Aluminijum oksid (Al2O3) je neorgansko hemijsko jedinjenje aluminijuma koje se javlja u dve modifikacije:[3][4]

  • α-Al2O3 (korund) je postojanija modifikacija, koja se odlikuje velikom tvrdoćom (9 stepeni u Mosovoj skali. Njegova temperatura topljenja iznosi 2040 °C, a temperatura ključanja 3300 °C. Dobro provodi toplotu, otporan je na dejstvo hemijskih supstancija, ne rastvara se u kiselinama. Nastaje usled prženja na 1000 °C modifikacije γ.
  • γ-Al2O3 je beli prah nerastvorljiv u vodi a rastvorljiv u jakim kiselinama. Dobija se prženjem aluminijum hidroksida. Ima amfoterne osobine. Iz njega se elektrohemijskom metodom dobija metalni aluminijum.
Aluminijum oksid
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.014.265
MeSH aluminium+oxide
UNII
  • InChI=1S/2Al.3O/q2*+3;3*-2 DaY
    Ključ: PNEYBMLMFCGWSK-UHFFFAOYSA-N DaY
  • InChI=1/2Al.3O/q2*+3;3*-2
  • [O-2].[O-2].[O-2].[Al+3].[Al+3]
Svojstva
Molarna masa 101,96 g/mol
Gustina 3,97 g cm−3, основно
Tačka topljenja 2054°C
Tačka ključanja 2980°C
nerastvoran
Struktura
Geometrija molekula oktaedar
Termohemija
50.92 J mol−1 K−1
−1675.7 kJ mol−1
Opasnosti
Nije na listi
Tačka paljenja ne gori
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni
aluminijum-hidroksid
Drugi katjoni
bor-trioksid
galijum-oksid
indijum-oksid
talijum-oksid
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25°C [77°F], 100 kPa).
Reference infokutije

Aluminijum oksid je glavni sastojak boksita najvažnije rude aluminijuma.

Njegov alaun se koriste kao abraziv kod šmirgl papira.

Osobine uredi

Osobina Vrednost
Particioni koeficijent[5] (ALogP) 0,0
Rastvorljivost[6] (logS, log(mol/L)) 2,2
Polarna površina[7] (PSA, Ų) 170,6

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  uredi
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Lide David R., ur. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th izd.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3. 
  4. ^ Susan Budavari, ur. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th izd.). Merck Publishing. ISBN 0911910131. 
  5. ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. 
  6. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  7. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 

Literatura uredi

  • Holleman&Wiberg1st
  • Housecroft3rd;

Spoljašnje veze uredi