ан каже: „Ти [Муслимани] су најбољи народ човечанства, заповедајући шта је праведано (maʿruf, буквално „препознат [као добар]“) и забрањујући шта је погрешно (munkar, буквално „признато [као зло]“)“ [3 : 110].
Коришћење је додатно појашњено Уставом из Медине, рани документ за који се каже да је настао преговорима Мухамеда 622. године са водећим кланова Медине, експлицитно односећи се на јеврејске и паганске грађане Медине као припадника уме.[3][4][5][6]
Настанак Уме уреди
У време Мухамеда, пре концепције уме, арапским заједницама су обично управљала сродства.[7] Другим речима, политичка идеологија Арапа центрирана је око племенских склоности и крвних веза.[7] У сред једног племенског друштва, религија ислама појавила се и заједно са њом концепт уме. Ума се појавила у складу са идејом да је гласник или пророк послат у заједницу.[1] Међутим, за разлику од ранијих гласника који су били послати у различите заједнице у прошлости (што се може наћи међу пророцима у Старом завету), Мухамеду је дат задатак да развије универзалну уму и то не само за Арапе.[1] Мухамедова сврха као курира је била да пренесе божанску поруку, и да води исламску заједницу ка спасењу.[1] Пошто је Мухамед гласникуме, указује да постоји божанска порука, што додатно указује да Бог управља животним пословима уме.[7] Према томе, сврха уме треба да буде заснована на религији, пратећи заповести Божје, радије него сродство.[7]
Употреба уме у Кур'ану уреди
Постоје укупно шездесет два случаја где се термин ума се помиње у Кур'ану.[8] Употреба речи ума у Кур'ану готово увек односи се на етичке, језичке, или верска тела људи који су предмет божанског плана спасења.[1][9] Значење термина ума у Кур'ану изгледа да се трансформише кроз хронологију Кур'ана.[8] Када се реч први пут користи у Кур'ану тешко ју је разликовати од појма qаwм што се може превести као племе.[7] Кур'ан признаје да свака ума има гласника који је послат да пренесе божанску поруку заједници и да све уме чекају коначну Божју пресуду.[7][9] Иако значење уме почиње са општом применом речи, она се постепено развија у општу ознаку за верску заједницу, а потом се развија да се конкретно односи на муслиманску заједницу.[8] Пре него што је почела искључиво да се односи на Муслимане, ума је обухватала и јеврејске и хришћанске заједнице као једнаке са муслиманима и односи се на њих као следбенике Књиге.[7][9] Ово је допуњено Уставом из Медине који проглашава све чланове уме, без обзира на религију, припадницима „једне уме“.[7] У овим одломцима из Кур'ана, ума може да се односи на јединство човечанства кроз заједничка веровања монотеистичких религија.[8] Међутим, Дени истиче да најскорија ума која је примила Божијег гласника је арапска ума.[9] Како су муслимани постали јачи током боравка у Медини, арапска ума сузила на једну уму искључиво за муслимане.[9] Ово је потврђено на ресакрализацијомн Кабе и Мухамедовом одлуком да ида на ходочашће у Меку, уз преусмеравање молитве од Јерусалима ка Меки.[9] Период у коме се термин умамет користи најчешће је у оквиру трећег меканског периода праћено мединским периодом.[9] Широка употреба термина током ова два временска периода показује да је Мухамед настојао да развије концепт уме и да издвоји муслиманску заједницу.[9] Поред тога, рани мекански ајети углавном изједначавају уму са религијом, док у мединском периоду се одломци из Кур'ана односе конкретније на однос умр и религије.[9] Коначни ајети који се односе на уму у Кур'ану односи се на муслимане као „најбољу заједницу“ и сходно томе довело је да се ума ексклузивно повезује за ислам.[9]
Меканска ума уреди
У почетку није изгледало да ће се нова муслиманска заједница противити племенима који су већ постојали у Меки.[10] Први муслимани нису раскидали традиционалне обичаје Курејша јер визија за нову заједницу укључује моралне норме које нису биле непознате у племенском друштву Меке.[10] Међутим, оно што разликује ову заједницу од племена био је њен фокус на морал у животу особе.[10]
Мединска ума уреди
Након што су Мухамед и први следбеници били присиљени да напусте Меку, заједницу су поздравили и примили Ансари у Медини, група пагана који су прешли у ислам.[1][11] Упркос томе што је Медина већ окупирана од бројних јеврејских и политеистичких племена, долазак Мухамеда и његових следбеника није изазвала никакву опозицију становника Медине.[11] По доласку у Медину, Мухамед основао Медински устав са разним племенским вођама у циљу формирања меканских имиграната и становника Медине у једну заједницу, уму. Уместо да ограничава чланове уме на једно племе или верску припадност као што је био случај када се ума први пут развила у Меки, Медински устав осигурао је да је ума састављена од различитих људи и веровања што је у суштини чини надплеменом.[12] Исламски историчар, Табари, сугерише да су првобитне Мухамедове намере по доласку у Медину биле да успостави џамију, међутим то је мало вероватно.[13] Табари такође тврди да је Мухамед први пут одржао заједничку молитву петаком у Медини.[14] Молитва је одржана у петак јер је петак служио као пијачни дан у Медини како би се омогућило Јеврејима да светкују суботу.[14] Чланство у уми није ограничена на истрајности у муслиманској вери, већ обухвата сва племена све док признају Мухамеда (и његоце следбенике) као заједницу и политичку личности на власти.[13][15] Уставом из Медине се тврди да су јеврејска племена и муслимани из Медине формирали „једну уму“.[7] Могуће је да је мединска ума била чисто секуларна (у односу на касније трансформације уме у Меки) због разних веровања и праксе својих чланова.[13] Сврха Устава из Медине је да подржи политичке обавезе и друштвене односе између различитих племена.[13] Чланови мединске заједнице, иако не потиче из исте вере, су посвећени једно другом кроз жељу да бране опште добро заједнице.[13] Другим речима, заједница је уједињена да сачува своје заједничке интересе.[13] Народ других верских уверења, а посебно они који се сматрају „Народима Књиге“ су добиле посебну Божију заштиту кроз уговор о ḏими.[7] Овим верским групама је гарантована безбедност по Богу и Мухамеду због њихове заједничке верске историје јер су били „следбеници Књиге“. Ḏима је служила као нека врста савеза између муслимана и немуслимана.[7] У ранијим ḏима споразумима, обе групе су посматране као равноправне у статусу и обе су биле у обавези да помогну оној другој. Међутим, у каснијим уговорима, након што је ислам стекао више снаге широм Арабије, ḏима је схваћена као испуњење верских дужности муслимана заједно са исплатом зеката.
Медински устав уреди
Медински устав је документ који је направљен од стране пророка Мухамеда како би регулисао социјални и политички живот у Медини.[16] Бави се различитим племенским питањима као што су организовање и руководство племенских група које учествују, ратовање, крвави новац, откуп заробљеника и ратни расходи.[17] На почетку документа се муслимани из Курејша (оних из Меке) и муслимани из Јатриба (оне из Медине) декларишу као ума или једна заједница.[17] Реч ума појављује се поново када се документ се односи на уговор са Јеврејима и наводи се да су Јевреји ума која постоји уз уму муслимана или да могу бити укључени у исту уму као муслимани.[17] Документ ипак наводи да ће Јевреји који се придруже муслиманима да примају помоћ и да имају једнака права.[17] Поред тога, Јеврејима ће бити гарантована безбедност од муслимана, и одобрено им је да одржавају своју религију као што муслимани одржавају своји.[17] Ово закључује да ума није стриктно верска заједница у Медини.[7] Устав из Медине набраја разна мединска племена која су произашли из Аwс и Хазрај као и неколико јеврејских племена којима је одобрено да задрже своју племенску организацију и руководство.[17] У документу се такође открива да свака група, Муслимани и Јевреји, је одговорна за своје финансије, осим у време рата када деле трошкове.[7][17]
Повратак у Меку уреди
Након пада Меке, за чланство у уми потребна је посвећеност исламу.[13] Ово се десило као резултат то9га да је ислам почео да се издваја не само из паганства, али и јудаизма и хришћанства наглашавајући модел заједнице на основу Аврама.[10][10] Чланство у уми је сада било на основу два главна принципа. Први је да славе Бога на мирул, и друго како би се правилно славио Бог мора се бити у вођеној заједници.[10]
Основа овога новог друштва су били нови односи између људских бића и Бога, и између људских бића и других. Друштво је заједно одржао Посланик. Завади међу муслиманским клановима су забрањени.[10] Мухамедова заједница је дизајнирана да трансформише сам свет кроз деловање у њему.[10]
Види још уреди
Спољашње везе уреди
- Дефиниција Уме јесте јединство Муслимана
- Онлајн извор за учење о исламу Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јул 2014)
Reference уреди
- ^ а б в г д ђ Houtsma, M. Th (1987). E.J. Brill's First Encyclopaedia of Islam, 1913-1936. BRILL. стр. 125—126. ISBN 9004082654.
- ^ Houtsma, M. Th. (1987). E. J. Brill's First Encyclopedia of Islam, 1913-1936. E. J. Brill.
- ^ Firestone, Reuven (1999). Jihād: The Origin of Holy War in Islam. New York: Oxford University Press. стр. 118. ISBN 978-0-19-512580-1.
- ^ „Muhammad”. Encyclopedia of Islam Online.
- ^ Watt, W. Montgomery (1956). Muhammad at Medina. Oxford: Clarendon Press.
- ^ Serjeant, R. B. (1964). „The Constitution of Medina”. Islamic Quarterly. 8: 4.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Watt, W. Montgomery (1972). Muhammad at Medina. Oxford: Clarendon Press.
- ^ а б в г Bearman, P.; Th. Bianquis; C. E. Bosworth; E. van Donzel; W. P. Heinrichs (2013). „"Umma"”. Encyclopedia of Islam (Second изд.). Brill Online.
- ^ а б в г д ђ е ж з и Denny, Frederick Mathewson (avgust 1975). „The Meaning of "Ummah" in the Qur'an”. History of Religions. The University of Chicago Press. 15 (1): 34—70. doi:10.1086/462733.
- ^ а б в г д ђ е ж Hodgson, Marshall G. S. (1974). The Venture of Islam: Conscience and History in a World Civilization. Chicago, IL: The University of Chicago.
- ^ а б Ye'or, Bat (1985). The Dhimmi: Jews and Christians under Islam. Cranberry, NJ: Associated University Press.
- ^ Goitein, S.D. (1968). Studies in Islamic History and Institutions. Leiden, Netherlands: E. J. Brill.
- ^ а б в г д ђ е Peters, Francis E.; Esposito, John L. (2006). The children of Abraham: Judaism, Christianity, Islam. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-12769-9.[мртва веза]
- ^ а б Watt, W. Montgomery; M.V. McDonald (1987). „The History of al-Tabari: The Foundation of the Community”. VII. Albany, NY: State University of New York.
- ^ Peters, F. E. (1994). Muhammad and the Origins of Islam. Albany, NY: State University of New York.
- ^ Esposito, John L. (2004). „"Ummah"”. The Islamic World: Past and Present. Oxford: Oxford University Press.
- ^ а б в г д ђ е Lecker, Michael (2013). „Constitution of Medina”. Encyclopedia of Islam. Three.
