Džinovska panda
Džinovska panda (lat. Ailuropoda melanoleuca) je krupni sisar iz porodice medveda (Ursidae), poreklom iz centralno-zapadne i jugozapadne Kine.[3] Lako se prepoznaje po upadljivim crnim oznakama oko očiju, na ušima i preko svog zaobljenog tela. Iako pripada redu zveri, koje karakteriše ishrana mesom, džinovska panda se u 99% slučajeva hrani mladicama i listovima bambusa.
| Džinovska panda | |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Chordata |
| Klasa: | Mammalia |
| Red: | Carnivora |
| Porodica: | Ursidae |
| Rod: | Ailuropoda |
| Vrsta: | A. melanoleuca
|
| Binomno ime | |
| Ailuropoda melanoleuca David, 1869[2]
| |
| Podvrste | |
| |
| |
| Areal rasprostranjenja džinovskih pandi | |
Ugrožena je životinja - procenjeno je da je u divljini preostalo 2.000 pandi[4] i preko 180 koje žive u zatočeništvu u Kini. Od ovog broja dvadeset pandi živi van Kine. Drugi izvor pokazuje da se u Kini razmnožava 221 panda, od kraja 2006. godine.[5] Broj panda u divljini je u porastu.[6][7]
Ime uredi
Ime „panda“ vodi poreklo iz himalajskog jezika, verovatno nepalskog. Ovo ime je originalno primenjeno na crvene pande. Sve do 1901. godine, kada je otkrivena veza između ove dve vrste, džinovska panda je bila poznata kao išarani medved ili šareni medved (lat. Ailuropus melanoleucus).
Kada bi preveli njeno ime sa kineskog jezika, bukvalno bi imalo značenje „medveda mačke“. Ovaj naziv nije slučajan. Naime, većina medveda ima okrugle zenice. Izuzetak je džinovska panda, čije su zenice vertikalno postavljene, kao kod mačaka.
Opis uredi
Krzno džinovske pande je crno-belo. Odrasli mere oko 1,5 metara dužine, a do ramena su oko 75 centimetara visoki. Mužjaci mogu težiti do 115 kilograma, dok su ženke generalno sitnije, težeći do 100 kilograma s vremena na vreme. Takođe imaju i kratak rep dugačak približno 15 cm.
Šapu džinovske pande sačinjavaju „lažni palac“ i pet prstiju. Palac je zapravo modifikovana kost u okviru kosti pešća, predstavlja potporu šapi i pomaže pandi da drži bambus dok jede.[8]
Džinovske pande obično žive od 20 do 30 godina u zatočeništvu.
Ponašanje i ishrana uredi
Do skoro se mislilo da su džinovske pande samotnjaci i da se mužjaci i ženke mogu videti zajedno samo tokom parenja. Skorašnje studije pokazuju da mali broj ovih životinja deli veliku teritoriju i ponekad se susreću i izvan sezone parenja.
Kao većina suptropskih sisara, ali za razliku od ostalih medveda, džinovske pande ne hiberniraju.
Uprkos svojoj taksonomskoj klasifikaciji u red mesojeda ili zveri, džinovske pande se prvobitno hrane bambusom. Međutim, njihov sistem za varenje je isti kao kod drugih mesojeda, kao i osobina da ne mogu da svare celulozu, i stoga moraju jesti bambus u velikim količinama kako bi obezbedili potrebnu energiju i hranljive sastojke. Panda prosečno pojede od 9 do 14 kilograma mladica bambusa svakog dana.
Dvadeset i pet vrstama bambusa se hrane pande u divljini. Kako se prosečna temperatura regiona koje pande naseljavaju povećala, samim tim je i pomerila njihovu životnu granicu na više delove planina i ograničila prostor. S tim, samo nekoliko vrsta bambusa uspeva da raste u tim visinama koje pande sada naseljavaju. Lišće bambusa sadrži najviše proteina, dok stablo sadrži manje.
S obzirom na to da različite vrste bambusa u različito doba godine cveta, pande moraju imati na raspolaganju najmanje dve različite vrste kako bi izbegle gladovanje. Sam skelet glave je adaptiran na ovakvu ishranu. Imaju snažne vilične mišiće koji povezuju vrh glave i vilicu. Krupni kutnjaci melju i drobe vlaknaste materije bambusa. Iako se prvobitno hrane bambusom, zubi pande su zadržali medveđi oblik, i poješće meso, ribu i jaja ako pronađu. Ostala hrana koju pande jedu u zoološkim vrtovima je med i slatki krompir ili jem.
Podvrste uredi
Dve vrste pandi se prepoznaju na osnovu razlike u veličini lobanje i šarama na krznu.
- Ailuropoda melanoleuca melanoleuca je podvrsta koju sačinjava najveći broj postojeće populacije pandi. Pre svega se mogu naći u zapadnoj kineskoj provinciji Sečuan, a njihovo krzno je potpuno crno-belo.
- Ailuropoda melanoleuca qinlingensis je ograničena na područja planine Kvinlig u provinciji Šansi, po kojoj je i dobila ime. Živi na visinama od 1300–3000 metara. Odnos boja na krznu je zamenjen tamnim i svetlijim nijansama braon boje. Lobanja ove podvrste je manja od lobanje sečuanske pande i poseduje veće kutnjake.
Razmnožavanje uredi
Suprotno ukorenjenom mišljenju, pande se ne razmnožavaju sporo. Studije su pokazale da se džinovske pande ujedno dobro razmnožavaju kao severnoamerički mrki medvedi.[9] U proseku, ženka tokom života može da ima 2 do 3 mladunca. Pande sporo rastu, a polnu zrelost stiču tek sa 5 do 7 godina. Sezona parenja obično traje od sredine marta do sredine maja. Za to vreme, dva do pet mužjaka su spremna da se bore oko ženke, a mužjaku sa najvišim ugledom pripašće ženka. Sam čin parenja je kratak i traje od 30 sekundi do 5 minuta.
Trudnoća varira od 83 do 163 dana, sa prosečnim trajanjem od 135 dana. Bebe pande su samo oko 10 cm dugačke i 90 do 130 grama teške po rođenju. Ženka obično rađa jedno do dva mlada. S obzirom na to da obe bebe trebaju konstantnu brigu i pažnju, majka se mora opredeliti koje će mladunče da odbaci.
Naučnicima nije poznato po kojoj osnovi majka bira jedno od dva mladunca. Mužjak ne snosi nikakav udeo u podizanju mladunčeta.
Mladunče je po rođenju roze boje, bez ijedne dlake na telu. Rađa se slepo i gluvo. Majka ga doji 30 minuta po jednom putu, a 6 do 14 puta na dan. Tri do četiri sata majka je odsutna iz jazbine jer je u potrazi za hranom. Do dve nedelje nakon rođenja, koža mladog postaje siva, a dlaka konačno dobija crnu boju. Svetloroze boja na bebinom krzno se može pojaviti, kao rezultat hemijske reakcije između dlake i majčine pljuvačke. Mesec dana posle rođenja, boja krzna je u potpunosti formirana. Dlaka mladunčeta je veoma meka, a kako stari postaje grublja. Mladunče počinje da puzi nakon 75 do 90 dana, a majka se njim igra prevrćući ga. Male količine bambusa su mladunčad sposobni da jedu nakon šest meseci, iako je majčino mleko osnovna hrana tokom cele prve godine. Kada napune godinu dana, bebe pande imaju već oko 45 kilograma, a sa majkom žive dok ne napune 18 meseci do dve godine.
Status uredi
Džinovske pande su ugrožene vrste, a prete im kontinuiran gubitak staništa i niska stopa razmnožavanja.
Pande su bile meta lokalnih lovokradica još od antičkih vremena, a stranci su ih lovili otkada su uvedene na Zapad. Sa početkom od 1930—ih godina, stranci ih nisu mogli loviti u Kini zbog Drugog Kinesko-japanskog rata i Kineskog Građanskog rata, ali su pande ostale laka meta lokalnom stanovništvu. Tokom 1960-ih i 1970—ih godina, za vreme Kineske kulturne revolucije, sva istraživanja i naučan rad vezani za pande je prekinut.
Zbog zagađivanja i uništavanja njihovog životnog staništa, zajedno sa segregacijom, populacija džinovskih pandi je bila ozbiljno ugrožena. Zakoni sprovedeni u 1990—im godinama su dali nadu za njihov opstanak. Iako su i dalje ugožene životinje, veruje se da napori radi očuvanja vrste funkcionišu. Od 2006. godine postoje 40 rezervata za džinovske pande u Kini, u poređenju sa samo 13 od pre dve decenije.[4]
Džinovska panda je jedna od najpoznatijih i najomiljenijih zaštićenih vrsta.
Tibetski mit uredi
Jedna tibetska legenda je pokušala da objasni kako su pande dobile svoje jedinstvene boje. Nekada davno, pande su živele u visokim planinama Tibeta. Njihovo krzno je bilo snežno bele boje. Bili su prijatelji sa mladom pastiricom koja im je čuvala krdo u planinama u blizini sela. Jednoga dana majka panda i njeno mladunče su se igrali sa pastiricom, kada je iznenada, mladunče napao jak i gladan leopard. Ona je uspela da zaštiti mladunče, sklanjajući ga, ali je nju leopard ubrzo ubio. Ostale pande su bile toliko tužne da su organizovale službu za pastiricu, takođe želeći da nikada ne zaborave njenu žrtvu za mladunče pande. Lokalni običaj u planini je bio da se prekriju ruke i noge pepelom u znak sećanja na nastradalu. Pande su bile veoma tužne i gorko su plakale. Obrisale su oči šapama i prekrile uši ne bi li blokirale zvuk plača. Počele su se međusobno grliti ne bi li se tako utešile i dok su to činile pepeo je zacrnio delove krzna preko kojih su prelazile njihove šape dok su se grlile. Pande namerno nisu htele da speru crne šare u znak sećanja na devojku koja je poginula.
Ime uredi
Ne postoji tačno objašnjenje porekla reči „panda“. Najbliži kandidat je nepalski reč „ponia, verovatno misleći na adaptiranost zgloba kosti. Zapadni svet je prvobitno primenio ovaj naziv za crvenu pandu. Do 1901, kada je pogrešno navedeno da je u vezi sa crvenom pandom, džinovska panda je bila poznata kao „prošarani medved“ (Ailuropus melanoleucus) ili „obojeni medved“.[10] U većini enciklopedijskih izvora, ime „panda“ potiče od manje poznate vrste crvene pande, tako neophodnost uključivanja „giganta“ i „manje / crveno“ prefiksi ispred imena. Čak i u 2010-oj, Britanska enciklopedija još uvek koristi ime „džinovska panda“ ili "Panda Bear" za medveda, uprkos međunarodnoj upotrebi reči „panda“.
Od najranijih kolekcija kineskih spisa, kineski jezik ima 20 različitih imena za pande, kao što su: 花 熊 (Hua kiong) „primetio medveda“ i 竹 熊 (džu kiong) „od bambusa imaju“. Najpopularnija imena u Kini danas su 大熊猫 (da Ksiong MAO), bukvalno „veliki medved mačka“, ili samo 熊猫 (Ksiong MAO), „medved mačka“. Ime je možda inspirisano očima džinovske pande, koje imaju vertikalne oči, poput mačaka.
Na Tajvanu, popularni naziv za pandu je invertovani 猫熊 (MAO kiong) „mačka medved“, iako mnoge enciklopedije i rečnici na Tajvanu i dalje koriste „medved mačka“, kao ispravno ime.
Vidi još uredi
Izvori uredi
- ^ Swaisgood, R.; Wang, D.; Wei, F. (2016). „Ailuropoda melanoleuca”. IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2016: e.T712A45033386. Pristupljeno 5. 9. 2016.[mrtva veza]
- ^ David, Armand (1869). „Voyage en Chine”. Bulletin des Nouvelles Archives du Muséum. 5: 13. „Ursus melanoleucus”
- ^ „Svetski program za zaštitu vrsta – Džinovska panda”. Panda.org. 29. 9. 2010. Arhivirano iz originala 04. 07. 2008. g. Pristupljeno 2. 3. 2013.
- ^ a b „"Hope for future of giant panda"”. Pristupljeno 14. 2. 2007., BBC News, 20. 06. 2006
- ^ „China has 221 pandas bred in captivity”. Chinadaily.com.cn. 15. 12. 2006. Pristupljeno 2. 3. 2013.
- ^ Rohde, By David (9. 2. 2009). „Giant panda gives birth to giant cub”. Today.reuters.com. Arhivirano iz originala 22. 9. 2007. g. Pristupljeno 2. 3. 2013.
- ^ USA. „National Geographic”. National Geographic. Arhivirano iz originala 6. 11. 2007. g. Pristupljeno 2. 3. 2013.
- ^ „Arthro.com: The Panda's Thumb”. Athro.com. Pristupljeno 2. 3. 2013.
- ^ Warren, Lynn (2006). „What's black and white and adored all over—and can cost a zoo more than three million dollars a year?”. Arhivirano iz originala 20. 10. 2006. g. Pristupljeno 16. 10. 2006.
- ^ New York Zoological Society (1987). Animal Kingdom, Volumes 90–91. str. 14.
Literatura uredi
- New York Zoological Society (1987). Animal Kingdom, Volumes 90–91. str. 14.
- AFP (via Discovery Channel) (2006, 20 June). Panda Numbers Exceed Expectations.
- Associated Press (via CNN) (2006). Article link.
- Catton, Chris (1990). Pandas. Christopher Helm.
- Friends of the National Zoo (2006). Panda Cam: A Nation Watches Tai Shan the Panda Cub Grow. New York: Fireside Books.
- Goodman, Brenda (2006, 12 February). Pandas Eat Up Much of Zoos' Budgets. The New York Times.
- Lumpkin, Susan; Seidensticker, John (2007). Giant Pandas. London: Collins. ISBN 978-0-06-120578-1(An earlier edition is available as The Smithsonian Book of Giant Pandas. (2002). Smithsonian Institution Press. ISBN 978-1-58834-013-9..)
- Panda Facts At a Glance (N.d.). www.wwfchina.org. WWF China.
- Ryder, Joanne (2001). Little panda: The World Welcomes Hua Mei at the San Diego Zoo. New York: Simon & Schuster.
- Schaller, George B. (1993). The Last Panda. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-73628-0. (There are also several later reprints)
- Wan, Qiu-Hong; Wu, Hua; Fang, Sheng-Guo (2005). „A New Subspecies of Giant Panda (Ailuropoda melanoleuca) from Shaanxi, China”. Journal of Mammalogy. 86 (2): 397—402. JSTOR 4094359. doi:10.1644/BRB-226.1.
- Warren, Lynne (July 2006). "Panda, Inc." National Geographic. (About Mei Xiang, Tai Shan and the Wolong Panda Research Facility in Chengdu China).
