Википедија

Južni pol

90° S 180° E / 90° J; 180° I / -90; 180

Južni pol je najjužnija tačka na Zemlji, što obuhvata pojmove južnog geografskog i južnog geomagnetnog pola. On je jedna od dve tačke gde osa Zemljine rotacije prolazi kroz površinu planete. To je najjužnija tačka na površini Zemlje i leži na suprotnoj strani od Severnog pola.

Antarktik i Južni pol na snimku koji je napravila NASA 2005.
Položaj južnog pola
1. Geografski Južni pol 2. Magnetni Južni pol 3. Geomagnetni Južni pol 4. Južni pol nedostupnosti
Ceremonijalni južni pol sa zastavama država potpisnica Antarktičke povelje

Južni pol se nalazi na kontinentu Antarktiku. Na ovoj lokaciji se nalazi američka polarna stanica Amundsen-Skot, koja je bila uspostavljena 1956. godine i bila je permanentno u upotrebi od tog vremena. Geografski Južni pol nije isto što i Južni magnetni pol.

Geografija uredi

 
Ceremonijalni Južni pol u februaru 2008.

Za većinu namena, geografski Južni pol je definisan kao južna tačka od dve tačke u kojima Zemljina osa rotacije preseca njenu površinu (druga tačka je na geografskom Severnom polu). Međutim, zemljina osa rotacije je aktivno podložna malim „pomeranjima” (polarno pomeranje), tako da ta definicija nije adekvatna za veoma veoma precizne radove.

Geografske koordinate Južnog pola su obično date jednostavno sa 90°J, pošto je njegova longituda geometrijski nedefinisana ili irelevantna. Kada je neophodno navesti longitudu, može se dati vrednost 0°. Na Južnom polu, svi pravci gledaju na sever. Iz tog razloga, pravci na polu se daju relativno na „severnu mrežu”, što pokazuje ka severu duž meridijana.[1] Duž gustih latitudnih krugova, u smeru kazaljki na satu je istok, i u suprotnom smeru je zapad.

Geografski Južni pol je lociran na kontinentu Antarktik (mada to nije bio slučaj tokom celokupne zemljine istorije zbog pomeranja kontinenata). On sedi povrh nepregledne, neplodne, vetrovite i ledene visoravni na nadmorskoj visini od 2.835 m (9.301 ft), i lociran je oko 1.300 km (810 mi) od najbližeg otvorenog mora u Zalivu kitova. Procenjuje se da je led debeo oko 2.700 m (9,000 ft) na polu, tako da je površina kopna ispod ledene ploče zapravo u blizini nivoa mora.[2]

Polarna ledena ploča se pomera brzinom od oko 10 m godišnje u pravcu između 37° i 40° zapadno severne mreže,[3] i ka Vedelovom moru. Stoga se pozicija stanice i drugih veštačkih obeležja relativno pomera tokom vremena u odnosu na geografski pol.

Geografski Južni pol je obeležen kolcem u ledu kao i malim znakom; oni se pomeraju svake godine tokom ceremonije za Novu godinu da bi se kompenzovalo za pomeranje leda.[4] Znak sadrži zapis o respektivnim datumima kad su Roald Amundsen i Robert F. Skot dosegli do pola, čemu sledi par njihovih kratki citata, i data je elevacija od 9.301 stopa.[5][6] Novi kolac za obeležavanje dizajnira i napravi osoblje na lokaciji svake godine.[4]

Ceremonijalni Južni pol uredi

Ceremonijalni Južni pol je oblast namenjena pravljenju fotografija na stanici Južnog pola. Lociran je nekoliko metara od geografskog Južnog pola, i sastoji se od metalne sfere na kratkom bambusnom stubu, okružene zastavama originalnih država potpisnica Antarktičke povelje.

Istorijski monumenti uredi

 
Argentinski vojnici salutiraju zastavi nakon podizanja stuba 1965. godine

Amundsenov šator: Šator je podigla norveška ekspedicija predvođena Roaldom Amundsenom po svom dolasku 14. decembra 1911. On je trenutno zatrpan snegom i ledom u blizini pola. Proglašen je istorijskim mestom ili monumentom (HSM 80), po predlogu Norveške na konsultativnom sastanku Antarktičkog ugovora.[7] Precizna lokacija šatora nije poznata, ali na bazi proračuna brzine pomeranja leda i akumulacije snega, smatra se da je 2010, ležao između 1,8 i 2,5 km (1,1 i 1,6 milja) od pola na dubini od 17 m (56 ft) ispod sadašnje površine.[8]

Argentinski jarbol za zastavu: Stub je podignut na geografskom Južnom polu u decembru 1965. od strane Prve argentinske kopnene polarne ekspedicije, i bio je proglašen istorijskim mestom ili monumentom (HSM 1) po predlogu Argentine na konsultativnom sastanku Antarktičkog ugovora.[9]

Geografski Južni pol uredi

Geografski Južni pol je tačka gde zemljina osa rotacije prolazi kroz površinu Zemlje. Najčešće se pod nazivom „Južni pol“ podrazumeva upravo ova tačka. Južni pol se nalazi na Antarktiku. Posmatrač koji stoji na Južnom polu gleda u svim pravcima prema severu.

Geomagnetni Južni pol uredi

Južni magnetni pol je jedan od dva magnetna pola na Zemlji. On se nalazi u blizini geografskog Južnog pola.

Istraživanje Južnog pola uredi

Prvi ljudi koji su došli do Južnog pola su bili Roald Amundsen i njegov tim, koji su tamo stigli 14. decembra 1911. godine. Amundsenov glavni rival, Robert Falkon Skot, je do njega stigao mesec dana kasnije, tačnije 17. januara 1912. godine. Na povratku su Skot i cela njegova ekspedicija umrli od gladi i ekstremne hladnoće.

Američki admiral Ričard Berd je 29. novembra 1929. godine postao prvi čovek koji je preleteo Južni pol.

19. vek uredi

Godine 1820, nekoliko ekspedicija je tvrdilo da su bili prvi koji su videli Antarktik, pri čemu je prva verovatno bila ruska ekspedicija predvođena Fabijanom Belingshauzenom i Mihailom Lazarevim.[10] Do prvog iskrcavanja je verovatno došlo nešto više od godinu dana kasnije kada je to učinio američki pomorski kapetan Džon Dejvis.

Osnovna geografija Antarktičke obale nije bila izučena do kasnog 19. veka. Američki pomorski oficir Čarls Vilks je korektno tvrdio da je Antarktik bio novi kontinent, bazirajući svoju tvrdnju na istraživanjima tokom 1839–40,[11] dok se Džejms Klark Ros, u svojoj ekspediciji iz 1839–43, nadao da će moći da plovi sve do Južnog pola. (On je bio neuspešan.)[12]

1900–1950. uredi

 
Amundsenova ekspedicija Južnog pola, decembar 1911.

Britanski istraživač Robert Falkon Skot na Istraživačkoj ekspediciji tokom 1901–04 je bio prvi koji je pokušao da nađe rutu od Antarktičke obale do Južnog pola. Skot, zajedno sa Ernestom Šekltonom i Edvardom Vilsonom, uputio se sa namerom da putuje na jug koliko god je to moguće, i dana 31. decembra 1902, dosegli su 82°16′ JGŠ.[12] Šeklton se kasnije vratio na Antarktik kao vođa Britanske antarktičke ekspedicije (Nimrod ekspedicija) u pokušaju da stignu do pola. Dana 9. januara 1909, sa tri saputnika, dosegao je 88°23' JGŠ – 112 mi (180 km) od pola – pre nego što su bili prisiljeni da se vrate.[13]

Prvi ljudi koji je dosegli do geografskog Južnog pola su bili Norveđani Roald Amundsen i njegova grupa dana 14. decembra 1911. Amundsen je imenovao svoj kamp Polheim i celokupni plato koji okružuje pol Polje kralja Hokona VII u čast kralja Hokona VII Norveške. Robert Falkon Skot se vratio na Antarktik sa svojom drugom ekspedicijom, Tera Nova ekspedicija, inicijalno nesvestan Amundsenove tajne ekspedicije. Skot i četvoro njegovih ljudi su dosegli Južni pol 17. januara 1912, trideset četiri dana nakon Amundsena. Na povratnom putu, Skot i njegovi saputnici su svi umrli od gladi i ekstremne hladnoće.

Godine 1914. Ernest Šekltonova Imperijalna transantarktička ekspedicija se uputila s namerom prelaska Antarktika preko Južnog pola, ali je njegov brod, Izdržljivost, bio zamrznut u napakovanom ledu i potonuo je 11 meseci kasnije. Putovanje preko kontinenta nije bilo izvedeno.

Američki admiral Ričard Berd, uz pomoć svog prvog pilota Bernta Belčena, postao je prva osoba koja je preletela preko Južnog pola 29. novembra 1929.

1950–sadašnjost uredi

 
Amundsen–Skotova stanica na Južnom polu.

Ljudi nisu ponovno kročili na Južni pol do 31. oktobra 1956, kad se tim predvođen Džordžom Dufekom pripadnikom američke mornarice spustio tamo avionom R4D-5L Skytrain (C-47 Skytrain). Američka Polarna stanica Amundsen-Skot je uspostavljena vazdušnim putem tokom 1956–1957 radi Međunarodne geografske godine, i u njoj konstantno boravi osoblje od tog vremena radi istraživanja.[2]

Nakon Amundsena i Skota, sledeći ljudi koji su dosegli Južni pol kopnenim putem (mada uz izvesnu vazdušnu podršku) bili su Edmund Hilari (4. januar 1958) i Vivijan Fuks (19. januar 1958) i njihovi timovi, tokom Komonveltske transantarktičke ekspedicije. Naknadno je bilo mnogo ekspedicija koje su stigle do Južnog pola kopnenim putem, uključujući one koje su predvodili, Havola, Krari i Fines. Prva grupa žena koje se stigle kopnenim putem do pola su bile Pam Jang, Džin Pearson, Luiz Džouns, Ajlin Maksaveni, Kej Lindsi i Teri Tikhil 1969. godine.[14] Godine 1978. Mikele Ajlin Rejni je postala prva žena koja je prezimila na Južnom polu.[15]

Nakon uspostavljanja baze za logističku podršku Bazni kamp Patriot Hils 1987. godine, Južni pol je postao dostupniji za ekspedicije koje nisu pod vladinim pokroviteljstvom.

Dana 30. decembra 1989, Arved Fuks i Rejnhold Mesner su bili prvi da pređu Antarktik preko Južnog pola bez pomoći životinja ili motornih vozila, koristeći samo skije i uz pomoć vetra.[16][17] Dve žene, Viktorija E. Murden i Širli Metc dosegle su pol kopnenim putem 17. januara. 1989.[18]

Najbrže putovanje bez podrške do geografskog Južnog pola od okeana je 24 dana i jedan sat od Herkulesove uvale i ostvario ga je 2011. norveški pustolov Kristijan Ejd,[19] koji je nadmašio raniji solo rekord koji je 2009. postavio Amerikanac Tod Karmajkl od 39 dana i sedam sati, i prethodni grupni rekord postavljen 2009. od 33 dana i 23 sata.[20]

Najbrže solo (žensko) putovanje bez podrške i pomoći do Južnog pola je izvela Hana Makeand iz UK 2006. godine. Ona je prevalila put za 39 dana i 9 sati. Ona je započela pristup 19. novembra 2006 i završila 28. decembra 2006.[21]

U leto 2011/12, zasebne ekspedicije Norvežanina Aleksandra Game i Australijanaca Džejmsa Kastrisiona i Džastina Džounsa zajedno su tvrdili da je prvi prešli nepodržani put bez pasa ili kajtova od Antarktičke obale do Južnog pola i nazad.[22][23][24]

Klima i dan i noć uredi

Vidi još: Klima na Antarktiku, Ponoćno Sunce i Polarna noć

Tokom južne zime (mart–septembar) na Južnom polu nema sunčeve svetlosti, i od 11. maja do 1. avgusta, tokom produženih perioda sumraka, potpuno je tamno (osim mesečine). U leto (septembar–mart), sunce je konstantno iznad horizonta i izgleda kao da se kreće po krugu u suprotnom smeru od kazaljke na satu. Međutim, uvek je nisko na nebu, dostižući maksimum od 23,5° u decembru. Znatan deo sunčeve svetlosti koji doseže do površine biva reflektovan belim snegom. Ovaj nedostatak toplote od Sunca, u kombinaciji sa visokom nadmorskom visinom (oko 2800 m), uzrokuje da Južni pol ima jednu od najhladnijih klima na Zemlji (mada nije najhladnija; rekord drži region u blizini stanice Vostok, takođe na Antarktiku, koji leži na višoj elevaciji).[25] Temperature na Južnom polu su znatno niže nego na Severnom polu, prvenstveno zato što je Južni pol lociran na visokoj altitudi usred kontinentalne kopnene mase, dok je Severni pol na nivou mora usred okeana, koji deluje kao toplotni rezervoar.[26]

Južni pol je na nadmorskoj visini od 9.300 ft (2.800 m) mada se stiče osećaj kao da je 11.000 ft (3.400 m).[27] Centrifugalna sila od okretanja planete povlači atmosferu prema ekvatoru.

Sredinom leta, kad sunce dostiže svoju maksimalnu elevaciju od oko 23,5 stepena, visoke temperature na Južnom polu u januaru su na −25,9 °C (−15 °F). Kako šestomesečni dan ističe i Sunce počne da postaje niže, temperature takođe padaju: one dostižu oko −45 °C (−49 °F) u vreme zalaska (kasni mart) i u vreme svitanja (kasni septembar). Sredinom zime, prosečna temperatura ostaje stabilna na oko −58 °C (−72 °F). Najviša temperatura ikad zabeležena na polarna stanici Amundsen-Skot je bila −12,3 °C (9,9 °F) na Božić, 2011,[28] a najniža je bila −82,8 °C (−117,0 °F) 23. juna 23, 1982[29][30][31] (poređenja radi, najniža direktno merena temperatura bilo gde na Zemlji je −89,2 °C (−128,6 °F) na stanici Vostok 21. jula 1983, mada je −93,2 °C (−135,8 °F) bilo izmereno indirektno pomoću satelita na istočnom Antarktiku između Kupole A i Kupole F u avgustu 2010[32]).

Južni pol ima pustinjsku klimu, te prima veoma malu količinu precipitacije. Vlažnost vazduha je u blizini nule. Međutim, jaki vetrovi mogu da uzrokuju snežne smetove, i akumulacija snega iznosi oko 20 cm (8 in) godišnje.[33] Bivša kupola koja se vidi na slikama stanice Amundsen-Skot delimično je zatrpana zbog snežnih oluja, a ulaz u kupolu je bio redovno otvaran buldožerima. Novije zgrade su podignute na šipovima, tako da se sneg ne gradi na bočnim stranama.

Klima Južnog pola
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Apsolutni maksimum, °C (°F) −14,4
(6,1) 		−20,6
(−5,1) 		−26,7
(−16,1) 		−27,8
(−18) 		−25,1
(−13,2) 		−28,8
(−19,8) 		−33,9
(−29) 		−32,8
(−27) 		−29,3
(−20,7) 		−25,1
(−13,2) 		−18,9
(−2) 		−12,3
(9,9) 		−12,3
(9,9)
Maksimum, °C (°F) −26,0
(−14,8) 		−37,9
(−36,2) 		−49,6
(−57,3) 		−53,0
(−63,4) 		−53,6
(−64,5) 		−54,5
(−66,1) 		−55,2
(−67,4) 		−54,9
(−66,8) 		−54,4
(−65,9) 		−48,4
(−55,1) 		−36,2
(−33,2) 		−26,3
(−15,3) 		−45,8
(−50,4)
Prosek, °C (°F) −28,4
(−19,1) 		−40,9
(−41,6) 		−53,7
(−64,7) 		−57,8
(−72) 		−58,0
(−72,4) 		−58,9
(−74) 		−59,8
(−75,6) 		−59,7
(−75,5) 		−59,1
(−74,4) 		−51,6
(−60,9) 		−38,2
(−36,8) 		−28,0
(−18,4) 		−49,5
(−57,1)
Minimum, °C (°F) −29,6
(−21,3) 		−43,1
(−45,6) 		−56,8
(−70,2) 		−60,9
(−77,6) 		−61,5
(−78,7) 		−62,8
(−81) 		−63,4
(−82,1) 		−63,2
(−81,8) 		−61,7
(−79,1) 		−54,3
(−65,7) 		−40,1
(−40,2) 		−29,1
(−20,4) 		−52,2
(−62)
Apsolutni minimum, °C (°F) −41,1
(−42) 		−58,9
(−74) 		−71,1
(−96) 		−75,0
(−103) 		−78,3
(−108,9) 		−82,8
(−117) 		−80,6
(−113,1) 		−79,3
(−110,7) 		−79,4
(−110,9) 		−72,0
(−97,6) 		−55,0
(−67) 		−41,1
(−42) 		−82,8
(−117)
Količina padavina, mm (in) 0,3
(0,012) 		0,6
(0,024) 		0,2
(0,008) 		0,1
(0,004) 		0,2
(0,008) 		0,1
(0,004) 		Trace Trace 0,1
(0,004) 		0,1
(0,004) 		0,1
(0,004) 		0,3
(0,012) 		2,3
(0,091)
Dani sa padavinama (≥ 0.1 mm) 0,2 0,3 0,2 0,0 0,2 0,1 0,0 0,0 0,1 0,1 0,1 0,3 1,6
Dani sa snegom 22,0 19,6 13,6 11,4 17,2 17,3 18,2 17,5 11,7 16,7 16,9 20,6 203,0
Sunčani sati — mesečni prosek 406,1 497,2 195,3 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 34,1 390,6 558,0 616,9 2.698,2
Sunčani sati — dnevni prosek 13,1 17,6 6,3 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 1,1 12,6 18,6 19,9 7,4
Izvor #1: Pogoda.ru.net (temperature, 1981–2010, ekstremi 1957–sadašnjost)[34]
Izvor #2: Deutscher Wetterdienst (precipitacija 1957–1988 i sunčanost 1978–1993),[35] NOAA (podaci o snežnim danima, 1961–1988)[36]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ "Moving the South Pole" Arhivirano 2011-07-16 na sajtu Wayback Machine, NASA Quest
  2. ^ a b Amundsen–Scott South Pole Station, National Science Foundation, Office of Polar Programs
  3. ^ „Where is the real Pole really?”. Pristupljeno 25. 3. 2008. 
  4. ^ a b "Marker makes annual move". p. 6, Antarctic Sun. January 8, 2006; McMurdo Station, Antarctica.
  5. ^ „Sign at the (ever moving) actual geographical South Pole (a few feet away from the Ceremonial Pole)”. Pierre R. Schwob Physics/Astronomy. Pristupljeno 25. 5. 2013. 
  6. ^ Kiefer, Alex (januar 1994). „South Pole Marker”. Pristupljeno 24. 3. 2008. 
  7. ^ „List of Historic Sites and Monuments approved by the ATCM (2012)” (PDF). Antarctic Treaty Secretariat. 2012. Pristupljeno 7. 1. 2014. 
  8. ^ [1] Polar Record / Volume 47 / Issue 03 / July 2011
  9. ^ „List of Historic Sites and Monuments approved by the ATCM (2012)” (PDF). Antarctic Treaty Secretariat. 2012. Pristupljeno 4. 10. 2013. 
  10. ^ Armstrong, Terence (1971). „Bellingshausen and the discovery of Antarctica”. Polar Record. 15 (99): 887—889. doi:10.1017/S0032247400062112. 
  11. ^ Van Doren & McHenry 1971, str. 1326
  12. ^ a b Berkman 2002, str. 35.
  13. ^ Simpson-Housley 2002, str. 24.
  14. ^ „First Women at Pole”. South Pole Station. Pristupljeno 24. 8. 2016. 
  15. ^ „Famous Firsts”. The Antarctic Sun. United States Antarctic Program. 13. 11. 2009. Pristupljeno 25. 8. 2016. 
  16. ^ „Südtirol – Diese Seite existiert nicht”. Suedtirol.info. Arhivirano iz originala 10. 3. 2012. g. Pristupljeno 13. 8. 2012. 
  17. ^ „Britannica Online Encyclopedia”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 13. 8. 2012. 
  18. ^ „Antarctic Firsts”. Antarctic Circle. 4. 10. 2014. Pristupljeno 24. 8. 2016. 
  19. ^ Explorersweb (13. 1. 2011). „Breaking news: Christian Eide bags the South Pole solo speed ski world record”. explorersweb.com. Pristupljeno 13. 1. 2011. 
  20. ^ „Canadians break speed record trekking to South Pole”. Toronto Star. The Canadian Press. 7. 1. 2009. Pristupljeno 10. 2. 2010. 
  21. ^ Glenday 2013, str. 76.
  22. ^ „Ice Trek Expeditions”. Pristupljeno 25. 5. 2013. 
  23. ^ „Crossing the Ice”. Arhivirano iz originala 24. 6. 2013. g. Pristupljeno 25. 5. 2013. 
  24. ^ „Wilson, nå er vi framme!”. Pristupljeno 25. 5. 2013. 
  25. ^ Science question of the week, Goddard Space Flight Center.
  26. ^ Why is the South Pole colder than the North Pole? - Scientific American
  27. ^ The USAP Portal: Science and Support in Antarctica - Course Material
  28. ^ Lazzara, Matthew A. (28. 12. 2011). „Preliminary Report: Record Temperatures at South Pole (and nearby AWS sites…)”. Pristupljeno 28. 12. 2011. 
  29. ^ Your stay at Amundsen–Scott South Pole Station Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. novembar 2015), National Science Foundation Office of Polar Programs
  30. ^ „How cold is the Antarctic?”. NIWA. Pristupljeno 13. 8. 2012. 
  31. ^ „Antarctic Weather”. Pristupljeno 25. 5. 2013. 
  32. ^ "NASA-USGS Landsat 8 Satellite Pinpoints Coldest Spots on Earth" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. decembar 2013), NASA, December 9, 2013
  33. ^ 93103/opp. 93103.txt Initial environmental evaluation – development of blue-ice and compacted-snow runways[mrtva veza], National Science Foundation Office of Polar Programs, April 9, 1993
  34. ^ „Weather and Climate-The Climate of Amundsen–Scott” (na jeziku: ruski). Weather and Climate (Pogoda i klimat). Pristupljeno 5. 4. 2017. 
  35. ^ „Klimatafel von Amundsen - Scott / Südpol-Station (USA) / Antarktis” (PDF). Baseline climate means (1961—1990) from stations all over the world (na jeziku: German). Deutscher Wetterdienst. Pristupljeno 5. 4. 2017. 
  36. ^ „Amundsen–Scott Climate Normals 1961−1990”. National Oceanic and Atmospheric Administration. Pristupljeno 5. 4. 2017. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Južni pol na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јужни_пол&oldid=26243687”