Aleksije Karpatoruski

Aleksije Karpatoruski (rođ. Aleksandar Ivanovič Kabaljuk; 12. septembar 1877, selo Jasinja, Austrougarska - 2. decembar 1947, selo Iza, Hustski okrug, Zakarpatska oblast, SSSR) - karpato-ruski pravoslavni duhovnik, misionar i svetitelj. Lokalno poštovani svetitelj Ukrajinske pravoslavne crkve (Moskovske patrijaršije), poštovan kao Sveti Aleksije, Karpatsko-ruski ispovednik.

Aleksije Karpatoruski
Prepodobni Aleksije Karpatsko-Ruski. Ikona, Preobraženski V., Mukačevo, 2015

Biografija

Poreklo, mladost

Aleksandar Kabaljuk je rođen 12. septembra 1877. godine u selu Jasinja kod Rahiva u porodici drvoseče. Roditelji dečaka, Ivan Kabaljuk i Ana Kulčitskaja, bili su pobožni unijati i nazvali su sina u čast svetog kneza Aleksandra Nevskog. Završio je parohijsku školu i kao iskušenik stupio u grkokatolički manastir Kiš-Baranja. Ali od detinjstva ga je duša privlačila pravoslavlju, čitao je mnogo literature i težio saznanju o veri. Nakon služenja u vojsci, Aleksandar je odlučio da svoj život poveže sa Crkvom. Otišao je kod vizionarskog starešine manastira Beskidi, koji mu je rekao da treba da odustane od misli o braku i da se posveti služenju Bogu. U svojoj domovini, Aleksandar Kabaljuk, koji je postao bogat posenik nakon smrti svog oca, upoznao je čoveka koji mu je pričao o pravoslavnoj veri, o svetinjama pravoslavlja u Rusiji i poklonio mu knjigu Dmitrija Rostovskog „Duhovna azbuka“. . Godine 1905. Kabaljuk je otišao u Rusiju, tamo se nije dugo zadržao, ali se zaljubio u pravoslavlje i po povratku počeo da propoveda među Rusinima. Godinu dana kasnije, ponovo je posetio Rusiju, Kijev, a zatim hodočastio u Počajev i Palestinu.

Prelazak u pravoslavlje, primanje monaštva

1907. godine, na tajnom sastanku pravoslavnog pokreta u selu Ilnitsi, odlučeno je da se Aleksandar Kabaljuk pošalje na Atos da odatle donese pravoslavne svetinje. Godine 1908. stigao je do ruskog Svetopantelejmonskog manastira na Svetoj Gori, gde je, kako se ispostavilo, živeo monah Vjačeslav, Rusin iz sela Berezova, koji je Aleksandra upoznao sa igumanom manastira arhimandritom Misailom (Sopeginom) . Posle razgovora sa Aleksandrom Kabaljukom, koji je govorio o položaju vernika u Karpatskoj Rusiji, arhimandrit Misail je sazvao Sabor starešina manastira, na kome je odlučeno da se on pripoji Pravoslavnoj crkvi. Godine 1909. održan je još jedan tajni kongres pravoslavnih Rusina u Hustu. Situacija u regionu se zahuktavala – već je bilo pokušaja seljaka da pređu u pravoslavlje u nekoliko sela, ali su stanovnici Iza i Velikog Lučeka uspeli da pređu kroz najteža iskušenja. Uprkos pritisku vlasti na Rusine naklonjene pravoslavlju, suđenjima i teroru, broj pravoslavnih hrišćana se povećavao. Na predlog unijatskog rusofilskog sveštenika Bačinskog, koji je služio u Jasinji, odlučeno je da se Aleksandar Kabaljuk pošalje u Rusiju da primi sveštenički čin. Ovo je postalo moguće nakon što je marljivošću aktivnog karpato-ruskog lika, unuka Adolfa Dobrijanskog, Alekseja Gerovskog, od episkopa Holmskog Evlogija, dobijena dozvola da se Karpatorusi školuju u dvogodišnjoj bogoslovskoj školi pri Jabločinskom manastiru Svetog Onufrijua. Aleksandar Kabaluk, zajedno sa još nekoliko mladića, poslat je u Rusiju uz pomoć strica Gerovskog, A. S. Budiloviča.

U Jabločinskom manastiru Aleksandar je zamonašen sa imenom Aleksije u čast Aleksija, čoveka Božijeg, i zamonašen u sveštenika. Zatim je otišao na Atos da pribavi svetogorska dokumenta koja su mu dala priliku da se vrati u Austrougarsku. Pošto je neko vreme proveo na Svetoj Gori, otišao je kod carigradskog patrijarha u Carigrad. Patrijarh je saslušao priču o stanju stvari u Karpatskoj Rusiji, dao je potvrdu za rukopoloženje o. Aleksija arhimandrita Misaila, i izdao pismo na grčkom jeziku sa blagoslovom za službu.

Misionarska delatnost, progon

Vrativši se u otadžbinu za Veliki post 1911. godine kao pomoćnik miškolskog protojereja, otac Aleksije je u Jasinu podigao malu crkvu koju je opremio sklopivim ikonostasom i drugim crkvenim priborom preuzetim iz Rusije, a pored liturgijskih delatnosti, radio je kao prost mlinar, ne želeći da opterećuje parohijane. Njegov dolazak izazvao je zabrinutost mađarskih žandarma, kojima je predao patrijarhovo pismo. Ovo pismo su poslali u Budimpeštu, odakle je dobijena dozvola da otac Aleksije služi u Jasinu bez napuštanja sela. Ali otac Aleksije je video ogroman broj pravoslavnih Rusina kojima je potreban sveštenik i stalno je pokušavao da putuje u razna sela u Zakarpatju. Mnogo puta su ga hapsili žandarmi, ali nije odustajao od podvižništva i putovao je po mnogim selima, u kojima su mnogi prvi put videli pravoslavnog sveštenika. Obavljao je verske službe i često je služio svakodnevno nekoliko nedelja zaredom. Za to vreme, u oblasti Marmaroš, prema pisanju mađarskih novina, prešao je u pravoslavlje oko 14 hiljada ljudi. Slava o pravoslavnom svešteniku pronela se širom Karpatske Rusije, za šta su vlasti bile veoma zabrinute. Praćenje oca Aleksija se pojačalo i ubrzo on praktično nije mogao da nastavi svoje aktivnosti. Bio je prinuđen da ode u Rusiju, a potom u Ameriku, gde se zajedno sa sveštenikom Aleksandrom Hotovickim starao o zajednici američkih Karpato-Rusa. Ali 1913. godine, kada je saznao za proces protiv pravoslavnih rusinskih seljaka optuženih za veleizdaju (u kome je glavni optuženi bio sam otac Aleksije), odlučio je da se vrati u otadžbinu, u svoj narod, a sam se predao sudu. Revijalno suđenje, zasnovano na provokativnim aktivnostima i falsifikatima, trajalo je dva meseca. Kao rezultat toga, otac Aleksije je osuđen na četiri godine i šest meseci zatvora i novčanu kaznu od 100 kruna. Proces je izazvao odjek u celom slovenskom svetu, posebno u Rusiji. Car Nikolaj II je na kraju poklonio Aleksija Kabaljuka zlatnim oltarskim krstom.

Razvoj pravoslavne crkve u Karpatskoj Rusiji

Po izlasku iz zatvora, otac Aleksije je nastavio svoju delatnost u služenju Bogu i narodu Karpatske Rusije. Ostao je do kraja života u manastiru Svetog Nikole koji je osnovao u selu Iza. Aleksije Kabaluk je 1921. godine otvorio Sabor Karpato-ruske pravoslavne crkve, koji je autonomno postojao u sastavu SPC, kome je prisustvovalo oko četiri stotine delegata. Na kongresu je usvojena povelja i zvanični naziv je bio „Karpatsko-ruska pravoslavna istočna crkva“. Iste godine Aleksije Kabaluk je izabran za igumana manastira u Izi, a 1923. godine za arhimandrita. Tada je episkop Dositej imenovao oca Aleksija za predsednika Duhovne konzistorije i nastojatelja Hustske parohije. Za vreme „Savatijanske šizme“, usmerene na odvajanje Karpato-Ruske Crkve od Srpske Crkve i njeno preimenovanje u „Čehoslovačku crkvu“, otac Aleksej je ostao veran Srpskoj crkvi i mitropolitu Dositeju.

On je 1944. godine inicirao organizovanje pravoslavnog kongresa u Mukačevu, kome su prisustvovali mnogi poznati karpatski ruski sveštenici, naučnici i javne ličnosti. Oni su sastavili apel upućen Staljinu, u kojem su tražili da se Karpatska Rusija uključi u sastav Sovjetskog Saveza kao nezavisna Karpatsko-Ruska Republika. Pored toga, 23 sveštenika koji su učestvovali na kongresu potpisali su apel Svetom sinodu Ruske pravoslavne crkve sa zahtevom da se Mukačevsko-prjaševska eparhija prepusti Moskovskoj patrijaršiji. Takođe je odlučeno da se u Moskvu pošalje delegacija Rusina na čelu sa karpatsko-ruskim naučnikom i javnom ličnošću Georgijem Gerovskim. U SSSR-u je delegaciju srdačno dočekao patrijarh Aleksije, na sastanku sa kojim su još jednom izjavili da su „odlučno protiv prisajedinjenja naše teritorije Ukrajinskoj SSR. Mi ne želimo da budemo Česi ili Ukrajinci, mi želimo da budemo Rusi (Rusini) i želimo da vidimo našu zemlju autonomnu, ali u granicama Sovjetske Rusije. Međutim, sve je već bilo unapred određeno, i niko u sovjetskoj vladi nije hteo ozbiljno da razmatra želje Rusina, a Podkarpatska Rusija je pripojena Ukrajinskoj SSR. Aleksi Kabaljuk je veoma teško podneo ove događaje. Posle intervencije sovjetske vlasti u crkvene poslove Karpatske Rusije, pravoslavlje se ponovo našlo pod pretnjom. Počelo je zatvaranje i uništavanje crkava, ugnjetavanje vernika, totalna ukrajinizacija.

Smrt, veličanje

Arhimandrit Aleksije se upokojio 2. decembra (19. novembra po starom kalendaru) 1947. godine, prihvativši shimu. Sahranjen je na bratskom groblju Nikoljskog manastira u Izi.

1999. godine otkrivene su netruležne mošti shimoarhimandrita Aleksija.