Википедија

Вид Дошен

српки књижевник и католички свештеник из Далмације

Вид Дошен (1720—1778) био је српски[1] књижевник и католички свештеник, рођен у селу Трибњу (приморско место на средини пута од Обровца према Карлобагу) 1720 године, а умро 6. априла 1778. у Дубовику код Славонског Брода.[2]

Вид Дошен
Лични подаци
Датум рођења(1720{{month}}{{{даy}}})1720.
Место рођењаТрибањ, Млетачка република
Датум смрти1778.(1778-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (57/58 год.)
Место смртиДубовик, Аустријско царство

Биографија уреди

Школовао се у Загребу и Грацу. Након завршене теологије, 1744. постао је глагољашки свештеник у Сењској бискупији. Служио је као капелан у Загребачкој бискупији, где је постао кућни капелан грофовске породице Пејачевић.

Бискуп Гаљуф именовао га је за духовног помоћника у Пожеги, а од 1756. па до смрти ради као жупник у Дубовику крај Славонског Брода, осим између 1773. и 1776, када је био професор етике ("моралке") на пожешкој Академији. Боравећи у Славонији, учествује у многобројним расправама о делу Сатир илити дивји човик Матије Антуна Рељковића[3][4], 1761. године.

Дело уреди

Дошен је одлучно устао против оних који су нападали Рељковића па је написао и памфлет-песму у осмерцу Јека планине, која на писме сатира и тамбураша славонскога одјекује и одговара коју је објавио у Загребу 1767.[5] У њој се обрачунава са аутором песме Тамбураш славонски, (анонимним свештеником потписаним као Несмир Кудиловић), у којој је оштро нападнут Рељковићев Сатир. Текст је један од кључних извора у истраживању полемика и расправа око Сатира.

У Рељковићевом духу, али још снажније, Дошен је наставио у својој књизи Аждаја седмоглава бојним копљем ударена и нагрђена, илити сабласт гриха на седам главни гриха раздиљенога оштром истином покарана и прикорена објављеној 1768. у Загребу. Аждаја седмоглава је обиман еп у седам певања у којем Дошен моралистичким тоном, лепим народним језиком, у осмерцима, говори о седам смртних грехова износећи моралне и друштвене проблеме славонског села. Седмоглава аждаја је стари хришћански симбол за седам смртних грехова, против којих је и Дошен, користећи своје богословско знање, написао седам проповеди у стиховима критикујући људске слабости. Дошеново »бојно копје« било је уперено против многих мана раширених у нашем народу.

Мање је позната Дошенова контроверзна песма Сличнорични одговор... Попу Јовану. Све своје песме Дошен је писао штокавским наречјем.

Порекло уреди

Дошени су пореклом Буњевци који су у време великих буњевачких сеоба населили Подгорје, Смиљан, Ловинац, Билај и Госпић. Јован Ердељановић у књизи "О пореклу Буњеваца"[6], пише о Дошенима да их, и католика и православних, има у Подгорју и Лици, да су православни око 1683. примили католицизам. Лопашић пак тврди да су Дошени пореклом из северне Далмације и наводи православне Дошене и Дошеновиће у западној Босни. Етнограф Васо Бановић у књизи „Гацка долина с околним пољима“, у издању Главног савеза српских земљорадничких задруга, (Загреб 1932), утврдио је да су православног и српског порекла Трибањске породице Дошен, Узелац, Пејновић, Бабић, Анић, Биондић и Вукелић. Занимљиво је да су мештани Трибња говорили икавским изговором српског језика.

Референце уреди

  1. ^ Милосављевић, Петар (2003). Увод у Србистику. Београд: Требник. стр. 129—130. 
  2. ^ Досен, Вид (1994). Изабрана дјела (XIV коло) (Цроатиан Едитион). Привлацица. ИСБН 978-953-156-084-9. 
  3. ^ „Сатир илити дивји човик, www.гоогле.цом” (ПДФ). 
  4. ^ „Сатир илити дивљи човик, Матија Антун Рељковић, Лектира, Фрее Доwнлоад”. Архивирано из оригинала 25. 05. 2010. г. 
  5. ^ Бошковић, Иван (2007). Хрватска књижевност неокласицизма и романтизма (Свеучилишни приручник). Сплит: Филозофски факултет Сплит. стр. 33. Архивирано из оригинала 2. 4. 2009. г. Приступљено 2. 12. 2010. 
  6. ^ „О пореклу Буњеваца (1930. Год.) - Јован Ердељановић”. 

Литература уреди

  • Глушац, Васо (1905). Вид Дошен и његова књижевна дјелатност. 
  • Швагељ, Дионизије (1981). Слyчнорyчни одговор Вида Дошена... Попу Јовану (Знанствени скуп о Виду Дошену и Блажу Тадијановићу с откривањем њихових спомен-плоча, Славонски Брод, 16. рујна 1978, Растушје и Глоговица, 17. рујна 1978. изд.). Осијек: ЈАЗУ, Центар за знанствени рад. стр. 43—48. 
  • Матић, Томо (1969). Живот и рад Вида Дошена. Дјела Вида Дошена, Стари писци хрватски. Загреб: ЈАЗУ. стр. 34. 
  • Богишић, Рафо (1973). Вид Дошен, Зборник стихова и прозе. Загреб: ПСХК. стр. 18.  ( потпуном библиографијом и литературом)
  • Милосављевић, Петар (2003). Увод у Србистику. Београд: Требник. стр. 129—130. 
  • Досен, Вид (1994). Изабрана дјела (XIV коло) (Цроатиан Едитион). Привлацица. ИСБН 978-953-156-084-9. 
  • Бошковић, Иван (2007). Хрватска књижевност неокласицизма и романтизма (Свеучилишни приручник). Сплит: Филозофски факултет Сплит. стр. 33. Архивирано из оригинала 2. 4. 2009. г. Приступљено 2. 12. 2010. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vid_Došen&oldid=27557226”