Averkije Jerapoljski
Sveti Averkije Jerapoljski Ravnoapostolni je ranohrišćanski svetitelj, episkop grada Jerapolja Frigijskog. Živeo je u vreme cara Marka Aurelija. Kao episkop grada Jerapolja učinio je da se gotovo svi građani u njemu krste i prime hrišćanstvo, zbog čega se naziva ravnoapostolnim. Propovedao je Jevanđelje i po Siriji i Mesopotamiji.
| Averkije episkop Jerapoljski | |
|---|---|
_(cropped).jpg) Sveti ravnoapostolni Averkije Jerapoljski | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | nepoznat |
| Datum smrti | oko 167. |
| Svetovni podaci | |
| Poštuje se u | Pravoslavnoj crkvi Rimokatoličkoj crkvi |
| Praznik | 22. oktobar Pravoslavni liturgijski kalendar 4. novembar Gregorijanski kalendar |
Biografija uredi
Identitet tačni datumi i okolnosti episkopa Averkija u više navrata bila su kontroverzna u istraživanjima, posebno otkako su kasnije žitije svetaca (Averkija, Simeon Metafrast ili Akta Sanktorum) ulepšavali istinite događaje svim vrstama legendi. Nejasno je da li je Averkije episkop Jerapoljski bio identičan sa Averkije Markelos, kojeg Jevsevije Kesarijski pominje, ne nazivajući ga episkopom. Prvi hrišćanski istoričar Jevsevije pominje da je u naznačeno vreme bio episkop Apolinarije Laodikijski, ali Jevsevije pominje izvesnog Averkija Markelosa iz Hijerapolisa, koji je služio u Frigiji.
Prema Jevseviju, za Averkija Markelosa kaže se da je autor pisao dela protiv Markiona, koja su datirana na kraju vladavine cara Komoda, odnosno početak 190-ih. Natpis (videti dole) koji je morao biti napravljen u Frigiji pre 216. godine, takođe je preživeo sa Averkijem, pošto je Stela iz te godine, postavljena za Aleksandrosa, sina Antonija, bukvalno citira natpis Averkija.
S druge strane, postoji zapis o boravku Averkija u Rimu za vreme cara Marka Aurelija, Rimskog koji je datiran u 163. godini. U vreme svoje smrti, Averkije je imao 72 godine prema svom natpisu, koji se mogao pomiriti sa ovim putovanjem u Rim u mladosti i smrću između 190. i 216. godine, očigledno da je isti Averkije.[1]
Škotski arheolog i istoričar Vilijam Mičel Remzi ustanovio je 1882. godine da su u Frigiji u davnim vremenima postojala dva grada koji su se zvali Hijerapolis: savremeno Pamukale i drugi koji se nalazio dalje na severoistoku, u blizini modernog sela Kodžisar Sandikli (ovo područje u davnim vremenima zvalo se Pentapolis - „pet gradova“, od kojih je jedan bio Hijeropolis).[2]
Posle toga episkop Averkije je proglašen svetim. Njegova biografija pisana u 5. ili 6. veku. Do nas je došla najmanje u 50 primeraka, i svi su napisani na grčkom.[3]
Natpis Averkije uredi
Od posebnog značaja je natpis Averkije, koji se sada nalazi u vatikanskim muzejima. Arheolog Vilijam Mičel Remzi pronašao je natpis Stela 1882. godine u Kelendresu blizu Sinada, koja datira iz 300. godine frigijske ere (oko 216. n. e.) i gotovo doslovno odgovara postojećim fragmentima natpisa Averkije, od kojih su bili poznati samo početak i kraj. 1883. godine Remzi je pronašao nedostajući srednji deo natpisa u Hijerapolisu, čiji je tekst takođe pokazivao tekstualne sličnosti sa Aleksandrovom stelom.[4]
Natpis daje uvid u život ranohrišćanskog episkopa. U natpisu Averkije sebe naziva učenikom svetog pastira koji je čuvao svoje ovce i koji ga je naučio da poštuje knjigu života. Ovaj pastir ga je poslao u Rim, gde je video sjajnu kraljicu. Zatim je otputovao u Siriju, gde je upoznao braću po veri. Hranio se velikom ribom koju je devica izvadila sa izvora i dala mu vino vrline i hleba.
Metaforom bogat jezik natpisa doveo je do različitih interpretacija. 1894. Gerhard Fiker je pretpostavio da je tekst natpisa dokazao da je Averkije bio sveštenik Kibele, dok je Adolf von Harnak to želeo da vidi kao znak verskog sinkretizma 1895. godine. Džovani Batista de Rosi, Luis Dučesne i Franc Džumont protivrečili su takvim teorijama i zalagali se da se autor epitafa vidi kao hrišćanin; ovo mišljenja se danas uglavnom sledi.[5]
„Kao građanin izabranog grada, ovo sam podigao za svoj život, da bih na vreme pronašao odmorište za telo. Moje ime je Abertia, ja sam učenik Svetog Pastira, koji pasi stada ovaca po brdima i u ravnicama, koji ima velike oči. koji prodiru u sve. Ovaj me je uputio ... u pouzdano znanje. Poslao me je u Rim, da posmatram kraljevstvo i da vidim kraljicu u zlatnim haljinama sa zlatnim cipelama. Tamo sam video i puk sa sjajnim pečatom. I video sam ravnicu Sirije i sve gradove, čak i Nisibis, dok sam prelazio Eufrat. Svuda sam stekao istomišljenike, jer mi je Pavle bio saputnik. Vera me je vodila svuda i svuda mi je nudila da jedem ribu sa izvora, ogromnog, čistog, koje je čista Devica prigrlila. Ovu ribu je takođe poklonila svojim prijateljima za sveprisutnu gozbu sa odličnim vinom i hlebom pomešanim. Ja, Aber-tion, naredio sam da se ovo napiše u mom prisustvu, kad sam živeo 72 godine. Ko ovo razume, neka se svaki verski drug moli za Abertija. Ali neka niko drugog ne položi u moj grob. Ako se još usudi na to, neka plati 2.000 zlatnika rimskoj riznici i 1.500 zlatnika mojoj dragoj otadžbini Hieropolis".
— Averkije Jerapoljski
Pravoslavna crkva slavi Svetog Averkija 22. oktobra po julijanskom kalendaru.[6]
