Википедија

Justinijanova kuga

Justinijanova kuga bila je pandemija bubonske kuge (lat. pestis) koja je zahvatila Vizantijsko carstvo, a potom i ostatak sveta u 6. veku. Prema stavovima istoričara medicine bila je to prva pandemija bubonske kuge koja harala u periodu od 541—542. godine. Procenjuje se da je usmrtila između 30 i 50 miliona ljudi - skoro polovinu svetske populacije širom Azije, Severne Afrike, Arapskog poluostrva i Evrope. „Crna smrt“ ili druga velika pandemija kuge slična po posledicama Justinijanovoj dogodila se nekih 800 godina kasnije, usmrtivši 50 miliona Evropljana samo između 1347. i 1351. godine. Razlika između ove dve najveće pandemije kuge u sveukupnoj istoriji čovečanstva, od kojih je svaka bila odgovorna za smrt skoro polovine Evropljana u vremenu kada su izbile - uzrokovane su posebnom vrstom istog patogena, jednog koji je sam nestao i drugog koji je doveo do svetske pandemije u 14. veku i ponovo se pojavio krajem 1800-ih godina.[1]

Justinijanova kuga
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostInfektologija
Epidemiologija

Poreklo naziva uredi

Savremeni istoričari ovu pandemiju bubonske kuge nazvali su po istočnom rimskom caru Justinijanu I, koji je vladao u periodu masovne pandemije. I sam Justinijan se zarazio kugom, ali je imao sreću da bude među retkim bolesnicima koji su preboleli bolest.

Osnovni pojmovi o kugi uredi

 
Spore bacila kuge i njen vektor buva

Kuga je jedna od najopasnijih, epidemijskih, akutnih vektorski zaraznih bolesti, koja iako je bila poznata više od hiljadu godina (uglavnom po strahovitih posledica), njen uzročnik otkriven je tek krajem 19. veka, od strane dvojice bakteriologa - Japanca Šibasabure Kitasatoa i Švajcaraca Alekandra Jersin. Oni su uz pomoć mikroskopa godine 1894. prvi put izolovali bacil kuge, koji je po jednom od naučnika nazvan Jersinija pestis, poznata pod nazivom i Pasturela pestis (Yersinija pestis-Pasteurella pestis).[2]

Bacil kuge koji primarno živi na divljim glodarima, zajedno se buvom koja parazitira na tim glodarima predstavljaju vektor prenosa zaraze. Ljudska buva (pulex irritans) obično ne predstavlja opasnost, jer gotovo nikad ne postaje prenosilac, međutim vrsta buve (xenopsylla cheopsis), koja živi na malim glodarima, najčešći je i glavni prenosilac kuge. Inkubacija traje od 2 do 15 dana, najčešće 4-5 dana u zavisnosti od oblika bolesti.[3]

Najčešći je bubonski (žlezdani) oblik koji se karakteriše pojavom otoka limfnih žlezdi - bubona u predelima pazuha i prepona (ponekad i vrata) i stvaranjem karbunkula na koži. Ovaj oblik kuge smrtonosan je u 30-75% slučajeva. Drugi je plućni oblik kuge (ponekad se naziva i kapljični), koji je znatno ređi i manifestuje se snažnom upalom pluća, temperaturom i krvavim kašljem. Redovno završava smrću u 95%slučajeva. Treći oblik kuge je septični oblik, koji se karakteriše visokom i naglom temperaturom i infekcijom krvi, nakon koje, skoro redovno, smrt nastupa vrlo brzo.[4]

Kao epidemijska bolest kuga je odavno nestala iz Evrope, ali i dalje tinja u pojedinim žarištima širom sveta. Mnoge nepoznanice vezane za nju su rešene i uzročnik je poznat. Primarni vektor odgovoran za masovno širenje kuge je mišja buva, koja uzročnika kuge primarno širi među glodarima, a preko njih i među ljudima. Interhumani prenos kapljičnom infekcijom je redak i danas se leči antibioticima, a proizvedene su i vakcine, koje uspešno štite protiv kuge.[5]

Smatra se da su istoriji čovečanstva postojale tri velike pandemije;

  • Prva — koja je započela u 6. veku, oko 540. godine u Vizantijskom carstvu za vladavine cara Justinijana
  • Druga (poznata kao "Crna smrt" ) — javila se polovinom 14. veka i od koje je umrla trećina evropske populacije
  • Treća — koja se proširila iz Kine u Hongkong krajem 19. veka. Od nje su u Kini i Indiji umrli milioni ljudi.[6][7][8][9]

Takođe, u literaturi se navodi da je do 1500. godine, bilo 109 epidemija kuge, od čega je 45 epidemija bilo od 1500. do 1720. godine.[10]

Genom Justinijanove kuge uredi

Koristeći savremene metode, naučnici mnogobrojnih univerziteta, uključujući Univerzitet u Severnoj Arizoni i Univerzitet u Sidneju, izolovali su DNK fragmente kuge iz 1.500 godina starih zuba dveju žrtava Justinijanove kuge, sahranjenih groblju u nemačkom gradu Ašhajmu, koje su preminule u kasnom stadijumu epidemije kada je ona stigla do Južne Bavarske u Nemačkoj, verovatno između 541. i 543. godine.

Uz pomoć ovih fragmente, genetičari su rekonstruisali genom „najstarije bakterije“ uzročnika kuge (lat. Yersinia pestis), i uporedili ga sa bazom genoma više od stotinu savremenih vrsta. Pokazalo se da je vrsta odgovorna za izbijanje Justinijanove kuge evolucioni „ćorsokak“ i da se ova vrsta bakterija razlikuje od vrsta bakterija izazivača pandemije „Crne smrti“ i drugih pandemija kuge koje su usledile nakon 8. veka. Ovo su ujedno i najstariji genomi patogena koji su dobijeni do danas.[1]

Naučnici smatraju da ova genetska istraživanja mogu dovesti do boljeg razumevanja dinamika nastanka i razvoja savremenih infektivnih bolesti, uključujući oblike kuge, od koje i danas na globalnom nivou umire na hiljade ljudi svake godine.

Prva faza - epidemije uredi

 
Karta Vizantije iz 550. (deset godina nakon Justinijanove kuge ), sa Justinijanovim osvajanjima prikazanim zelenom bojom

Pretpostavlja se da je izvor epidemije bio u Etiopiji (koja se smatra rezervoarom kuge) ili Egiptu. Prva dokazana epidemija kuge počela je 541. godine u Egiptu u luci Pelusijum odakle se proširila u Aleksandriju i širom Egipta, zatim u Palestinu. Odatle je bolest doneta brodovima koji su dovozili žito iz Egipta, u Carigrad, jer su u žitu bili bolesni pacovi koji su potom zarazili grad. Sledeći faktor u širenju zaraze u Carigradu bila su veliki ambari žita u kojima se populacija pacovskih buva, prenosilaca kuge, neometano razmnožavala.[11]

Iz Carigrada epidemija se ubrzo proširiti po celoj Evropi (sve do njenih zapadnih granica Danske i Irske), severnoj Africi, Bliskom istoku, Persiji i južnoj Aziji. Smatra se da kuga nije poštedela ni jedno mesto, gde je boravio čovek, ni ostrvo, ni pećinu, niti gorski vrh.....[12]

Vizantijski pisac Prokopije koji je živeo tokom epidemije među prvima je poslao vest o kugi, koja je poslata iz grada Pelusijuma, nedaleko od Sueca. Kasnije je zabeležio da je tokom epidemije u Carigradu svakog dana umiralo 10.000 ljudi, dok drugi istoričari, savremenici, spominju brojku od 5.000 mrtvih dnevno tokom vrhunca epidemije. Kako u takvim uslovima nije bilo dovoljno mesta za sahranjivanje mrtvih, ali i dovoljno grobara, tela su ležala ostavljena na otvorenom, što je još više pogodovalo širenju zaraze.

Vizantijski društveni sistem našao se u problemima oko rešavanja pitanja nasleđivanja umrlih, tako da je u tim uslovima Justinijan doneo nove zakone kako bi barem to bilo rešeno.

Druga faza - pandemija uredi

Nakon prvog smrtonosnog pohoda od 541. do 542. godine epidemija je prerasla u pandemiju koja se vraćala nekoliko generaciju sve do 750. godine.[13]

Smatra se da je pandemija kuge usmrtila 100 miliona stanovnika naše planete ili do 40% stanovnika Carigrada, kao i četvrtinu stanovnika Vizantijskog carstva, a trajala je 200 godina. Taj broj će neki istoričari kao Josiah C. Russell još više uvećavaju, smatrajući da je evropska populacija u pandemiji ove pošasti izgubila 50% - 60% od celokupnog stanovništva.[12]

Justinijanova kuga je zadnja pandemija klasične epohe, koja je nestala krajem 8. veka da bi se ponovo javila sredinom 14. veka.[14]

Političke posledice Justinijanove kuge uredi

 
Justinijan I., i sam je bolovao od kuge

Tokom prvog dela Justinijanove vladavine došlo je do pokušaja oslobađanja Zapadnih prefektura Rimskog carstva. U kratkom vremenskom periodu od samo 7 godina (533–540) rimska vojska uspešno je napada Vandalsko kraljevstvo, a potom i kraljevstvo Ostrogota. U tim ratovima oslobođen je deo Rimske Afrike, Sardinija, Korzika, Sicilija, Dalmacija i cela Italija južno od reke Po.

Prva posledica

Nakon izbijanja epidemije Carstvo osim gubitaka u ljudstvu gubilo je značajne i poreske prihode sa kojima je politički aparat i finansirana vojska tako da se praktično dobijeni rat pretvorio u duge iscrpljujuće borbe koje će trajati još 15 godina i sa kojima će se polako gubiti ideja o oslobađanju svih provincija koje su zaposeli varvari.

Druga posledica

Druga neželjena pojava bila je ujedinjenje Arapa koji su 7. veku pod jedinstvenom muslimanskom verom napali Vizantiju i Persiju, koje su bile oslabljene, manje međusobnim ratovima, nego Justinijanovom kugom i u tim sukobima pobeđuju u kasnije vođenim vizantsko-arapskim ratovima.

Treća posledica

Treća neželjena posledica širenje bolesti širom lučkih gradova po Sredozemlju dala je Gotima nove mogućnosti u ratu protiv Vizantije. Kuga je oslabila Vizantiju do te mere da kad su Justinijanove vojske praktično vratile celu Italiju i zapadnu sredozemnu obalu, propala je mogućnost osvajanja i reformisanja Zapadnog rimskog carstva i njegovog ujedinjenja sa Istočnim pod jednim vladarom, po prvi put nakon 395. godine.

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ a b „Naučnici pronašli uzrok razorne Justinijanove kuge”. www.nationalgeographic.rs. Pristupljeno 14. 3. 2016. 
  2. ^ Andrew Cunningham, “Transforming plague: The laboratory and identity of infectious disease” u The laboratory revolution in medicine, ur. Andrew Cunningham i Penny Williams (Cambridge: Cambridge University Press, 1992), 209-244
  3. ^ Tatjana Buklijaš, “Kuga: nastajanje identiteta bolesti”, Hrvatska revija 2/2 (2002): 90-95
  4. ^ Philip Ziegler, The Black Death, (London: Penguin Books, 1998), 26-27
  5. ^ BUKLIJAŠ, T. (2002): Kuga: Nastajanje identiteta bolesti. Hrvatska Revija 2, 90-95.
  6. ^ GUIYOULE, A., F. GRIMONT, I. ITEMAN, P. GRIMONT and M. LEFEVRE (1994): Plague pandemics investigated by ribotyping of Yersinia pestis strain. J. Clin. Microbiol. 32, 634-641.
  7. ^ ZIEGLER, P. (1998): The Black Death. Penguin-London.
  8. ^ PRENTICE, M. B. and L. RAHALISON (2007): Plague. Lancet 369, 1196–1207.
  9. ^ ABBOTT, R. C. and T. E. ROCKE (2012): Plague. USGS National Wildlife Health Center (Circular 1372).
  10. ^ MEYER, K. F. (1961): Plague. In: Hull, T. G.: Diseases Transmitted from Animals to Man. Springfield, Illinois (USA). str. 467–508.
  11. ^ Keys, D (1999). Catastrophe: an investigation into the origins oft he modern world. New York: Ballentine Books. str. 9—27. 
  12. ^ a b SABBATANI, S. and R. MANFREDI, S. FIORINO (2012): The Justinian plague (part one). Infez. Med. 20, 125-139.
  13. ^ SCHAT, M. (2012): Justinian ́s Foreign Policy and Plague: Did Justinian Create the First Pandemic? Montana State University. str. 1-7.
  14. ^ RAVANČIĆ, G. (2006): Crna smrt 1348—1349. u Dubrovniku – srednjevjekovni grad i doživljaj epidemije. Doktorska disertacija, Sveučilište u Zagrebu Filozofski fakultet.

Literatura uredi

  • Keys, D (1999). Catastrophe: an investigation into the origins oft he modern world. New York: Ballentine Books. str. 9—27. 
  • Pauline Allen: The Justinianic Plague. In: Byzantion. Band 49, (1979). str. 5–20.
  • Horden, Peregrine (2005). „Mediterranean Plague in the Age of Justinian”. Ur.: Maas, Michael. The Cambridge Companion to the Age of Justinian. Cambridge: Cambridge University Press. str. 134–160. ISBN 978-0-521-52071-3. 
  • Lester Little, ur. (2007). Plague and the End of Antiquity. The Pandemic of 541–750. Cambridge. ISBN 978-0-521-84639-4. 
  • Mischa Meier: „Hinzu kam auch noch die Pest …“ Die sogenannte Justinianische Pest und ihre Folgen. In: Mischa Meier (Hrsg.): Pest. Die Geschichte eines Menschheitstraumas. Klett-Cotta, Stuttgart . ff. 2005. ISBN 978-3-608-94359-7. str. 86.
  • Mischa Meier: Prokop, Agathias, die Pest und das „Ende“ der antiken Historiographie. In: Historische Zeitschrift 278, (2004). str. 281–310, hier pp. 301–303
  • William Rosen (2007). Justinian's Flea. Plague, Empire, and the birth of Europe. Cambridge. ISBN 978-1-84413-744-2.  (Populärwissenschaftlich und gut lesbar, aber problematisch, da teils sehr generalisierend und zu stark vereinfachend).
  • Dionysios Ch. Stathakopoulos: Famine and pestilence in the Late Roman and early Byzantine empire. A systematic survey of subsistence crises and epidemics. Aldershot. 2004. ISBN 978-0-7546-3021-0.



 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јустинијанова_куга&oldid=27441579”