Đorđe od Grčke i Danske
Princ Đorđe od Grčke i Danske (24. jun 1869 — 25. novembar 1957) bio je drugi sin i dete Đorđa I i Olge Konstantinovne iz Rusije, a upamćen je uglavnom po tome što je jednom spasao život svom rođaku budućem ruskom caru Nikolaju II 1891. tokom njihove zajedničke posete Japanu. Služio je kao visoki komesar Kritske države tokom njene tranzicije ka nezavisnosti od osmanske vlasti i ujedinjenja sa Grčkom.
| Princ Đorđe od Grčke i Danske | |
|---|---|
 Princ Đorđe 1902. godine | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 24. jun 1869. |
| Mesto rođenja | Mon Repo, Krf, Kraljevina Grčka |
| Datum smrti | 25. novembar 1957. (88 god.) |
| Mesto smrti | Sen Klu, Il de Frans, Francuska |
| Grob | Tatoi palata |
| Porodica | |
| Supružnik | Mari Bonapart |
| Potomstvo | Princ Petar od Grčke i Danske Princeza Evgenija od Grčke i Danske |
| Roditelji | Đorđe I Grčki Olga Konstantinovna |
| Dinastija | Gloksburg |
Biografija uredi
Od 1883. Đorđe je živeo u palati Bernstorf u blizini Kopenhagena sa princom Valdemarom od Danske, mlađim bratom svog oca. Kraljica je odvela dečaka u Dansku da ga upiše u dansku kraljevsku mornaricu i predala ga na brigu Valdemaru, koji je bio admiral u danskoj floti. Osećajući se tom prilikom napuštenim od oca, Đorđe će kasnije svojoj verenici opisao duboku privrženost koju je od tog dana razvio za svog strica.[1]
Godine 1891, Đorđe je pratio svog rođaka, carevića Nikolaja na njegovom putovanju u Aziju, i spasao ga od pokušaja atentata u Japanu, u onome što je postalo poznato kao Incident u Ocu.
Đorđe je, zajedno sa svojom braćom Konstantinom i Nikolom, učestvovao u organizaciji Letnjih olimpijskiһ igara 1896. u Atini. Đorđe je bio predsednik Podkomiteta za nautičke sportove. Služio je kao sudija na takmičenju u dizanju tegova, a svoju snagu je pokazao tako što je očistio tegove na kraju takmičenja.[2]
Iako je veći deo moderne Grčke bio nezavisan od 1820-ih, Krit je ostao u osmanskim rukama. Do kraja 19. veka na ostrvu je bilo mnogo pobuna i protesta. Grčke snage stigle su da pripoje ostrvo 1897. godine i velike sile su delovale, okupiravši ostrvo i podelivši ga na britansku, francusku, rusku i italijansku oblast kontrole. Godine 1898. turske trupe su izbačene i uspostavljena je nacionalna vlada, koja je još uvek nominalno bila pod osmanskom vlašću. Princ Đorđe, koji još nije imao trideset godina, postao je visoki komesar, a zajednička muslimansko-hrišćanska skupština je delimično izabrana, to jest imenovana. To nije bilo dovoljno da zadovolji kritske nacionaliste.
Elefterios Venizelos je bio vođa pokreta za ujedinjenje Krita sa Grčkom. Borio se u ranijim pobunama i sada je bio član Skupštine, obavljajući funkciju ministra pravde princa Đorđa. Ubrzo su se sukobili i Đorđe, uporni rojalista, preuzeo je apsolutnu vlast na Kritu. Venizelos je predvodio opoziciju tome. On je 1905. godine, međutim, sazvao ilegalnu revolucionarnu skupštinu u Terisu, u brdima blizu Hanje, tadašnje prestonice ostrva i započeo tako pobunu u Terisu.
Tokom pobune, novostvorena Kritska žandarmerija ostala je verna Đorđu. U ovom teškom periodu, stanovništvo Krita je bilo podeljeno: na izborima 1906. godine pro-prinčeve stranke su dobile 38.127 glasova, dok su pro-Venizelosove stranke uzele 33.279 glasova. Ali Žandarmerija je uspela da izvrši svoje dužnosti bez uzimanja na stranu. Konačno, britanske diplomate su posredovale u nagodbi i u septembru 1906. Đorđa je zamenio bivši grčki premijer Aleksandros Zaimis i napustio ostrvo. Kritska skupština je 1908. jednostrano proglasila enozis (uniju) sa Grčkom.
U oktobru 1912. Đorđe se vratio iz Pariza u Atinu kako bi se pridružio pomorskom ministarstvu dok se Grčka pripremala za rat protiv Turske. Kasnije je služio kao ađutant kralja Đorđa koji je, međutim, ubijen u martu 1913. Princ Đorđe je otišao u Kopenhagen da tamo reši očeve finansijske poslove, pošto nikada nije prestao da bude princ od Danske.[3]
.jpg)
Brak uredi
Nakon pariskog ručka između kralja Đorđa i princa Rolana Bonaparte u septembru 1906. tokom kojeg je kralj pristao na mogućnost braka između njiһove dece, Đorđe je 19. jula 1907. sreo Rolandovu ćerku Mari Bonapart u domu Bonapart u Parizu. Pripadnica jedne od necarskih grana dinastije Bonaparta, preko svoje majke je bila naslednica bogatstva odnosno kazina u Monte Karlu.[4]
Iako je bio homoseksualac, koji je veći deo godine živeo sa svojim stricem princom Valdemarom od Danske sa kojim je imao doživotnu vezu, poslušno se udvarao Mari dvadeset osam dana. Poverio joj je da je doživeo velika razočarenja kada su njegove uloge u incidentu u Ocuuu i guverneru Krita pogrešno shvaćene i nedovoljno cenjene od strane pojedinaca za koje je smatrao da bi trebalo bolje da znaju. Takođe je priznao da, suprotno onome što je znao da su bile njene nade, nije mogao da se posveti trajnom životu u Francuskoj, jer je morao da ostane spreman da preuzme kraljevske dužnosti u Grčkoj ili na Kritu ako bude pozvan da to učini. Kada je njegov predlog za brak provizorno prihvaćen, nevestin otac je bio zapanjen kada se Đorđe odrekao bilo koje ugovorne klauzule koja garantuje naknadu ili nasledstvo od Mari; ona bi zadržala i upravljala sopstvenim bogatstvom (fond koji je donosio 800.000 franaka godišnje) i samo bi njihova buduća deca dobila nasledstvo.[5]
Đorđe se civilno venčao sa Mari u Parizu 21. novembra 1907. i na grčkoj pravoslavnoj ceremoniji u Atini sledećeg decembra, tokom koje je njegov ujak Valdemar bio kum. Do marta Mari je bila trudna i, kako je dogovoreno, par se vratio u Francusku da se nastani. Kada je Đorđe doveo svoju mladu u Bernstorf u prvu porodičnu posetu, Valdemarova žena Marija Orlean trudila se da objasni Mari Bonaparti prisnost koja je ujedinila ujaka i nećaka, toliko duboku da je na kraju svake od njegovih nekoliko godišnjih poseta, on plakao, Valdemar bi se razboleo, a žene su se naučile strpljenju da ne zadiru u privatne trenutke svojih muževa. Tokom prve od ovih poseta, Mari Bonaparta i Valdemar su se našli u onoj vrsti strastvene intimnosti kojoj se ona radovala sa svojim mužem koji je, međutim, izgledao samo kao da uživa u njima, sedeći ili ležeći pored svoje žene i ujaka. U kasnijoj poseti, Mari Bonaparta je nastavila strastveni flert sa princom Ogeom, Valdemarovim najstarijim sinom. Ni u jednom slučaju ne izgleda da se Đorđe protivio, ili se osećao obaveznim da ovom pitanju posveti bilo kakvu pažnju. Međutim, on je kritikovao Mariju Orleansku svojoj ženi, navodeći da je previše pila i da je imala aferu sa službenikom njegovog strica.
Od 1913. do početka 1916. njegova supruga Mari je intenzivno flertovala, a zatim je imala aferu do maja 1919. sa francuskim premijerom Aristidom Brijanom. Godine 1915. Brijan je pisao Mari da se, pošto je upoznao i voleo princa Đorđa, osećao krivim zbog njihove tajne veze. Đorđe je pokušao da ga ubedi da se Grčka, zvanično neutralna tokom Prvog svetskog rata, ali osumnjičena za simpatije prema Centralnim silama, zaista nada pobedi saveznika: možda je uticao na Brijana da podrži katastrofalnu savezničku ekspediciju protiv Turaka kod Soluna. Kada su se princ i princeza vratili u julu 1915. u Francusku nakon posete bolesnom kralju Konstantinu I u Grčkoj, njena afera sa Brijanom postala je ozloglašena i Đorđe je izražavao uzdržanu ljubomoru. Do decembra 1916. francuska flota je bombardovala Atinu, a u Parizu je Brijan bio osumnjičen da je zaveo Mari u uzaludnom pokušaju da prevede Grčku na stranu saveznika, ili da ga je ona zavela da zbaci Konstantina i postavi Đorđa na grčki presto.[6]
Iako je bio u prijateljskim odnosima sa mentorom svoje supruge, Sigmundom Frojdom, Đorđe je 1925. zamolio Mari da napusti svoj posao psihoanalitičara kako bi se posvetila njihovom porodičnom životu, ali je ona odbila. Kada je 1938. iz novina saznao da se njegov sin jedinac oženio ruskom običnom građankom, Đorđe mu je zabranio povratak kući i odbio je da se ikada sretne sa svojom ženom.
Đorđe i Mari su imali dvoje dece:
- Princa Petra od Grčke i Danske; (1908–1980); antropolog, koji je izgubio svoja dinastička prava u Grčkoj ženidbom sa dva puta razvedenom pučankom. Bez dece.
- Princezu Evgeniju od Grčke i Danske; udala se, prvo, za princa Dominika Radzivila (1939), od kojeg se razvela 1946. Njen drugi muž bio je Nj.V. princ Rajmondo dela Tore, vojvoda od Kastel Duina, za koga se udala 1949, a razvela 1965. Imala je decu iz oba braka.
Smrt uredi
Dana 21. novembra 1957. princeza Mari i njen muž proslavili su zlatnu godišnjicu venčanja. Princ Đorđe je umro 25. novembra 1957. godine u osamdeset osmoj godini, kao najdugovečniji dinast iz kuće Oldenburg svoje generacije. Sahranjen je na kraljevskom groblju Tatoi sa danskom i grčkom zastavom, venčanim prstenom, pramenom Valdemarove kose, Valdemarovom fotografijom i zemljom iz Bernstorfa. Princ Đorđe je bio poslednje živo dete kralja Đorđa i kraljice Olge.
Reference uredi
- ^ Bertin, Célia (1982). Marie Bonaparte: a life. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich. str. 85. ISBN 0-15-157252-6.
- ^ „Olympedia – Unlimited, One Hand, Men”. www.olympedia.org.
- ^ Bertin, Célia (1982). Marie Bonaparte: a life. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich. str. 109. ISBN 0-15-157252-6.
- ^ Bertin, Célia (1982). Marie Bonaparte: a life. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich. str. 16,25,68. ISBN 0-15-157252-6.
- ^ Bertin, Célia (1982). Marie Bonaparte: a life. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich. str. 88,91. ISBN 0-15-157252-6.
- ^ Bertin, Célia (1982). Marie Bonaparte: a life. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich. str. 122-128. ISBN 0-15-157252-6.