Малајско-полинежански језици

Малајско-полинежански језици су највећа грана породице аустронежанских језика, која обухвата 1.236 језика класификованих на бројне језичке групе и подгрупе. Говоре се углавном по острвским државама југоисточне Азије и Океаније: Индонезија, Малезија, Источни Тимор, Самоа, Нови Зеланд, итд. Изузетак је малгашки, који се говори на Мадагаскару, у Африци.

Малајско-полинежански језици
Географска распострањеностЈугоисточна Азија, Океанија, Мадагаскар
Језичка класификацијаАустронежански језици
  • Малајско-полинежански језици
ПрајезикПра-малајско-полинежански
Подподела
ISO 639-2 / 5map
Глотологmala1545[1]
{{{mapalt}}}
На мапи је приказан западни део простора малајско-полинежанских језика, на коме се види 8 од 9 основних грана према Смиту (2017). То су:
  Филипински (није приказан: јамијски језик, који је у употреби на (Тајвану))
  Чаморски, осн. грана која није приказана на мапи, у употреби на Маријанским острвима источно од Филипина.
  Средњо-источно-малајско-полинежански (укључује океанске језике, чије су основне гране приказане испод, укључујући источни део простора малајско-полинежанских језика, који није приказан на првој слици, а у којем су у употреби океански језици)

Основне гране океанских језика: Црне елипсе на северозападу Микронезије су палаучки и чаморски језик (нису део океанске гране језика, али географски припадају Океанији). Црни кругови унутар зелених су острвски папуански језици.

КласификацијаУреди

 
Малајско-полинежански језици према једној од класификација
  Филипински
  Борнејски
  Сундско-Сулавески
  Средњо-малајско-полинежански
  Јужнохалмахерско-западноновогвинејски
  Океански језици

Веза са аустронезијским језицима ТајванаУреди

Упркос малом броју особина које деле са источноформожанским језицима (као што је стапање пра-аустронежанских *t и *C у /t/), нема убедљивих доказа који би ближе повезали малајско-полинежанске језике са било којом од основних грана аустронежанских језика са Тајвана.[2]

Унутрашња класификацијаУреди

Малајско-полинежански језици се састоје од великог броја малих локалних кластера језика, при чему су изузетак океански језици, једина велика грана која је опште прихваћена; прајезик пра-океански је реконструисан у свим аспектима своје структуре (фонологија, лексика, морфологија и синтакса). Све остале велике групе језика унутар малајско-полинежанске гране су контроверзне.

Најзначајнији предлог за унутрашњу класификацију малајско-полинежанских језика дао је Роберт Бласт, који је представио неколико радова у којима заговара поделу на две основне гране западно-малајско-полинежанску и средњо-источно-малајско-полинежанску.[3]

Средњо-источно-малајско-полинежанскa грана је широко прихваћена као подгрупа, иако је истакнут један број примедби којима се оспорава њена валидност као генетске подгрупе.[4][5] Са друге стране, за западно-малајско-полинежанску грану већина аутора данас (укљ. самог Бласта) сматра да је то збирни назив, којим су обухваћене групе које не припадају средњо-источно-малајско-полинежанској грани, другим речима није генетска подгрупа. Узевши у обзир средњо-источно-малајско-полинежанску хипотезу, малајско-полинежански језици се могу поделити на следеће подгрупе (предлози већих подгрупа су дати ниже):[6]

Положај насалског језика (којим се говори на делу Суматре) је још увек нејасан, он дели већи део своје лексике и фонолошке историје са лампуншким или реџаншким језиком.[7]

Малајско-сумбавски (Аделар 2005)Уреди

Постојање малајско-сумбавске гране језика предложио је Аделар (2005), на основу лексичких и фоночошких доказа. Ова грана обувата малајско-чамске, балијско-сасачко-сумбавске језике и мадурски и сундски језик.[8]

Ширесеверноборнејски (Бласт 2010; Смит 2017, 2017a)Уреди

Ширесеверноборнејска хипотеза, уједињује све језике са Борнеа сем баритских језика са малајско-чамским језицима и реџаншким и сундским језиком у једну подгрупу. Први ју је предложио Бласт (2010), а касније ју је надоградио Смит (2017, 2017a).[9][10][11]

Због укључивања малајско-чамских и сундског језика, ширесеверноборнејска хипотезе није компатибилна са Аделаровом малајско-сумбавском хипотезом. Последично, Бласт изричито одбацује постојање малајско-сумбавске подгрупе. Ширесеверноборнејска подгрупа је заснована искључиво на лексичким доказима.

Према Смиту (2017)Уреди

На основу предлога који је првобитно изнео Бласт (2010) као проширење ширесеверноборнејске хипотезе,[9] Смит (2017) уједињује неколико малајско-полинежанских подгрупа у „западноиндонежанску грану”, на тај начин значајно смањујући број основних грана малајско-полинежанских језика.[10]

Основне гране малајско-полинежанских језика према Смиту (2017):[10]

Едвардс (2015)[13] тврди да је енгански основна грана малајско-полинежанских језика. Међутим, ово Смит (2017) оспорава, према њему енгански је доживео велике унутрашње промене, а раније је био много сличнији другим суматранским језицима са Суматре.

Додатно, према Риду (2013)[14] атски (инати) је такође основна грана малајско-полинежанских језика.

Сржно-малајско-полинежанскиУреди

Зобел (2002) је предложио постојање сржно-малајско-полинежанске подгрупе, на основу претпостављених заједничких иновација (аустронезијско поравнање и синтакса) присутних широм Индонезије изузев великог дела Борнеа и северног Сулавесија. Ова грана укључује језике Великих Сундских острва (малајско-чамски, северозападносуматрански, лампуншки, сундски, јавански, мадурски, балијско-сасачко-сумбавски) и већег дела Сулавесија (целебешки, јужносулавешки), као и палаучки, чаморски и средњо-источно-малајско-полинежанске језике.[15] Ова хипотеза је један од малог броја покушаја повезивања одређених западно-малајско-полинежанских језика са средњо-источно-малајско-полинежанским језицима у вишу међугрупу, али је привукла мало пажње других аутора.

ИзвориУреди

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Malayo-Polynesian”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ Blust, Robert (2013). The Austronesian Languages (revised изд.). Australian National University. ISBN 978-1-922185-07-5. hdl:1885/10191. 
  3. ^ Blust, R. (1993). „Central and Central-Eastern Malayo-Polynesian”. Oceanic Linguistics. 32 (2): 241—293. 
  4. ^ Ross, Malcolm (2005), "Some current issues in Austronesian linguistics", in D.T. Tryon, ed., Comparative Austronesian Dictionary, 1, 45–120. Berlin: Mouton de Gruyter.
  5. ^ Donohue, M., & Grimes, C. (2008). Yet More on the Position of the Languages of Eastern Indonesia and East Timor. Oceanic Linguistics, 47(1), 114–158.
  6. ^ Adelaar, K. Alexander; Himmelmann, Nikolaus (2005). The Austronesian languages of Asia and Madagascar.. London: Routledge. 
  7. ^ Anderbeck, Karl; Aprilani, Herdian (2013). The Improbable Language: Survey Report on the Nasal Language of Bengkulu, Sumatra. SIL Electronic Survey Report. SIL International.
  8. ^ Adelaar, A. (2005). Malayo-Sumbawan. Oceanic Linguistics, 44(2), 357–388.
  9. 9,0 9,1 Blust, Robert (2010). „The Greater North Borneo Hypothesis”. Oceanic Linguistics. 49 (1): 44—118. JSTOR 40783586. doi:10.1353/ol.0.0060. 
  10. 10,0 10,1 10,2 Smith, Alexander D. (2017). „The Western Malayo-Polynesian Problem”. Oceanic Linguistics. 56 (2): 435–490. doi:10.1353/ol.2017.0021. 
  11. ^ Smith, Alexander (2017a). The Languages of Borneo: A Comprehensive Classification. PhD Dissertation: University of Hawai‘i at Mānoa.
  12. ^ Smith, Alexander D. 2018. The Barito Linkage Hypothesis, with a Note on the Position of Basap. JSEALS Volume 11.1 (2018).
  13. ^ Edwards, Owen (2015). "The Position of Enggano within Austronesian." Oceanic Linguistics 54 (1): 54-109.
  14. ^ Reid, Lawrence A. (2013) "Who Are the Philippine Negritos? Evidence from Language." Human Biology: Vol. 85: Iss. 1, Article 15.
  15. ^ Zobel, Erik, "The position of Chamorro and Palauan in the Austronesian family tree: evidence from verb morphosyntax". In: Fay Wouk and Malcolm Ross (ed.), 2002. The history and typology of western Austronesian voice systems. Australian National University.