Alfonso III od Aragona

Alfonso III od Aragona, poznat kao Alfonso Liberalni (Valensija, 4. novembar 1265- Barselona, 18. jun 1291) bio je kralj Krune Aragona, tj. kralj Aragona, Valensije i Sardinije i knez Katalonije (1285-1291), kao i kralj Majorke (1286-1291). Bio je sin Perea III i Konstance od Sicilije.

Alfonso III od Aragona
Alfonso III Liberalni slika na borovom drvetu Jaumea Matea iz 1427. godine.
Lični podaci
Datum rođenja	(1265-11-04)4. novembar 1265.
Mesto rođenja	Valensija, Kruna Aragona
Datum smrti	18. jun 1291.(1291-06-18) (25 god.)
Mesto smrti	Barselona, Kruna Aragona
Grob	Manastir Monserat
Porodica
Supružnik	Eleonora Engleska
Potomstvo	nema
Roditelji	Pere III od Aragona Konstanca od Sicilije, kraljica Aragona
Dinastija	Barselona
kralj Aragona, Valensije i Sardinije, knez Katalonije
Period	1285-1291
Prethodnik	Pere III od Aragona
Naslednik	Đaume II od Aragona
kralj Majorke
Period	1286-1291
Prethodnik	Đaume II od Majorke
Naslednik	Đaume II od Aragona

U trenutku Alfonsovog dolaska na vlast Aragon je bio sukobljen sa Francuskom, Napuljem, papom i Kastiljom. Stoga je prioritet njegove vladavine bilo sklapanje mira sa okolnim zemljama, da bi se izbeglo stvaranje koalicije. Posle dugih pregovora i uz posredovanje engleskog kralja Edvarda I, 1291. godine, sklopljen je mir u Taraskoni, kojim je Aragon istupio iz rata Sicilijanske večernje. U međuvremenu, pokorena su Balearska ostrva, što predstavlja i najveći uspeh kralja Alfonsa. Što se unutrašnje politike tiče, ona je bila obeležena nezadovoljstvom plemića, na koje je kralj, suviše zauzet spoljnim pitanjima, morao da odgovori velikim popuštanjem.

Mladost

Alfonso III od Aragona je rođen 4. novembra 1265. godine u Valensiji, kao najstariji sin aragonskog kralja Perea III i Konstance od Sicilije. O njegovoj mladosti se vrlo malo zna. Poznato je da mu je već, 8. oktobra 1272. godine, otac ugovorio brak sa kćerkom engleskog kralja Edvarda I. Ovaj ugovor potvrdila je povelja od 19. juna 1281. godine.

Dolazak na vlast

Pere III Veliki, otac Alfonsa III od Aragona. Portret iz 1634. godine nastao na osnovu originala Filipa Ariosta iz 1586. godine

Posle smrti Perea III, 1285. godine, njegovo veliko kraljevstvo je podeljeno među dvojicom njegovih najstarijih sinova. Stariji, Alfonso, nasledio je kraljevinu Aragon, dok je Đaumeu, pripala Sicilija. U trenutku Pereove smrti, Alfonso je sa admiralom Ruđerom de Ljurijom plovio ka Majorci da bi Balearska ostrva podveo pod svoju vlast. Naime, Majorka je tokom pređašnjih ratova na Siciliji podržavala Francusku protiv Aragona i time se deklarisala kao neprijatelj istog. Osvajanje Majorke nije bio težak zadatak. Stanovništvo je patilo pod pritiskom kralja Đaumea i njegovih ljudi, tako da je Alfonso dočekan kao oslobodilac. Stari kralj je na samrtnoj postelji izjavio da je spreman da papi vrati kraljevinu Siciliju, ali njegovi sinovi nisu nameravali da napuste svoje pretenzije, tako da je mladi aragonski kralj, potčinivši Balearska ostrva, poslao admirala u pomoć svom bratu na Siciliju.

Unutrašnja politika: Sukobi sa plemstvom

Korišćenje kraljevske titule pre krunisanja

Alfonso se, početkom 1286. godine, iskrcao u Valensiji, gde je pozvao staleže na svoje krunisanje u Saragosi. Plemstvo ga je dočekalo neprijateljski. U depešama, kojima je najavio osvajanje Majorke, on je već koristio kraljevsku titulu. Feudalci su korišćenje kraljevske titule pre krunisanja i uzimanja zakletve, smatrali za teško kršenje njihovih prava. Oni su, stoga, od njega tražili da se zakune da će poštovati zakone i privilegije Aragona, kao i njegovi preci, i da se uzdrži od daljeg korišćenja kraljevskih ovlašćenja dok se ne izvrši krunisanje. Alfonso je blago odgovorio, tvrdeći da je kraljevsku titulu koristio samo zato što su mu se katalonski gradovi i baroni već obratili na taj način. Međutim, ovaj spor bio je samo uvod u dugotrajni sukob kralja i plemstva. Neki istoričari smatraju da su aragonski i, u određenoj meri, katalonski plemići, u ovoj situaciji, bili zainteresovani samo za održavanje svojih privilegija. S druge strane, čini se da su mnogi od njih bili uplašeni rizicima i opasnostima po državu koje donosi apsolutistička vladavina. Činjenica je da je plemstvo, sada, posle autokratskih vladara, kakvi su bili Pere III i Đaume I, htelo dobiti malo više slobode i nezavisnosti.

Zahtevi plemstva

Plemići su počeli da zahtevaju od kralja da za svoje domaćinstvo uzme određen broj odbornika koji su oni sami odabrali. Kralj je bio spreman da se složi sa tim, pod uslovom da ima pravo veta, ali Unija plemstva nikako nije bila jednoglasna, što je rezultiralo sukobima među samim plemstvom. Alfonso je u to vreme morao ići na severnu granicu, pošto je Đaume od Majorke skupljao vojsku u Rusijonu za invaziju na Kataloniju. Pregovori između kralja i feudalaca su, stoga, završeni do juna, kada je održan još jedan sastanak u Saragosi, na kome je plemstvo potvrdilo ciljeve Unije, insistirajući na tome da kralj prihvati sve odbornike, koje su izabrali. U slučaju odbijanja, izjavilo je plemstvo, kralj ne bi dobio nikakvu pomoć ili podršku od njih, ni u vojsci ni u novcu. Takođe su zapretili da će napasti sve plemiće koji bi se usprotivili odlukama Unije. Alfonso je, s obzirom na spoljnu opasnost, hteo da osigura mir unutar kraljevine, pa je predložio da se redovno održavaju zasedanja suda, da zajedno pozivaju svoje većnike za svakodnevne konsultacije i da održe redovnu pravnu administraciju. Međutim, kralj je insistirao na tome da zadrži imenovanje u najznačajnijim kancelarijama, pa su sada pregovori ponovo propali.

Kulminacija sukoba: Privilegije Unije

Alfonso III prihvata Privilegije Unije. Minijatura nastala oko 1320. godine.

U decembru Unija se ponovo sastala u Saragosi, gde je sazvala sabor u Teruelu koji će se održati narednog meseca, na kojem će se vršiti pritisak na one barone i pojedince koji su odbili da ih podrže. Alfonso se još jednom susreo sa staležima u maju 1287. godine, ali samo na dva dana, pošto je bio zauzet vođenjem važnih pregovora sa engleskim kraljem Edvardom I. Pošto nije izdvojio dovoljno vremena za njih, ogorčena Unija je poslala izaslanike papi, počevši pregovore i sa Francuskom i Kastiljom, pa čak i sa Mavrima na jugu Pirinejskog poluostrva, sa ciljem organizovanja saveza protiv njihovog kralja. Kralj je tada, sa svojim pristalicama, počeo napadati Uniju u Taragoni, na šta je ona odgovorila napadima na Valensiju. Nakon neredovnih borbi i pogubljenja nekih vodećih građana, Valero, upravnik dominikanskog manastira u Saragosi, uspeo je ubediti zaraćene strane da se još jednom sastanu, što je rezultiralo sporazumom iz Saragose 20. decembra 1287. godine, kojim je kralj plemstvu priznao dve privilegije. Naime, on se obavezao da neće ni na koji način postupiti protiv nekog barona, viteza ili bilo kog drugog člana Unije sve dok mu sud ne izrekne kaznu uz saglasnost Kortesa. Kao garanciju za ispunjenje ovog obećanja, on je bio spreman da Uniji preda šesnaest dvoraca, čiji bi zapovednici bili oslobođeni svojih dužnosti prema kralju, u slučaju da on ne ispuni svoju stranu sporazuma. Alfonso je obećao i da će sazivati generalni Kortes u novembru svake godine u Saragosi i da će se složiti da staleži imenuju određene većnike koje bi on i njegovi naslednici prihvatili i koji bi bili ključni u određivanju politike kraljevine. Većnici su nakon imenovanja morali da se zakunu da će biti lojalni kralju i kraljevini, da će raditi u skladu sa zakonima zemlje i izbegavati davanje ili uzimanje mita. Mogli su biti smenjivani sa dužnosti i zamenjivani drugima odlukom Kortesa. Krajem januara 1288. godine, Unija je iskoristila ove privilegije i imenovala različite većnike i članove kraljevskog domaćinstva koje je on primio bez daljeg osporavanja. Ovaj sporazum postao je poznat kao Privilegije Unije (šp. El Privilegio de la Unión), ali je bio ograničen samo na Uniju plemstva Aragona, tako da je ostao bez većeg značaja. Naredni vladari odbijali su da ga verifikuju, dok ga konačno nije poništio Pere IV.

Spoljašnja politika: Rat Siclijanske večernje

Alfonso III od Aragona, delo Manuela Agira i Monsalbe iz 1850-ih. Uljana tehnika.

Posredstvo Edvarda I

Dok su naporni i opasni pregovori sa plemstvom bili u toku, Alfonso je takođe bio angažovan u važnim pitanjima spoljne politike. Za života svoga oca, on je bio veren Eleonorom, kćerkom engleskog kralja Edvarda I. Godine 1286. Edvard je u Barselonu poslao specijalnog izaslanika Žana de Agrilija da pregovara o sklapanju tog braka. Međutim, papa zabranio brak, pošto je Aragon bio pod interdiktom kao posledica Pereovog sukoba sa papom. Edvard I je bio nestrpljiv da uda kćer, pa se ponudio kao posrednik u ovom sukobu, pošto je bio jedini koga su sve strane bile spremne saslušati. Stoga je poslao izaslanike papi i pozvao kraljeve Aragona i Francuske da pošalju svoje delegate kod njega u Bordo. Papa Martin IV, marioneta napuljskog kralja Karla Anžujskog, umro je u martu 1286. godine, a nasledio ga je Honorije IV, koji se ni po čemu značajno nije razlikovao od svog prethodnika. Novi papa je izopštio Đaumea od Sicilije uz pretnje ratom ako nastavi da okupira tu kraljevinu. Alfonso je takođe bio suočen sa mogućnošću napada Đaumea, kralja Majorke, koji je u tu svrhu prikupljao trupe u Rusijonu, i obavezao ga da zadrži značajne snage u blizini Pirineja. Kralj Aragona se obavezao da će poslati ambasadore i u Rim, čim to okolnosti dozvole. Edvard je iskoristio svoj položaj da osigura primirje sa Francuskom, koje je u julu zaključeno u Parizu. Mir je prihvatio i kralj Majorke, iako je francuski kralj Filip IV oklevao da da svoj konačni pristanak zato što papa nije podržao pregovore. Međutim, Alfonso je uverio papu u svoju poslušnost, a nadbiskupi iz Ravene i Montreala došli su u Francusku da započnu završne pregovore. Aragonski kralj je iskoristio novonastali period pregovora da završi pokoravanje Balearskih ostrva. Tokom 1286. godine njegova vojska je osvojila je Majorku i Ibizu i napala Menorku. Gospodar poslednjeg slobodnog ostrva je bio ušao u pregovore s Mavrima, otvorio luke Francuzima i pokazao se neprijateljski raspoloženim prema Aragonu. Međutim, dolazak katalonske flote zaustavio je sav otpor, a u januaru 1287. ostrvo se predalo.

Kastilja i neuspeh diplomatije Aragona

Kako se naporima Edvarda I omogućeno izmirenje Aragona sa papom i Francuskom, tako je došlo da zategnutih odnosa sa Kastiljom. Godine 1275. kralju Kastilje, Alfonsu X, umro je sin-naslednik Fernando de La Serda i, zbog protivrečnosti zakonika, nastao je spor oko nasledstva između Fernandovog sina Alfonsa i mlađeg brata Sanča. Po starom germanskom principu, Kortes je odlučio u Sančovu korist, imenujući ga naslednikom. Međutim, Fernandova supruga Blanka prirodno se usprotivila toj odluci, dobivši veliku podršku svog brata, francuskog kralja Filipa III. Ali, pošto je francuska pomoć, zbog pretnje ekskomunikacijom, izostala, mladi prinčevi su, sa majkom i Alfonsovom suprugom Jolandom, pobjegli u Aragon, gde su bili ljubazno primljeni na dvoru Perea III.

Kada je smrću Alfonsa X 1285. godine Sančo preuzeo krunu, tražio je od Alfonsa Aragonskog da mu isporuči infante de La Serda, koji su tada boravili u Hativi. Kada je mladi aragonski kralj odbio ovaj zahtev, Sančo je započeo pregovore o savezu sa kraljem Francuske i time narušio pregovore koji su se vodili uz posredovanje kralja Engleske. Tada je postalo jasno da neće biti uslova za mir dok se Karlo Hromi, novi kralj Napulja i knez Salerna, drži zarobljen u Kataloniji. Edvard i Alfonso su se, stoga, sastali u Oleronu u Bearnu, gde su se složili da Karlo treba da se oslobodi, ali kada pošalje tri najstarija sina u Aragon kao taoce i plati otkupninu od 80.000 srebrnih maraka. Po sporazumu određeno je da Alfonso drži i najstarije sinove šesnaest provansalskih vitezova kao taoce. Karlo je zauzvrat obećao Alfonsu trogodišnje primirje sa Francuskom i papom, koje bi zadovoljilo sve strane. U slučaju neispunjenja obećanja, on se obavezao da će se vratiti u zatvor i ostaviti taoce na milost kralju Aragona. Pod tim odredbama, Karlo je oslobođen i, na povratku, na Siciliji, pregovarao je sa Đaumeom, kraljem ostrva, u cilju ubeđivanja pape da povuče pravo Šarla Valoe na Aragon, koje mu je dodelio papa Martin. Međutim, pregovori su propali zbog papine nepopustljivosti.

Vojni uspesi i oslobađanje Karla Hromog

Oslobođeni Karlo od Salerna pred Alfonsom III. Detalj iz minijature iz XIV veka, Francuska hronika.

U međuvremenu, situacija se promenila na bolje za Aragon, zahvaljujući podvizima katalonskog admirala, Ruđera de Ljorije. U aprilu 1287. godine, grof Robert II od Artoa, koji je po volji Karla I postao regent Napulja, opremio je brojnu flotu, spustio se na Maltu i, zauzevši Augustu na sicilijanskoj obali, povukao se u Brindizi. Đaume Sicilijanski je zatim opseo skoro izgubljeni grad, a priključio mu se i Ljurija, prekinuvši komunikaciju grada s Napuljem. Grof Robert je skupio 60 galija u svojoj prestonici, koje je trebalo da se ujedine sa flotom u Brindiziju, i otplove sa mnogobrojnom vojskom na Siciliju radi olakšanja položaja Auguste. Međutim, u junu 1287. Ljurija se pojavio pred Napuljem, prinudivši neiskusne francuske barone da ga napadnu, potpuno uništavajući flotu koju je ostavio regent.

Ova pobeda je stavila Aragon u bolju poziciju, ali je eventualni zaključak mira odložen smrću Honorija IV u aprilu 1287. godine, nakon čega je papska stolica neko vreme ostala prazna. Novi papa Nikola IV je izabran tek u februaru 1288. godine. Kao vođa franjevačkog reda, on je ranije posetio Barselonu i poznavao je mnogo tamošnje stanovništvo; takođe je bio sklon favorizovanju Gibelina, što je uzrokovalo smanjenoj naklonosti prema Francuskoj. Međutim, nije pokazao veliku pristranost prema Aragoncima. Opomenuo je Sicilijance da se vrate poslušnosti Rimskoj crkvi, naredio je Đaumeu da se odrekne svoje nelegitimne vlasti na ostrvu, a Alfonso da bez odlaganja oslobodi Karla Horomog. Takođe je odlučno odbio pristanak na uslove koji su dogovoreni u Oleronu. Međutim, na njegov zahtev, Edvard je nastavio sa posredništvom. Krajem oktobra 1288. godine došlo je do sastanka njega i Alfonsa u Kanfranku u Aragonu, blizu granice sa Bearnom. Tom prilikom Karlo Hormi, takođe prisutan, zakleo se da će poštovati sporazum zaključen u Oleronu. Taoci su predati, a Alfonso je oslobodio svog zatvorenika koji se 1289. vratio u Italiju.

Novi savez protiv Aragona i Taraskonski mir

Pečati Alfonsa III

Sa likom kralja

Sa grbom kralja

Kada se Karlo vratio u Napulj, papa je već proglasio uslove sporazuma ništavnim, uz obrazloženje da je do njih došlo prinudom. Karlo je potom u Rimu krunisan za kralja Sicilije. Papa je oslobodio kralja Engleske i provansalske plemiće od obaveza zakletve, svečano je ekskomunicirao Alfonsa, i darovao kralju Francuske desetinu za tri godine, pod uslovom da postavi svog brata Šarla za kralja Aragona. Alfonso je ubrzo bio napadnut iz Navare, a pretila mu je i invazija Sanča, kralja Kastilje koju je osiguravao savez sa Francuskom. Plemstvo u Kastilji nikako se nije slagalo sa ovom politikom, koja je bila zaključena bez njihovog pristanka. Jedan od njih, Dijego Lopez de Haro, došao je u Aragon i naveo kralja da oslobodi infante de La Serda, posle čega se najstariji od njih, Alfonso, u Haki 1288. godine, proglasio za kralja Kastilje i Leona. De Haro je obećao je infantu svoju pomoć uputio ga u unutrašnje sukobe u Kastilji. Potom je usledio zajednički napad infanta i kralja Alfonsa na Kastilju. U proleće 1289. oni su opseli grad Almazan u Soriji, prinudivši Sanča na povlačenje. Međutim, Aragonci su morali da napuste opsadu, pošto je kralj Majorke napao Kataloniju. Sančo je tada iskoristio priliku da napadne Aragon i opustošio veliki deo provincije Taragona, dok je Alfonso bio zauzet na severnoj granici.

Iste godine Đaume Sicilijanski nastavio je rat protiv Napuljske kraljevine napavši Gaetu. Sukob između njegovih snaga i snaga Karla II sprečen je dolaskom engleskog izaslanika, Oda od Grandisona, koji je svojom rečitošću ubedio papu na sklapanje primirja. Godine 1290. Alfonso je poslao izaslanike papi i obnovljeni su pregovori sa Francuskom. Zahvaljujući neumornom angažovanju kralja Engleske, mir između Aragona, sa jedne strane, i pape, Francuske i Napulja, sa druge strane, bio posle dugih pregovora, sklopljen u Taraskonu u februaru 1291. godine. Prvi uslov za sklapanje mira bilo je obavezivanje Alfonsa da će prestati da podržava vlast svog brata na Siciliji. Kada se aragonski kralj skložio, dogovoreno je njegovo pokoravanje papi, koji će skinuti interdikt sa Aragona. Dogovoreno je oslobađanje svih taoca u Aragonu, razmena zatovrenika i korekciju granica. Alfonso je morao i povući svoje ljude sa Sicilije i odustao je od bilo kakvog prava na Siciliju bez papinog odobrenja. Međutim, Aragon je iz ovog sukoba izašao sa velikim dobitkom; kraljevina Majorka bila je pripojena Kruni Aragona.

Grob Alfonsa Liberalnog u Katedrali u Barseloni.

Smrt i značaj

Alfonso je želeo da proslavi čin sklapanja dugo željenog mira brakom sa Edvardovom ćerkom, Eleonorom, koji je pomoću kraljevih zastupnika već bio sklopljen 15. avgusta 1290. godine u Vestminsteru. U Barseloni su tom prilikom bile dogovorene neophodne svečanosti, ali, još uvek mladi aragonski kralj je umro, u junu 1291. godine, nakon kraće bolesti. Ovim neočekivanim događajem je mir iz Taraskona izgubio značaj, pri čemu je Aragon opet ušao u period sukoba i neizvesnosti. Ovaj mir, za koji se Alfonso zalagao tokom cele vladavine, izazvao je ozbiljne osude istoričara. On se obavezao da će svoju majku i brata na Siciliji, predati svojim gorkim neprijateljima i neprijateljima hrabrih ljudi koji su osvojili svoju nezavisnost, i da će napustiti nadmoć u zapadnom Mediteranu koju je stekao po cenu toliko krvi i novca. Sa druge strane, Alfonso je morao da se suoči sa Svetom Stolicom, partijom Gvelfa i sa Francuskom silom, koja je stajala iza njih. Takođe, postojala je opasnost od rata sa Kastiljom, a njegove ruke dodatno su vezivali sukobi u samoj zemlji. Alfonso III od Aragona postao je poznat kao Liberalni (kat. el Liberal) i izgleda da nije bio u stanju da odbije zahteve bilo kog molioca, koji bi došao kod njega za pomoć. Nije posedovao ni jaku ličnost Đaumea I, niti hladnoću i upornost Perea III, a njegova ekstravagancija je, izgleda, bila jedan od uzroka koji su izazvali ogorčenje plemstva.

Porodično stablo

16. Alfonso II od Aragona

8. Petar II Aragonski

17. Sanća od Kastilje

4. Đaume I od Aragona

18. Viljem VIII od Monpeljea

9. Marija od Monpeljea

19. Evdokija Komnin

2. Pere III od Aragona

20. Bela III

10. Andrija II Arpadović

21. Agnesa od Antiohije

5. Jolanda od Ugarske

22. Petar II Kurtene

11. Jolanda od Kurtenea

23. Jolanda Flandrijska

1. Alfonso III od Aragona

24. Hajnrih VI, car Svetog rimskog carstva

12. Fridrih II, car Svetog rimskog carstva

25. Konstanca, kraljica Sicilije

6. Manfred Sicilijanski

13. Bjanka Lancio

3. Konstanca od Sicilije, kraljica Aragona

28. Toma I od Savoje

14. Amedeo IV od Savoje

29. Margareta od Ženeve

7. Beatriče Savojska

30. Igo III od Burgundije

15. Margarita od Burgundije, grofica Savoje

31. Beatris od Albona

Literatura

• Chaytor, H. J. A History of Aragon and Catalonia (Chapter 9). London: Methuen, 1933.
• Medieval lands: A prosopography of medieval European noble and royal families; Aragon, kings