Википедија

Akcentologija

Akcentologija je lingvistička disciplina koja izučava akcenatski sistem jednog jezika. Grana je prozodije koja se deli na intonaciju i akcentuaciju, a u jezicima u kojima je akcenatski sistem složen, kao što je srpski, akcentuacija se izdvaja u posebnu naučnu disciplinu - akcentologiju.

Akcenat uredi

Akcenat (prema lat. accentus - ad (prema) + cantus (pesma)) u lingvistici je fonetsko isticanje sloga postignuto određenim artikulacionim procesima kojima se velika količina fonacione struje koncentriše na pojedinim delovima iskaza. Udar fonacione struje koncentrisan na slogu naziva se iktus. To je ekspiratorni akcenat i najčešći je tip akcenta u svetskim jezicima, ali nije jedini. Iktusu se mogu dodati i drugi elementi, kao što su trajanje i ton.

Za srpski jezik karakterističan je tonski akcenat. On je arhaičniji i smatra se da ga je ekspiratorni akcenat uglavnom zamenio u svetskim jezicima. Pored srpskog, u indoevropskoj jezičkoj porodici tonski akcenat imaju još i litvanski i skandinavska grupa jezika, a van evrope tu je kineski i malajsko-polinezijska grupa jezika.

Akcenat je najmanja jedinica na prozodijskom planu. Termin ima više značenja:

  1. istaknutost sloga u reči,
  2. istakuntost reči u rečenici,
  3. grafički znak kojim se označava ta istaknutost,
  4. utisak koji ostavlja govor stranca,
  5. prenosno značenje kojim se ukazuje na pažnju koja je posvećena nekom pitanju (Staviti akcenat na...).

Akcenatski sistem srpskog književnog jezika uredi

Srpski jezik ima složen akcenatski sistem koji se sastoji od četiri akcenta i jedne neakcentovane dužine. Akcenti se razlikuju po kvalitetu (tonu: opozicija silazni - uzlazni) i kvantitetu (trajanju: opozicija dugi - kratki). Akcenti u srpskom jeziku su sledeći:

  • kratkosilazni (ȁ) - primeri: sȍm, pȁsta, pȅsma, smp̏t;
  • kratkouzlazni (à) - primeri: bajkòvit, tabèla, odàbrati, pùkōvnӣk;
  • dugosilazni (ȃ) - primeri: nȏć, snȇg, kp̑v, zdrȃvlje;
  • dugouzlazni (á) - primeri: sazrévati, prázan, kúpati, bṕvno, óvca.

Razlikovanje akcenata uredi

Razlikovanje kratkih akcenata na primerima ùpala i ȕpala:

  • kratkouzlazni: Ona je ùpala u sobu. (ženski rod jednine radnog glagolskog prideva od glagola „upasti”);
  • kratkosilazni: To je ȕpala mišića. (akuzativ jednine imenice „upala”).

Razlikovanje dugih akcenata na primerima rávan i rȃvan:

  • dugouzlazni: Ovaj sto je rávan. (muški rod jednine prideva „ravan”);
  • dugosilazni: Tačka, prava i rȃvan su osnovni pojmovi geometrije. (nominativ jednine imenice „ravan”).

Distribucija akcenata u srpskom jeziku uredi

Akcenti se u reči mogu nalaziti na različitim mestima, pa tako imamo jezike u kojima je akcenat vezan za neki slog. Na primer, u češkom, islandskom, mađarskom i finskom jeziku akcenat je vezan za prvi slog dok je u poljskom jeziku akcenat uvek na pretposlednjem slogu, a u francuskom na poslednjem. U drugim jezicima akcenat može biti slobodan, tj. može se javiti na bilo kom slogu u reči. Primer za to je ruski jezik.

Srpski jezik ima delimično slobodnu akcentuaciju jer se akcenat može javiti na bilo kom slogu, osim na poslednjem. Akcenat takođe može i menjati mesto u paradigmi: vòjnӣk - vojníka. Silazni akcenti u srpskom jeziku su vezani za prvi slog (i na jednosložnim rečima se mogu javiti samo silazni), dok su uzlazni slobodni (izuzev na poslednjem slogu).

Neakcentovane dužine uredi

U rečima se po kvantitetu mogu razlikovati i slogovi na kojima ne stoji akcenat pa se za te slogove kaže da imaju neakcentovanu dužinu. Srpski jezik broji samo postakcenatske dužine, a predakcenatske je izgubio u procesu metatonije.

Stalne neakcentovane dužine:

1. Imenice:

  • imenice ženskog roda u genitivu i instrumentalu jednine - kȕćē, sѐstrē, mȃjkē; kȕćōm, sѐstrōm, mȃjkōm
  • imenice svih rodova u genitivu množine - sestárā, živótā, vojníkā
- ako se u genitivu množine imenica završava na -ā onda će i prethodni slog biti dug - ȕlӣcā, grȉckalӣcā, kompjùtērā

2. Pridevi:

  • pridevi određenog vida imaju dužinu u svim rodovima, brojevima i padežima - lepӣ, lepā, lepō, vѐlikӣ, nòćnӣ
  • komparativi i superlativi - lȅpšӣ, bȍljā, mlȁđē, grȕbljӣ, nȃjređӣ, nȃjjačӣ

3. Redni brojevi:

  • ponašaju se kao pridevi određenog vida - pp̑vӣ, drȕgӣ, dvánaestӣ

4. Glagoli:

  • Prezent:
1. glȅdām glȅdāmo
2. glȅdāš glȅdāte
3. glȅdā glȅdajӯ
  • Aorist – nastavak za 2. i 3. l. jd.
- kod glagola koji u aoristu imaju silazni akcenat na prvom slogu i ne završavaju se na -e: ȕgledā, nȁpӣsā, zȁčӯ, nȁučӣ; vrȋsnӯ
- kod glagola koji imaju dugi slog ispred nastavka -ti: pȍčē, ȕzē, zȁklē, ȍtē
  • Imperfekat:
- dužina se javlja na a: bȅjāh, slȕšāsmo, glȅdāste
  • Glagolski prilog sadašnji:
- ispred –ći: tr̀čēći, rádēći
  • Glagolski prilog prošli:
- ispred -v(ši): tr̀čāvši, rádӣvši
  • Radni glagolski pridev - pod sledećim uslovima:
- ispred -l- kod glagola koji u infinitivu imaju kratkouzlazni akcenat na trećem slogu s kraja, a u radnom pridevu kratkosilazni na prvom slogu: prȍčitāli, ȍdržāla, pȍpӣla, ȕzēle
  • Trpni glagolski pridev:
- ako se završava na -t, vokal koji je ispred je dug - ȕzēt, prȍdāt
- ako se završava na -n, jedini vokal koji može biti dug je a: òkӯpān, zȋdān, ali stȁvljen, trȃžen

5. Određeni sufiksi:

-āj - zȁgrljāj, dȍgađāj, ȕviđāj
-ār - pȅkār, tȅsār, rȉbār
-āč - pѐvāč, skàkāč, tr̀kāč
-ād - pȉlād, jȁgnjād, ùnučād
-āk - sѐljāk, dѐč̄ak
-ӣk - vѝdӣk, šljѝvӣk, vѝšnjӣk
-ӣvo - grȁdӣvo, plȅtӣvo
-ӣšte - gràdil̄ište, dvȍrӣšte
-ēljka - glѐdatēljka, slùšatēljka
-ōst - stȁrōst, plȅmenitōst (samo u nom. i aku. jednine)

Akcenatski sistemi u srpskom jeziku uredi

Postoje tri osnovna tipa štokavske akcentuacije. Prvi je najstariji - staroštokavski (prizrensko-timočki dijalekt), drugi se zove stariji štokavski (kosovsko-resavski i zetsko-južnosandžački dijalekt), a treći je mlađi štokavski ili novoštokavski (šumadijsko-vojvođanski i istočnohercegovaški dijalekt).

Staroštokavski uredi

Prizrensko-timočki dijalekt karakteriše jednoakcenatski sistem. Akcenat je po prirodi ekspiratoran i njegova distribucija je slobodna. U nauci se smatra da su ekspiratorni akcenti noviji po postanju i da su u mnogim jezicima zamenili tonske. Ovaj govor nema nikakve dužine i ima samo staro (praslovensko) prenošenje akcenta na proklitiku.

Stariji štokavski uredi

Ovo je dvoakcenatski sistem, poznaje samo silazne akcente. Razlikuju se ekavski (kosovsko-resavski) i ijekavski (zetsko-južnosandžački) tip. Akcenatska distribucija je slobodna. Kosovsko-resavski dijalekt nema postakcenatske dužine, već samo poneku predakcenatsku (petao, sudila), a zetsko-južnosandžački savršeno čuva dužine. Imaju samo staro prenošenje akcenata na proklitiku. Primeri akcentuacije: danȁs, sinȍć, stolȉca, dolȁzi, vodȁ, ženȁ, sestrȁ, rӯčȁk, devȏjka, poznȃjē, isprȋčā, ovȃ, onȃ, kojȃ, vojnȋk, dečȃk itd.

Mlađi štokavski uredi

Ovi dijalekti su četvoroakcenatski i ulaze u književnu osnovicu srpskog jezika. Ekavski tip je šumadijsko-vojvođanski, a ijekavski je istočnohercegovački dijalekt. U ovom sistemu postoje samo postakcenatske dužine. Prenošenje na proklitiku može biti i staro i novo. U promeni reči akcenat može menjati mesto, kvalitet i kvantitet.

Metatonija uredi

Krajem 14. i početkom 15. veka na štokavskom govornom području dešava se velika promena koja se u nauci zove metatonija i označava nastajanja uzlaznih akcenata. Do tada je srpski jezik poznavao samo dva silazna akcenta i njihova distribucija je bila slobodna, tj. mogli su se naći na bilo kom slogu, pa i na poslednjem.

Proces metatonije dešava se tako što se svi akcenti pomeraju za jedan slog ka početku reči i postaju uzlazni.

  • livȁda → lѝvada
  • donosȉli → donòsili
  • kupȕjē → kùpujē

Ako je u prvobitnoj poziciji akcenat bio dugosilazni, kada je prešao na slog ispred na njegovom mestu je ostala neakcentovana dužina:

  • kojȋ → kòjӣ
  • devȏjka → dèvōjka
  • preprodȃjē → prepròdājē

Ako je u prvobitnoj poziciji predakcenatski slog bio dug, kada je na njega prešao akcenat postao je dugouzlazni:

  • rēkȁ → réka
  • pӣsmȍ → písmo
  • pӣtȁti → pítati

Ako je prvobitna pozicija akcenta bila na prvom slogu onda se on nije promenio jer nije imao slog ispred sebe na koji bi mogao da pređe i zato su u srpskom jeziku silazni akcenti ostali samo na početnom slogu ili u jednosložnim rečima:

  • mȃjka → mȃjka
  • kȕća → kȕća
  • sȗnce → sȗnce

Vidi još uredi

Literatura uredi

  • Peco, Asim (1988). Osnovi akcentologije srpskohrvatskog jezika. Beograd: Naučna knjiga. ISBN 978-86-23-70059-0. 
  • Simić, Radoje; Ostojić, Branislv (1996). Osnovi fonologije srpskog književnog jezika. Beograd: Univerzitet u Beogradu. ISBN 978-86-81019-29-0. 
  • Jokanović-Mihajlov, Jelica (2012). Prozodija i govorna kultura. Beograd: Čigoja štampa. ISBN 978-86-84885-55-7. 
  • Jokanović-Mihajlov, Jelica (2007). Akcenat i intonacija govora na radiju i televiziji. Beograd: Čigoja štampa. ISBN 978-86-84885-17-5. 
  • Jokanović-Mihajlov, Jelica. Akcentologija srpskog jezika (Govor). Predavanja na Filološkom fakultetu. Beograd. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Акцентологија&oldid=27059811”