Abu Musa el Ašari
Abu Musa Abd Alah ibn Kajs el Ašari, poznatiji kao Abu Musa el Ašari (arapski: ابو موسى الاشعري) (umro oko 662. ili 672.), bio je Muhamedov pratilac i važna ličnost u ranoj istoriji islama. U različitim periodima bio je guverner Basre i Kufe i bio je uključen u rana muslimanska osvajanja Persije.
| Datum rođenja | 602 |
|---|---|
| Mesto rođenja | Zabid, Jemen, |
| Datum smrti | 662. ili 672. |
| Mesto smrti | Kufa , Rašidunski kalifat |
Život uredi
Abu Musa je poticao iz Zabida, oblasti Jemena, gde je njegovo pleme, Ašair, živelo u preislamskom periodu. Prihvatio je islam u Meki pre hidžre i vratio se u rodni Jemen da propoveda svoju veru. Više od decenije nije bilo vesti o njemu sve dok nije usledilo osvajanje Hadžbara 628. godine kada je došao kod Muhameda u Medinu sa više od pedeset obraćenika iz Jemena, uključujući njegova dva brata Abu Ruhma i Abu Burda.
Nakon osvajanja Meke 629. godine, Abu Musa je imenovan među one koje je Muhamed poslao tokom ekspedicije u Avtas.[1] Dve godine kasnije postavljen je za jednog od guvernera Jemena, gde je ostao do kalifata Ebu Bekra, kome se pridružio u borbi protiv lokalnog vođe pokreta rida (lit. otpadništva).
Tokom Muhamedovog perioda uredi
Bio je prisutan tokom ekspedicije Dat el Rike. Neki naučnici tvrde da se ekspedicija odvijala u Nedždu (veliko područje visoravni na Arapskom poluostrvu) u Rabi At Tani ili Džumada El Ula, 4 G.H (ili početak 5 AH). Oni svoju stav obrazlažu tvrdnjom da je strateški bilo potrebno sprovesti ovaj pohod kako bi ugušili buntovne beduine da bi se zadovoljile potrebe dogovorene susretom sa politeistima, tj. Manjom bredarskom bitkom u Šabanu, 4 G.H.(godine od hidžre) Muhamed je primio vest da su se određena plemena Banu Gatafana okupila u Dat el Riki sa sumnjivim namenama.
Muhamed je krenuo prema Nedždu na čelu 400 ili 700 ljudi, nakon što je dao mandat Abu Daru - u Omejadskoj verziji, poglavar Omajada: Osman bin Afan je dobio ovu čast - da razreši ovaj posao tokom njegovog odsustva iz Medine. Muslimanski borci su prodrli duboko u njihovu zemlju dok nisu stigli do mesta zvanog Nahla, gde su naišli na neke beduine iz plemena Gatfan.[2][3]
Međutim, najovernije prema mišljenju "Saifur Rahman el Mubarakpurija" dogodilo se to da se pohod Dat Ar Rika odigrao nakon pada Haibara (a ne kao deo invazije na Nedžd). Tome u prilog govori i činjenica da su Abu Huraira i Abu Musa Ašaari bili svedoci bitke. Abu Huraira je prihvatio islam samo nekoliko dana pre Haibara, a Abu Musa El Ašari se vratio iz Abisinije (Etiopija) i pridružio se Muhamedu u Haibaru. Pravila koja se odnose na molitvu straha koju je Muhamed opažao tokom pohoda Dat Ar Rika otkrivena su tokom invazije na Asfan, a ovi naučnici kažu da se desila nakon El Handaka (bitka za rov).[3]
Nakon kalifata Ebu Bekra uredi
Imenovanja Abu Musa za upravitelja Basre i Kufe izvršena su za vreme kalifata Omara i Osmana, ali tačni datumi i okolnosti nisu jasni. Međutim, tokom perioda kada je bio upravitelj jednog ili drugog od dva muslimanska garnizonska grada u Iraku, Abu Musa se često spominje u vezi sa ranim muslimanskim osvajanjem Sasanidskog carstva. U bici za Tostar (642) istakao se kao vojni zapovednik. Persijski zapovednik Hormuzan povukao je svoje snage u utvrđeni grad Tostar. Među muslimanskim snagama bili su posvećeni veterani poput Amara ibn Jasira, El Bara ibn Malika el Ansarija i njegovog brata Anasa, Madžra el Bakrija i Salameha ibn Radžae. Omar je imenovao Abu Musu za zapovednika vojske. Tosar je bilo nemoguće zauzeti, bilo je i nekoliko ne uspešnih pokušaja da se probiju zidine grada. Srećom, persijski branilac je otvorio gradske kapije iznutra, otvarajući time put za vojsku Abu Muse.[4]
Kada je Basra osnovana tokom Omarove vladavine,on je počeo da gradi kanale za snabdevanje vodom za piće i za navodnjavanje. El Tabari izveštava da je Utba ibn Gazvan izgradio prvi kanal od reke Tar do mesta Basra kada je grad bio u fazi planiranja. Nakon što je grad izgrađen, Omar je postavio Abu Musa el Ašarija za prvog guvernera. El Ašari je vladao u periodu 17-29 / 638-650. Započeo je izgradnju dva važna kanala koji su povezivali Basru i reku Tigar. To su bile reka El Ubula i reka Makil. Dva kanala su bila osnova za razvoj poljoprivrede za ceo region Basre i koristili se za pijaću vodu. Omar je takođe osmislio politiku obrađivanja neplodne zemlje dodeljivanjem takve zemlje onima koji su se obavezali da je obrađuju. Ova politika nastavila se tokom perioda Omejada i rezultirala je obrađivanjem velikih površina neplodnih zemalja izgradnjom irigacionih kanala od strane države i pojedinaca.[5]
Za vreme kalifa Osmana zamenio ga je Abdulah ibn Amir kao guverner Basre. Nije pokazao ogorčenje zbog svoje smene, umesto toga hvalio je svog Abdulaha Ibn Amira kao dostojnog i adekvatnog naslednika.[6]
Nakon ubistva Osmana uredi
Mnogo je nerešenih pitanja u vezi sa razdobljem rastavljanja i građanskog rata u prvoj Fitni (bukvalno „suđenje“) koja je razdvojila muslimansku zajednicu nakon ubistva halifa Osmana. Kada je Ali stigao u Kufu 656. godine tražeći podršku protiv Aiše bint Abi Bakr i Basrana, dogovoreno je da Abu Musa (tadašnji guverner Kufe) pozove svoje podanike da ne podržavaju Alija i izbegavaju učešće u fitni. Kada su njegovi saveti odbijeni i kada su ljudi iz Kufe podržali Alija, Abu Musa je bio primoran da ode, a Alija ga je izbacio iz njegove dotadašnje pokrajine kojom je upravljao.
Međutim, sledeće godine Abu Musa je imenovan za arbitra (hakam) koga je izabrala Alijeva stranka u skladu sa uslovima dogovorenim između Ali Muavija nakon bitke kod Sifina. Postoji mnogo istorijskih verzija ishoda arbitražnog suda. Prema akademskom istraživanju koje je sproveo Halid Kabir Alal sa Univerziteta u Alžiru, najaktivnija verzija je da su i Abu Musa i Amr ibn el As, arbitar koga je imenovao Muavija I, odlučili da Muavija bude svrgnut i o sudbini Osmanovih ubica odluči preostali deo Desetog obećanog raja.[7]
Nakon toga je Abu Musa umro u Meki, a neki kažu i u Kufi.[8] Za njegovu smrt dat je niz različitih datuma, a najčešći su 662. i 672.[9]
Doprinosi islamskom učenju uredi
Uprkos reputaciji Abu Muse kao vojnika i političara, takođe je pohvaljen zbog lepog recitovanja Kurana, a on je povezan sa jednom od ranih verzija (mašahef), koja je zamenjena od strane Osmana recenzijama. Neke od verzija citata Abu Muse su sačuvane.[10] Takođe je bio ugledni fakih i bio je cenjen među vodećim sudijama u ranoj istoriji muslimana. Ljudi su govorili: "Sudije u ovom umetu su četiri: Omar, Ali ibn Abi Talib, Abu Musa i Zajd ibn Tabit." Abu Musa je takođe pripisano da je govori brojne hadise, kao i da je predak osnivača teološke škole u Ašariju u okviru islama, Abu el Hasan el Ašarija (um.935).
Hadisi koje je preneo uredi
Abu Musa el Ašari je izvestio da je Muhamed rekao: "Kada umre sin Alahovog sluge, Alah kaže anđelima:" Jesi li uzeo sina sluge mog? " Kažu: 'Da. "Onda Alah kaže:" Jesi li uzeo plod njegovog srca? " Kažu: 'Da'. Alah kaže: "Šta je rekao moj sluga?" Kažu: 'Pohvalio te je i rekao, Alah je jedini, a njegov Poslanik je Muhamed (sigurno da Alahu pripadamo i Njemu ćemo se vratiti). Tada Alah kaže: „Sagradite kuću za mog slugu u Dženetu i nazovite je hvale vrednom kućom.“ „Od Tirmizija, Musnada Ahmeda ibn Habana.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Waqedi, Mughazi, pp. 915-16, London 1966
- ^ Muir, William (1861), The life of Mahomet, Smith, Elder & Co, str. 224
- ^ a b Rahman al-Mubarakpuri, Saifur (2005), The Sealed Nectar, Darussalam Publications, p. 240
- ^ Tabari, Abu Jafar Muhammad ibn Jarir, I, p. 2601
- ^ [1]
- ^ Murrad, Mustafa (1. 2. 2009). Kisah Hidup Utsman ibn Affan. Serambi Ilmu Semesta — preko Google Books.
- ^ Alal, Dr Khalid Kabir (2002). The Arbitration Issue In The Battle Of Siffin Between Truths And Untruths (na jeziku: Arabic) (1st izd.). Algeria: Balagh., page 10.
- ^ ibn Kathir, Al-Bidaya wa'l-Nihaya, vol. 8, p. 65
- ^ Muhammad Ibn Saad, IV/I, pp. 86
- ^ A. Jeffery, Materials for the History of the Text of the Quran, Leiden, pp. 209-11, Leiden 1937
Literatura uredi
- Alal, Dr Khalid Kabir (2002). The Arbitration Issue In The Battle Of Siffin Between Truths And Untruths (na jeziku: Arabic) (1st izd.). Algeria: Balagh.
Spoljašnje veze uredi
- Sunni view Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. mart 2013)
- Abu Musa al-Ashari
