Jeftimije Ivanović
Jeftimije Ivanović (Kuveždin, danas Divoš 31. januar 1773 — Sremska Mitrovica, 8. februar 1849) bio je srpski sveštenik, književnik i profesor.
| Jeftimije Ivanović | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 31. januar 1773. |
| Mesto rođenja | Kuveždin, |
| Datum smrti | 8. februar 1849. (76 god.) |
| Mesto smrti | Sremska Mitrovica, Austrijsko carstvo |
Biografija uredi
Obrazovanje uredi
Gimnaziju i filozofiju završio je u Segedinu (1794) a zatim Bogosloviju u Sremskim Karlovcima (1797). Tokom školovanja u Bogosloviji izdržavao ga je manastir Kuveždin, u kojem je jedno vreme bio manastirski đak.[1]
Profesor uredi
Od 1798. do 1806. bio je profesor pripremnog razreda u Karlovačkoj gimnaziji.[2]
Sveštenik uredi
Za đakona je proizveden marta 1802, a za sveštenika avgusta 1806. i postavljen za paroha Svetovavedenjske crkve u Karlovcima.
Zatim je godinu dana (1811-1812) bio paroh u Šidu, da bi na svoju molbu bio premešten u Zemun. Tokom službovanja u Šidu, na predlog velikog župana grofa Elca, izabran je za člana Sudskog stola Sremske županije.
Po dolasku u Zemun osnovao je školski fond za održavanje srpskih škola i napisao Ustav koji je definisao rad fonda. Njegovim zauzimanjem 1813. oslikan je i pozlaćen ikonostas u Bogorodičinoj crkvi, a 1814. podignuta nova zvona i sazidana kapela u kontumacu. Kao zaslužni prota bio je član Arhidijecezalne konzistorije i Apelatorije. Bio je protivnik Vukove reforme, a u Zemunu se zavadio sa Vukovim pristalicom trgovcem Vasilijem Vasiljevićem. Ovaj sukob je trajao pet godina (1827-1832), da bi na kraju protiv sebe okrenuo i građane Zemuna, pa bio osuđen zbog zloupotrebe položaja i klevete na deset meseci zatvora.
Nakon odslužene kazne u Varadinu kraći period je živeo u Sremskim Karlovcima. Potom je bio protojerej u Sremskoj Mitrovici (1833-1835), Vukovaru (1835-1839) i ponovo Mitrovici (od 1839. do smrti).[1]
Književni rad uredi
Govorio je nemački, ruski i latinski. Pod uticajem Dositeja slobodno je preveo s nemačkog knjigu Blanšara i Šilera Novi Plutarh. Prevod/adaptaciju objavio je u četiri knjige, štampane u razdoblju od 1809. do 1841. godine. Prvom tomu dodao je biografiju Stefana Dušana, drugom tomu Stefana Nemanje, Svetog Save i Jovana Rajića i četvrtom tomu Karađorđa.
Koristeći kao predložak preradu Geriga i Ermana beseda sanktpeterburškog arhiepiskopa Amvrosija, napisao je dve knjige poučnih beseda za nedeljne i praznične dane.[1]
Zanimljivosti uredi
Ivanović je doprineo uvođenju proslave Svetog Save kao školske slave. Ustavom školskog fonda koji je osnovao 1812. u Zemunu bilo je određeno da se „Sveti Sava ima obeležavati kao zaštitnik srpskih škola”.[3][4]
Bibliografija uredi
- Novый Plutarhъ ili Kratkoe opisanіe slavnы lюdіi svію naroda odъ drevnы vremena do danasъ, I-IV (I, Budim 1809; II, Kragujevac 1841; III, Novi Sad 1840; IV, Novi Sad 1841)
- Kratke poučitelne besѣde, I-II (I, Novi Sad 1838; II, Novi Sad 1841)
Reference uredi
- ^ a b v Srpski biografski rečnik knjiga 4, I-Ka. Novi Sad: Matica srpska. 2009. str. 55—56.
- ^ Petrović, Kosta (1991). Istorija Karlovačke gimnazije. Novi Sad: Matica srpska. str. 130.
- ^ Marković, Predrag. „HIMNA SVETOM SAVI”. kraljevske-novine.rs.
- ^ Berec, Nebojša. „Kako se kalila svečana pesma”. politikin-zabavnik.co.rs.